Mogu li obaveštajne službe oboriti ili sačuvati neki režim - Cija, snajka, Cija...

Opet se mnogo govori o ulozi obaveštajnih službi u prevratima i nemirima. Tajne operacije usmerene na obaranje režima nikada nisu bile naročito efikasne. Po nekima statistikama, tajne operacije, bilo koje, uspešne su u svega 39 odsto slučajeva, dok je javno zbacivanje vladara uspevalo u 66 odsto slučajeva. Mada, reći „tajne operacije“ je pomalo glupo, jer je 70 odsto tajnih operacija bivalo provaljeno. Neki put su i same obaveštajne službe širile glasine o uspehu svojih skrivenih akcija. Najpoznatije obaveštajne operacije usmerene na obaranje ili očuvanje režima su one koje su sprovodile britanske i američke službe. Izgleda da su one uspevale samo tamo gde nije bilo snažnog protivnika.

Donald Tramp u sedištu CIA u Lengliju

Najpoznatije obaveštajne operacije usmerene na obaranje ili očuvanje režima su one koje su sprovodile britanske i američke službe

Kod nas su priče o ulozi stranih špijuna u prevratima počele sa 27. martom 1941. godine. Od tog kobnog marta kolaju priče kako su i puč i opštenarodni bunt bili delo britanske obaveštajne službe. Sa tim je počela Nedićeva propaganda, u želji da se ogradi od tog „zlodela“ i dokaže da su Srbi iskreni prijatelji Trećeg Rajha. Sem, naravno, nekolicine britanskih plaćenika, koji su podbunili bezumnu gomilu metežnika.

I sama britanska služba SOE, osnovana tek 1940. godine, sa zadatkom da pomaže pokrete otpora i vrši sabotaže po okupiranoj Evropi, pokušavala je da prisvoji puč od 27. marta. SOE je imala 13.000 zaposlenih. Britanci nisu ranije imali ovakvu specijalizovanu organizaciju, niti su se zanimali za gerilsko ratovanje. SOE je zapošljavala novinare kao obaveštajce, a inženjere kao diverzante.

Pukovnik Kolin Gubins, načelnik SOE (u sredini)

Kako je rekao Bil Dikin u svojoj knjizi Bojovna planina, akcije SOE su bile delo „predanih amatera“. Broj zaposlenih u SOE je, ne računajući Jugoslaviju, Poljsku i SSSR, bio veći od broja svih naoružanih boraca pokreta otpora u okupiranoj Evropi 1941. godine. Trebalo je delatnost te divizije ljudi opravdati nekim zvučnim uspehom. Puč od 27. marta izgledao je kao idealan događaj da se prisvoji kao uspeh SOE. Nigde drugde u Evropi nije došlo da antifašističke pobune, iako su Britanci pokušavali da pokrenu otpor širom kontinenta.

Uloga Britanaca u Nedićevoj propagandi

U karikaturama i stripovima iz tog vremena, koji su, sticajem okolnosti, najbolje sačuvani u jednoj zbirci Istorijskog arhiva u Požarevcu, učesnici demonstracija 27. marta su prikazani kao rulja sastavljena od pijanaca, žena sumnjivog morala, i maloletnih izgrednika. Nacistički mediji su posle 27. marta istoriju Srbije prikazivali kao niz atentata, kraljeubistava, izdaja i zavera. Hitler je u svom besu na „srpsku zavereničku bagru“ rešio da Jugoslaviju zbriše s lica zemlje.

 Prevrat se izgleda pripremao na raznim mestima. Britanski poslanik je 24. marta dobio ovlašćenje da podrži svaki subverzivni čin

Mnogo ljudi je priželjkivalo državni udar. Prevrat se izgleda pripremao na raznim mestima. Znamo da su i Britanci spremali neke svoje ljude. Britanski poslanik je 24. marta dobio ovlašćenje da podrži svaki subverzivni čin. Samo, izgleda da nisu direktno finansirali i organizovali baš onu grupu koja je izvela puč. Što reče pisac jedne od najboljih knjiga o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, Stevan K. Pavlović: „Britanci su već kucali na otvorena vrata.“

