Turska ne može u EU dok ne prizna Kipar, isto važi za Srbiju

(Dnevnik, 11. 2. 2010)

Najuspešniji komesar za proširenje u istoriji EU Ginter Ferhojgen u svom oproštajnom intervjuu posle deset godina provedenih u Evropskoj komisiji, poslednjih pet kao komesar za industriju kaže da Srbija nije u poziciji Kipra već Turske.

„Kipar je potpuno zamrznut konflikt i ne može se porediti s balkanskim konfliktima. Turska neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kipra, a isti princip će više-manje važiti i za Srbiju. Uslovi za članstvo su vrlo jasni: ne možeš da postaneš član EU ako imaš nerešene probleme sa svojim susedima. To za balkanske zemlje znači da konflikti moraju da budu rešeni. Lično mislim da je jasna evropska perspektiva jedini način da se reše bilateralni problemi na Zapadnom Balkanu. Kipar je ušao u EU jer je Grčka jasno stavila do znanja da neće ratifikovati pristupni sporazum ni s jednom od drugih devet zemalja ako u tom paketu ne bude Kipar. S druge strane, nismo mogli dozvoliti da Turska na bilo koji način može da utiče na to ko će da bude primljen u EU a ko ne“, kaže Ferhojgen, koji je uspešno vodio najveće proširenje EU u 2004. godini, kada je Kipar postao član Unije.

Da li to znači da će Srbiji i javno biti rečeno da će priznavanje Kosova biti uslov ako želi da uđe u EU?

– Toliko smo daleko od početka pregovora sa Srbijom da nema smisla pominjati uslove i kriterijume. Jedino što treba uraditi sada sa Srbijom je jasno i glasno ponavljati da Srbija ima dobru priliku da postane članica EU i da je mi želimo unutar Unije. Što jasnija i glasnija bude ta poruka, to će i odgovor Srbije biti pozitivniji.

Ali zašto bi za Srbiju bio uslov da prizna Kosovo ako imamo države EU koje ne priznaju nezavisnost Prištine?

– To je vrlo dobar argument i vrlo sam radoznao da vidim kako će, posle stupanja Lisabonskog sporazuma na snagu, EU uspeti da govori jednim jezikom o spoljnopolitičkim pitanjima, uključujući i Kosovo. Takođe, mislim da novi komesar za proširenje ima nameru da igra aktivniju ulogu. Da neće samo sedeti na klupi i beležiti šta drugi rade već da vidi sebe na vozačkoj poziciji.

Da li bi Srbija mogla imati ulogu lokomotive regiona, kao što je Poljska imala u procesu proširenja, tzv. velikog praska, koji ste vi vodili?

– Za mene je teško da to kažem. Poljska je bila centralna zemlja u prošlom proširenju i ja sam uvek govorio da proširenje nema smisla ako Poljska nije uključena. Postojala je ideja proširenja „velikog praska“, odnosno primanje velikog broja država odjednom. U slučaju Zapadnog Balkana nema takve strategije i zato nije moguće porediti Srbiju i Poljsku. Ipak, želim da naglasim da je posle Hrvatske, Srbija jedina zemlja u regionu s političkom težinom.

Šta mislite o grčkoj inicijativi da sve zapadnobalkanske zemlje uđu u EU 2014. godine?

– Jednostavno, to nije moguće. Naravno, svako može imati političku viziju, ali ova nije realna. Nije to prvi put. I devedesetih godina prošlog veka imali smo slična obećanja, poput onog koje su dali nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Žak Širak Poljskoj da će ući u EU 2000. godine. To se, kao što znamo, nije dogodilo, a s velikim naporima smo uspeli da to realizujemo u 2004. godini.

Rumuni i Bugari u Evropskoj uniji zahvaljujući Kosovu?

Bivši nemački komesar za proširenje EU Ginter Ferhojgen kaže da su Rumunija i Bugarska dobile popust za ulazak u Uniju zbog svoje uloge u konfliktu oko Kosova u proleće 1999. godine.

– Neki ljudi sada pričaju da je otvaranje pregovora i, kasnije, prijem Bugarske i Rumunije u EU bio greška, ali oni zaboravljaju da smo imali jasan geopolitički razlog za početak pregovora s te dve zemlje: rat na Kosovu! Ne smemo da zaboravimo da je stabilnost u tom delu Evrope tada bila briga broj jedan u EU. Rumunija i Bugarska su u proleće 1999. odigrale suštinsku ulogu za stabilnost regiona.

Nisu dopustili ruskim vojnim avionima da prelete njihov vazdušni prostor i pridruže se ruskim snagama koje su bile na aerodrumu Slatina u Prištini?

– Tačno. Oni su tada stoprocentno odradili svoj deo posla, sve ono što smo mi očekivali. Zato se ne usuđujem ni da pomislim šta bi se dogodilo na Zapadnom Balkanu da Rumunija i Bugarska nisu imale jasnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji.