Zabrana Nacionalnog stroja?

(Danas, 3. jun 2011)

Dok pišem o još jednoj neprilici koja nas je pritisla, Ustavni sud raspravlja (nakon čega će odlučiti) o zabrani neformalne nacional-desničarske organizacije „Nacionalni stroj“. Kad ovi redovi budu štampani, vest o odluci biće prilično bajata. Nema bojazni da ću svojim razmišljanjem o toj teškoj temi moći da utičem na odluku Suda. Ruka može slobodno da se igra tastaturom i mozak mislima, bez straha da bi moje „mudrovanje“ kod odlučivanja moglo biti jezičak na vagi. (Što, naravno, i inače ne bi bilo.)

Da se legitimišem. Uopšte ne volim „Nacionalni stroj“. I ne samo njega nego svaku organizaciju koja bi me gurnula u bilo kakav stroj, a naročito u „nacionalni radi nacionalnog“. Protivnik sam svake budalaštine o biološkoj nejednakosti ljudi i superiornosti nekih. (Kako može biti superioran ikoji ljudski stvor, koga je bar jednom pohodila dijareja?) Smatram smešnim naklapanja o rasnoj čistoti i nebeskoj izabranosti (bilo koje) nacije da bude bolja od ostatka čovečanstva (među nama, „izabranim“ Srbima, lično mogu da pobrojim bar dvesta kretena i budala), svako mrsomuđenje o „krvi i tlu“, o „organskoj harmoniji nacije“, svaku zamlaćenost o „temeljnoj reviziji istorije“ (kao da se istorija, kurva, može ikako revidirati)... Protivnik sam svega što imalo tukne na Hitlera, Gebelsa i Himlera. Protivnik sam sve te idiotske papazjanije koja, kad se skuva u velikoj i moćnoj naciji (Nemačka tridesetih godina XX veka), istoriju čovečanstva pretvori u pakao. A kad se izdinsta u jednoj maloj i nesrećnoj naciji, istoriju te nacije pretvori u farsu.

Naročito ne volim da se to „cveće zla“ gaji i raste u Srbiji (uz Rusiju, jedinoj u Evropi koja je u II svetskom ratu otpor toj kancerogenoj ideologiji surovo plaćala u srpskim glavama u tarifi „sto za jednu“), koja, mučenica, nema ni trun prava da diže desnu ruku uvis zbog nesrećnih žrtava nacizma u Jasenovcu, Kragujevcu, Kraljevu, Dragincu, Jajincima, Bubnju kod Niša... S nacizmom se Srbija borila i zna kakav je. Naravno da ne treba da dozvoli da se on u njoj zapati. U vezi s tim, podržavam beskompromisan stav države prema nacizmu. Uostalom, kao i prema ekstremizmu ma koje vrste.

Ali, neka država i narod znaju: Teška je odluka na Ustavnom sudu. I ne bih nikako voleo da sam u togi zaštitnika Ustava i da moram podići ruku, svejedno da li „za“ zabranu ili „protiv“ nje. Jer (iskustva Evrope i praksa Strazbura govore) u takvim slučajevima nezamislivo je tanka nit između zaštite ustavnog poretka i ugrožavanja prava na slobodu misli, opredeljenja i udruživanja, tako da država mora devet puta da premeri pre nego što će preseći. (Što je Ustavni sud, sigurno, sve ovo vreme i činio).

Osim toga, ne može se suštinski ukinuti nešto što formalno ne postoji (jer „Stroj“ nije registrovan kod države) samo jednim rutinskim dizanjem ruku na Olimpu zaštite ustavnosti. Za borbu protiv ekstremizma nije dovoljna samo odluka Ustavnog suda, niti bilo koja druga odluka bilo kog državnog organa da se npr. „Nacionalni stroj“ ukida. Za zaustavljanje suštinskog zla potrebno je suštinsko delanje.

Potrebno je da država tvrdim, usijanim (a mnogo neobaveštenim) glavama svuda, svim sredstvima i uvek objašnjava šta su nacizam i fašizam. Kakvu su oni generacijsku štetu naneli srpskom rodu i Srbiji ne samo kao državi, već kao ideji. Koliko su te ideologije preskupe naročito kad je reč o malom narodu. (A, budimo realni, mali smo narod.) Potrebno je da država mladim ljudima na stranputici ne samo kaže da je nacizam „vladavina divljih magaraca“ (B. Kroče) već i da pokaže i dokaže istinitost te tvrdnje. Na kraju, upravo na početku, država mladim, usijanim, besposlenim, bezidejnim glavama mora da pruži alternativu – šansu (koju sad malo mladih ima) da uče, rade, napreduju u ljudskim vrlinama, da se osete korisnim članovima društva, da bolje žive.

Zato bih, da sam kojim slučajem ustavni sudija, suprotno očekivanjima, glasao protiv zabrane „Nacionalnog stroja“. Ne zato što se ne slažem s njom, već što je smatram površnom, efemernom, kontraproduktivnom, upravljenom na pogrešnu metu. Ne bih želeo da neki besni klinci zbog te odluke krajnje nepotrebno dobiju epitet žrtava i mučenika. Bilo bi to „mani slamkom preko žive vatre“. Jer, moramo znati, ništa pripadnici bilo kog „stroja“ ne urade dok ne dobiju nalog svojih „vođa“, koji opet ništa ne nalože a da ne dobiju nalog viših „vođa“, koji uvek nešto narede uz konsultovanje svojih „vođa“, sve do „vođa“ iz senke kojima je mio svaki lom u Srbiji kako bi u njemu uživale njihove majušne (a moćne) frustirane duše.

Zabrana „Nacionalnog stroja“ ništa neće vredeti ako država istovremeno ne počisti s javne scene najmanje pet biznismena, četiri književnika, tri episkopa, dve političke partije ... koji se s „firerima“ malo javno, više tajno ljube u usta. Ali to, jelte, nije moguće bez velikih lomova, koji Srbiji nisu potrebni. E, pa, onda, neka traje i „Nacionalni stroj“. I neka se registruje. Neka izađe iz senke u političku utakmicu, neka ponudi program, neka demokratski izmeri snagu, neka osvoji mandate u skupštini. Neka oseti malo odgovornosti! Zašto da ne? Ako može Holandija, što ne bi mogla i Srbija?

A ako neće. Zabrana ni onda nije potrebna. Ova država ima prekršajni zakon, krivični zakon, mnogo zakona, pa neka njihovom silom deluje protiv svakog ko ih prekrši.