Истина је да би растурање евра било ужасно тешко и опасно. Бекство капитала и банкроти у државама које излазе из евра би могле изазвати пад банака. Могло би доћи до економског и политичког хаоса – бар за извесно време.

Србија би морала да развије своју државну стратегију засновану на трезвеном сагледавању стања, процеса и односа снага у свету, Европи и нашем окружењу. Чланство у ЕУ више није реална политичка опција већ политичка фантазија. Мали народи могу се ослободити гвозденог загрљаја глобалног капитала и великих сила само уколико су способни да сарађују и стварају савезе, а не да се сукобљавају. „Балкан балканским народима“

Статистика показује да су Албанци имали далеко већи пад наталитета од Срба у последњих 30 година. Нико на Балкану данас није ни близу стопе рађања од 2,1 колико је потребно за просту репродукцију становништва без миграција.

Подсетимо се да је продаја Сартид-а извршена у време ванредног стања (март 2003), директном погодбом (без јавног надметања) за 23 милиона долара, а дотадашње велике дугове је на себе преузела држава (тачније грађани Србије).

Одлазак у Авганистан био је много другачији подухват од свргавања арапских режима. Позив на борбу у Авганистану представља промену у исламистичком размишљању – од свргавања корумпираних домаћих властодржаца ка борби против неверничких освајача у иностранству. Заокрет од револуционарног ка панисламистичком правцу заслужује објашњење.

Чули сте, ма како да сте се крили од лика и гласа председника Вучића, како је његова борба за суверенитет Србије додатно, додатно, додатно.... тешка и због тога што се у Резолуцији  1244 СБ УН  наводи само СРЈ, а нигде нема Србије.

Хрвати своје институције по правилу именују тако што на прво место стављају поименичени придев „Хрватски”. Срби своје институције по правилу именују тако да се у њима не појављује национално име. А када се и појављује то је обично тако што се на крају назива институције ставља назив државе у генитиву („Србије”).

Неки од експерата упућених у тематику кажу да морамо научити да обуздамо своју опсесију привредним растом, и посебно конзумеризмом. Аутори сличних погледа потенцирају да нас капитализам охрабрује да о себи размишљамо као о индивудуама са партикуларним интересима одвојеним од судбине друштва, те да је сама његова идеолошка трајекторија повезана са ниском плодношћу

Одлука о судбини тела човека после смрти мора бити искључиво његова, а ако је он није јасно изразио - његове породице. Мешање државе у то на било ком нивоу је недопустиво и неморално. А врло могуће - и потенцијално опасно.

Када се само погледа списак нових председника ресорних одбора може се се јасно видети да не постоји елементарни континуитет са ранијим деловањем, али је зато очигледно да се и даље наставља са кадровском праксом која је и довела до пораза на изборима.