Propagandni plakati u okupiranoj Srbiji

Najbolji poznavalac SOE istorije u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, Heder Vilijams, piše: „Koliko god da je puč dobio podršku od SOE i drugih britanskih agencija u Beogradu, on je bio potpuno domaći proizvod i to preovlađujuće srpski.“

Britanci su pre rata od političara pomagali Savez zemljoradnika Milana Gavrilovića i Miloša Tupanjanina. List Pravda, preteča tabloida, po nekim izvorima dobijao je od Britanaca 150.000 dinara mesečno. Goran S. Nikolić piše da je agent SOE DŽordž Tejlor rukovodio pripremama i izvođenjem puča. On je, pored Tupanjanina, blisko sarađivao i sa Ilijom Trifunovićem Birčaninom, četničkim veteranom iz balkanskih ratova i vođom Srpske narodne odbrane u međuratnom periodu.

Tejlor je u svojim izveštajima Londonu hvalio ulogu Tupanjanina u puču. Na dan pred državni udar, 26. marta, Tejlor nije znao ko će ga izvesti. On je tog dana javio da SOE i Zemljoradnička stranka pripremaju puč i da će ga izvesti „čim naši politički prijatelji“ obezbede vojnu podršku. Iz tog izveštaja sledi da nije bio svestan da Dušan Simović i zaverenici kreću u akciju za koji sat.

Demonstracije 27. marta 1941. u Beogradu

Iste te večeri Dušan Simović je obavestio britanskog vojnog atašea da će izvesti puč. Tražio je poverenje britanskih servisa. Da li bi to radio da je već ranije bio njihov čovek? Drugi glavni saradnik SOE, Ilija Trifunović Birčanin je bio potpuno iznenađen tajmingom udara. Rekao je da ga nije očekivao barem u sledećih 48 sati. To znači da nije učestvovao u puču.

Slučaj Svetolika Dragačevca

Preuveličavanje uloge britanskog novca u 27. martu ima u sebi nešto potcenjivačko prema srpskom narodu, njegovoj vojsci i intelektualcima. Već smo rekli da nijedan evropski narod nije do tada podigao bunu protiv Hitlera. Bukvalno je ceo narod bio oduševljen odbacivanjem saveza sa Hitlerom. Na snimcima demonstracija, ljudi izgledaju kao da slave završetak rata, a ne najopasniji potez u svojoj istoriji. Mladi istoričar Marko Miletić mi je u jednom razgovoru rekao da je na ulicama tog dana bila trećina celokupnog beogradskog stanovništva.

Nedićevski plakati su demonstrante prikazali kao društveni ološ. U stvarnosti, svi intelektualci, Crkva, svi ugledni ljudi podržali su puč. Da li su svi oni bili britanski plaćenici?

Za mene je simbol raspoloženja tih martovskih dana 1941. godine bio Svetolik Dragačevac, načelnik paraćinskog sreza u penziji. On je, na dan kada je potpisan Trojni pakt, poslao ogorčeni telegram samom Hitleru. U tom telegramu piše:

Pismo Svetolika Dragačevca Hitleru

„Tebi Hitlere, kajinov sine mi deca velikih otaca i dedova kažemo dosta. Ne slušaš li naići ćeš na bodre mišice naše. Prolićemo ti krv i nogom ti aždajo stati na vrat da se ne digneš. Upamti da nas je možda Gospod Bog odredio da kod nas dobiješ odmazdu za sva nedela. Upamti.“

Dragačevca su muzikanti pratili do pošte uz stihove „Hitler obrao bostan“. Srbi su obrali bostan te 1941. godine, a i sam Dragačevac koji je uhapšen već 9. aprila, a verovatno je bio i prvi Srbin koji je dospeo u Mauthauzen. Odgovorno tvrdim da Dragačevac nije primio ni peni od britanskih obaveštajaca. Muzikanti možda jesu uzeli pare, ali samo bakšiš od ovog prpošnog penzionera.

Da li su Srbi zaista stavili glavu pod Hitlerovu sekiru zbog šake funti? Ili su najgluplji narod koji je naseo na britansku huškačku propagandu? Ili su ludo hrabri? Ili su samo ludi? Podsetio bih čitaoce da je naš najveći epski junak ćudljivi, plahoviti, iracionalni Marko Kraljević. Koji sve radi u inat. Pa tako i njegovi potomci.

Svetolik Dragačevac

Operacija „Valuable“

Prvi pokušaj CIA da obori neku stranu vladu, odigrao se u Albaniji 1950. godine

Nasuprot mitu o svemoći agencije CIA, njene intervencije u inostranstvu su se uglavnom pretvarale u potpune katastrofe ili sumnjive uspehe. Prvi pokušaj CIA da obori neku stranu vladu, odigrao se u Albaniji 1950. godine. Smislili su da stvore antikomunistički pokret otpora, čiji je vođa trebalo da bude Kralj Zogu (Zog).

Pet godina je prošlo od surovog građanskog rata u kojem su albanski komunisti zbrisali svoje protivnike, sa sve širim porodicama, pogotovo na balističkom severu zemlje. Na taj sever su prvo Britanci, a onda i Amerikanci pokušali da ubace buduće ustanike u „Operaciji Valuable“ (Vredno). Amerikanci su tu operaciju zvali „Fiend“.

Te 1950. godine Albanija je bila u stanju pune borbene pripravnosti protiv Jugoslavije i Grčke. Angloamerikanci su kopnom, morem i vazduhom slali tim za timom ljudi. Pre obustavljanja operacije 1954. godine ubijeno je 300 britanskih i američkih agenata i njihovih jataka.

Albanska antikomunistička jedinica "Kompanija 4000" formirana u Hohenbrunu pored Minhena, 1950. godine

Američki pisci pravdaju neuspehe time što je Kim Filbi, čuveni sovjetski špijun, znao sve. Filbi je, između ostalog, bio i oficir za vezu Britanaca i Amerikanaca u Vašingtonu. Odgovornost za bruku CIA u Albaniji ne leži samo u Filbijevoj izdaji i nedostatku tajnosti. Na delu je bila i svojevrsna kulturna arogancija.

Agenti MI6 i CIA ne samo da su potcenili svoje albanske protivnike, nego se nisu zanimali za regionalna iskustva sa albanskom unutrašnjom politikom. Zašto bi, kad ionako sve znaju bolje od tih lokalnih divljaka. Da su se iole potrudili da steknu uvid u regionalne političke prilike, svaki jugoslovenski političar i diplomata bi im rekao koliko je kralj Zogu pouzdan saveznik. A svaki predratni jugoslovenski žandar ili pogranični oficir je mogao da im kaže koliko je teško prodreti u to zatvoreno albansko društvo. Koje su komunisti još dodatno zatvorili.

Ova propala akcija MI6 i CIA samo je pojačala osećanje paranoje kod Enver Hodže i njegovih saradnika. A samim tim i patnje albanskog naroda.

Američki pukovnik F. H. Dan vrši smotru albanske dobrovoljačke antikomunističke jedinice u zapadnonemačkoj bazi novembra 1960.

Fantomske armije daleko od Prokletija

Još pre Albanije, CIA je pokušavala da ubaci naoružane grupe u SSSR, tj. Ukrajinu

Još pre Albanije, CIA je pokušavala da ubaci naoružane grupe u SSSR, tj. Ukrajinu. Niko ne zna šta je bio cilj ove akcije. U Albaniji su se nadali da će oboriti režim Enver Hodže. Da li su zaista toliko bili potopljeni u svoje iluzije da nisu videli da je bacanje grupa padobranaca u SSSR kao sipanje šake soli u more?

U Ukrajini su našli nekog Mikolaja Lebeda, koji je u ratu vodio bataljon „Slavuj“ na nacističkoj strani. Taj Mikolaj, ili Mikola, još pre rata je ubio poljskog ministra unutrašnjih poslova. Američko ministarstvo pravde je Lebeda smatralo ratnim zločincem jer je ubijao Ukrajince, Poljake, a naročito Jevreje. Alen Dales, budući šef Agencije, molio je imigracione vlasti da ne proteraju Mikolaja, jer je „od neprocenjive važnosti za Agenciju“.

Još gori je bio nacistički general Rajnhard Gelen (Gehlen), šef Vermahtove obaveštajne službe na Istočnom frontu. On će kasnije biti dugovečni predsednik Savezne obaveštajne službe (BND) Zapadne Nemačke. Podrazumeva se da je u službi okupio svoje ratne kamarade.

Mikola Lebed (Novi Strilišča, 1809 - Pitsburg, 1998) i Rajnhard Gelen (Erfurt, 1910 - Starnberg, 1979)

Još se ne zna koliko je fantomskih vojnika CIA stradalo u Ukrajini. U jesen 1949. godine posada prebeglog mađarskog civilnog aviona je prevezla u Ukrajinu prvu grupu diverzanata. Amerikanac srpskog porekla učio ih je kako da skoče padobranom i pod punom ratnom opremom na neprijateljsku teritoriju, kao što je on to radio u ratu. Može biti da je to bio DŽordž Musulin. Odmah su pohvatani.

Sovjeti su ih terali da šalju lažne vesti kako je sve u redu i da traže još oružja, novca i ljudi. Posle su ih pobili. Nakon pet godina, ovaj program je obustavljen.

U senci Korejskog rata

Još gore greške su pravljene u Aziji. Nije najveći tamošnji propust CIA-e to što nije uspela da ubedljivo obavesti predsednika o izbijanju Korejskog rata. Tamo se CIA oslanjala na južnokorejske i Čang Kaj Šekove izvore, koji su uglavnom lagali da bi nešto zaradili.

Jedini pouzdan izvor podataka bio je izvrsni sistem za dešifrovanje poruka između Moskve i Dalekog istoka. Nažalost, pred izbijanje rata je sovjetska krtica u redovima CIA uspeo da se ubaci u centar za dešifrovanje u Arlingtonu, predgrađu Vašingtona. To je bio lingvista Vilijam Volf Vajsband (Weisband). Novi šef CIA, general Bedel Smit, shvatio je da se nešto dešava sa sistemom za dešifrovanje i obavestio je Belu kuću. Nakon toga je osnovana Nacionalna bezbednosna agencija, najveća američka vladina obaveštajna agencija.

CIA je ubacila hiljade agenata u Kinu i Severnu Koreju sa namerom da podrže nepostojeći ili izmišljeni tamošnji pokret otpora. Svi su nestali. Najviši rukovodioci na terenu, kao šef ispostave CIA u Seulu, i sami su slali izmišljene informacije.

Volter Bedel Smit i Hans Tofte

U proleće 1951. okupljeno je 1.200 severnokorejskih izbeglica na ostrvu Jong do (Yong do). Njihov komandant je bio Hans Tofte, OSS veteran koji je bolje lagao svoje pretpostavljene nego neprijatelja. Ovi ljudi su imali tri zadatka: da prikupljaju obaveštenja, da budu gerilski borci i da spasavaju oborene američke vazduhoplovce. Niko od njih nije preživeo, ali je Tofte poslao odličan izveštaj o svom uspehu.

Iz Severne Koreje je 1.500 agenata redovno slalo izveštaje. Njima je rukovodio šef CIA u Seulu, pukovnik Heni (Haney), koji nije znao korejski, kao ni 200 drugih Amerikanaca iz njegove ispostave. Zavisili su od lokalnih agenata. Henija je zamenio DŽon Limond Hart, koji je imao iskustva sa albanskim emigrantima u Italiji. Za tri meseca, do kraja 1952. godine, Hart je shvatio da su svi korejski agenti ili izmišljali izveštaje ili radili za komuniste.

Bedel Smit, šef CIA, rekao je tada Hartu da ne može da dozvoli da druge grane američke vlade vide kako CIA nije sposobna da prikupi informacije o Severnoj Koreji, pa je Hartov izveštaj zabašuren, a CIA je svoje upadanje u zasedu prikazala kao strateški manevar.

Sledeći šef CIA, Alan Dales, ubeđivao je članove Kongresa da CIA kontroliše značajne elemente pokreta otpora u Severnoj Koreji. Pukovnik Kelis, šef za paramilitarne organizacije, poslao je uzbunjivačko pismo Beloj kući u kome je napisao da ne postoji pokret otpora pod kontrolom CIA. Na nesreću stotina palih agenata, pismo je poslato posle rata.

Alan Dales

CIA započela svoju praksu prikazivanja neuspeha kao pobede

Tako je CIA započela svoju praksu prikazivanja neuspeha kao pobede. Na nepostojeću „fantomsku vojsku“ je potrošeno 152 miliona dolara, nešto više od današnje milijarde. Sakrivena je činjenica da su skoro sve informacije o Korejskom ratu bile isfabrikovane ili izmišljene. Na sreću CIA, postojale su slabe države Trećeg sveta, gde je Agencija mogla da se igra gospodara sudbine i postiže uspehe.

Oko tebe diše Treći svet

Prva dva takva „uspeha“ u tajnim operacijama su obaranje legalno izabranih demokratskih režima u Iranu i Gvatemali.

Priče o Iranu i Gvatemali su tužna svedočenja grehova CIA. To su bili rani primeri američkih predrasuda o Trećem svetu. Mnoge vođe siromašnih zemalja su želele bolji život za svoj narod, a ne komunističku revoluciju. U raznim državama dolazilo je do nacionalizacije stranih preduzeća, recimo naftne industrije u Iranu, ili agrarne reforme u Gvatemali. Takvi potezi su pogađali interese britanskih i američkih korporacija, kao i sa njima povezanih lokalnih moćnika. Amerikanci su sumnjičili Sovjete da su iza takvih akcija. Zato su odobravali tajne operacije, često nasilne.

Iran je „najveći trijumf CIA“. Ovako je diplomata Endrju Kilgor (Killgore) koji je službovao u Iranu opisao državni udar 1953. godine. CIA se decenijama hvalila da je tadašnje svrgavanje demokratski izabrane vlade u Teheranu njen veliki uspeh.

Demokratski izabrani iranski premijer Mohamad Mosadek je želeo da nacionalizuje iransku naftnu industriju, koju su kontrolisali Britanci. Mosadek je isto tako nastojao da vlast pripada parlamentu, Međlisu, a ne šahovom dvoru.

Mohamad Mosadek

Britansko-iranska naftna kompanija (AIOC) je 1949. godine sa šahom Mohamedom Rezom Pahlavijem postigla još povoljniji ugovor za sebe. Iste godine, šah je pokušao da lažira izbore. Započele su demonstracije, iz kojih je iznikao Nacionalni front. Mosadek se nametnuo kao vođa te organizacije. Treba napomenuti da komunistička partija Tudeh nije bila deo Nacionalnog fronta. Mosadek je do 1951. godine postao premijer i potpisao je zakon o nacionalizaciji naftne industrije.

Britanci su odmah krenuli na Mosadeka. Njihova borba se odvijala na tri koloseka. Na prvom su pokušavali da izmene zakon o nacionalizaciji putem međunarodne arbitraže, na drugom su uvodili ekonomske sankcije Iranu. Treći kolosek će postati koban za Iran.

Britanci su se spremali da zbace Mosadeka sa vlasti. To je trebalo postići tajnim akcijama, od kojih je jedna bila podrška probritanskim političarima. Njihov kandidat za premijera je čak i pre dolaska Mosadeka na vlast bio Said Zia Tabatabai. Amerikanci su u početku podržavali Mosadeka i diplomatsko rešenje krize. Njihova glavna briga je bila komunistička Tudeh partija.

Srpsko i englesko izdanje knjige Stivena Kinzera o državnom udaru u Iranu 1953.

U okviru „crne propagande“ su nastojali da okrenu Irance protiv Tudeha

Od 1948. godine su imali tajni program BEDAMN. Za razbijanje Tudeh mitinga su čak angažovali ulične bande. U okviru „crne propagande“ su nastojali da okrenu Irance protiv Tudeha. Crna propaganda podrazumeva da se sprovodi kompromitujuća akcija u ime protivnika. Agenti provokatori su se predstavljali kao Tudeh aktivisti i napadali džamije. CIA se vremenom okrenula protiv Mosadeka. U Nacionalnom frontu su potplatili nekoliko vođa da raskinu saradnju sa njim.

U novembru 1952. godine, britanske diplomate su napustile Teheran. Amerikanci su preuzeli inicijativu. Važnu ulogu je odigrao dolazak Ajzenhauerove administracije početkom 1953. godine. Republikanac Ajzenhauer je svoju predsedničku kampanju zasnivao na obećanjima da će preokrenuti mlaku politiku demokrate Trumana prema komunistima. Započela je operacija „Ajaks“, svrgavanja Mosadeka.

Plan "Ajaks" za svrgavanje Mosedekovog režima

Strah najviših rukovodilaca CIA od iranskih komunista nije bio opravdan. Specijalisti na terenu smatrali su da Tudeh nema šanse da preuzme vlast. Poslednja demokratski izabrana vlada Irana zbačena je 19. avgusta 1953. godine, zbog komunističke opasnosti koja nije bila stvarna.

CIA je i u pripremama puča nastavila sa crnom propagandom

CIA je i u pripremama puča nastavila sa crnom propagandom. U Teheranu je organizovala lažne komunističke demonstracije da bi izazvala strah. Zanimljivo je da su za demonstracije protiv Mosadeka regrutovani i dizači tegova, što nas podseća na neka naša iskustva.

Amerikanci su posle pada Mosadeka nastavili da podržavaju autoritarni režim šaha Mohameda Reze Pahlavija u Iranu. Dugoročna posledica je bila loša za SAD. Jedan od najvećih stručnjaka za ovu tematiku, Mark Gasiorovski (Gasiorowski) je davne 1987. godine, dakle pre Al Kaide i Islamske države, postavio sledeće pitanje: „Kako se razotkrivaju mračne posledice tog prevrata za interese SAD, čovek može samo da se zapita da li je to vredelo na dužu stazu?“

Ovo je naravno retoričko pitanje. Generacije Iranaca će odrasti u uverenju da je CIA dovela šaha na vlast. Četvrt veka kasnije, Homeinijeva Islamska revolucija će zadati jedan od najvećih udaraca interesima SAD. Tako se prividna „pobeda“ otelotvorena u rušenju režima koji nije bio komunistički, a kojom se CIA otvoreno hvalila, pretvorila u veliki američki poraz.

Krunisanje šaha Mohameda Reze Pahlavija 1967.

Doći ćemo i do sedamdesetih, kada ćemo više o tome. A vremenom će se, kako kaže Tim Vajner, čovek koji je za knjigu o istoriji CIA dobio Pulicerovu nagradu, haos sa teheranskih ulica iz 1953. godine vratiti da progoni SAD.

Neposredna posledica „iranskog uspeha“ je iluzija da CIA može svojim intrigama da lako obara strane režime. Kao što to često biva, „pobeda“ je pripisana njenoj mudrosti i hrabrosti, a zaboravljeno je koliko je na takav ishod uticao sticaj povoljnih okolnosti. Ta iluzija je posebno skupo koštala Latinsku Ameriku, gde su zavere CIA počele 1954. godine u Gvatemali.

Zlonamerni nehat u Gvatemali

I u Gvatemali je glavnu ulogu igrao strah od komunizma. Postojala je bojazan da će primer Gvatemale, u kojoj je u narodnom ustanku 1944. svrgnut diktator Horhe Ubik, zaštitnik interesa „United Fruit Company“, a 1951. za predsednika izabran Hakobo Arbenz, postati zarazan za ostale zemlje Latinske Amerike, posebno za Honduras i Salvador.

Arbenz je bio blizak komunistima i njihovim idejama, ali je po načinu dolaska na vlast i ponašanju na položaju bio pravi demokratski predsednik. Ali, dodatno je razjario Amerikance kada je kupio tovar oružja od čehoslovačke firme „Škoda“. Za Alana Dalesa, šefa CIA, to je bio dokaz da Sovjeti žele da dobiju uporište u zapadnoj hemisferi. Vojska je izdala Arbenza i on je zbačen.

Hakobo Arbenz

U SAD je ovaj prevrat bio pozdravljen i veličan kao prava narodna antikomunistička pobeda. To je Amerikancima, a posebno CIA, dalo samopouzdanje uverivši ih da je lako organizovati državne udare. Na Kubi će uvideti da to nije tako.

Kubanci su pažljivo proučili Arbenzove greške. Če Gevara je javno govorio da ih neće ponoviti

Kubanci su pažljivo proučili Arbenzove greške. Če Gevara je javno govorio da ih neće ponoviti. Inače, on je za dlaku uspeo da izbegne iz Gvatemale kada je pao Arbenzov režim. Gvatemala je i njega i Kastra „oterala“ još više ulevo.

Kao što ćemo videti u sledećih pola veka, preterano američko samopouzdanje je toj supersili nanosilo dosta dugoročne štete. Medijska kampanja da je Arbenz „Crveni Hakobo“ i komunista delovala je u SAD, ali ne i u Latinskoj Americi. Čovek zadužen u Stejt Departmentu za Latinsku Ameriku, Adolf Berl (Berle) je rekao: „Eliminisali smo jedan komunistički režim po cenu da smo antagonizirali polovinu hemisfere.“

Nekoliko godina kasnije, u Gvatemali je izbio strašan građanski rat, sa stotinama hiljada mrtvih i milionima raseljenih. Inače, to je bio prvi primer uobičajenog krvavog obrasca istorije zemalja posle američkih intervencija. Denison je izračunao da je građanski rat izbio u 40 odsto zemalja u kojima je tajnim operacijama zbačen režim.

Slika Dijega Rivere „Gloriosa Victoria“ o rušenju demokratski izabrane vlade Hakoba Arbenza 1954. godine. Na slici gvatemalski pukovnik Karlos Kastiljo Armas pozdravlja šefa državnog sekretara DŽona Fostera Dalesa, koji drži bombu sa Ajzenhauerovim likom, okružen ljudima ubijenim u puču. Sa njegove leve strane je američki ambasador DŽon Peurifoj sa vojnim oficirima i direktorom CIA Alenom V. Dalesom koji šapuće svom bratu na uvo. Desno, nadbiskup Gvatemale Marijano Rosel Arelano blagosilja čin, dok Gvatemalci protestuju.

Slika Dijega Rivere „Gloriosa Victoria“ o rušenju demokratski izabrane vlade Hakoba Arbenza 1954. godine. Na slici gvatemalski pukovnik Karlos Kastiljo Armas pozdravlja šefa državnog sekretara DŽona Fostera Dalesa, koji drži bombu sa Ajzenhauerovim likom, okružen ljudima ubijenim u puču. Sa njegove leve strane je američki ambasador DŽon Peurifoj sa vojnim oficirima i direktorom CIA Alenom V. Dalesom koji šapuće svom bratu na uvo. Desno, nadbiskup Gvatemale Marijano Rosel Arelano blagosilja čin, dok Gvatemalci protestuju.

Rat u Gvatemali je trajao 36 godina tokom kojih je vršeno istrebljivanje seoskog naroda Maja. Ni posle tog rata, Gvatemala nije postala stabilna zemlja. Rat oko droge tera u izbeglištvo stotine hiljada državljana te zemlje, od koji većina pokušava da nađe budućnost u SAD.

Predsednik Ajzenhauer, pa ni CIA, nisu hteli da svojim udarom proizvedu toliku nestabilnost. Najgore od svega je to da su SAD, nakon što su uklonili „komunističku opasnost“, izgubile zanimanje za Gvatemalu. Pogotovo ih nisu zanimale suštinske reforme, koje bi jedino mogle da zaustave građanski rat. Gleiheses (Gleiheses) ih optužuje za „zlonamerni nehat“ (wanton criminal negligence). A to je, uostalom, karakteristika mnogih poteza spoljne politike SAD.

Iz katastrofe u katastrofu

Koliko god uplitanja CIA u Iran i Gvatemalu bila moralno sumnjiva, a nesumnjivo štetna za dugoročne interese SAD, kratkoročno su to bili uspesi. CIA je uspela da obori vlade koje je smatrala neprijateljskim. Verovali ili ne, u sledećih pola veka skoro da nije bio takvih „uspeha“, posebno u Evropi, gde su bile angažovane najveće snage CIA. U Evropi su skoro sve akcije CIA bile plod neobaveštenosti, a često su bivale i potpuni debakl.

CIA i ostale američke institucije su se naknadno uključivale u nemire. Za to je najbolji pokazatelj pobuna radnika u DDR-u 1953. godine, koja je potpuno iznenadila CIA. Tamo je politika isforsirane izgradnje socijalizma najviše pogodila radničku klasu. Građevinski radnici Berlina su 17. juna počeli demonstracije protiv prevelikih radnih normi. Demonstracije su prerasle u generalni štrajk i pobunu sa pola miliona učesnika u 560 gradova.

Berlin, 17. jun 1953.

Stejt Department je još ranije osnovao međuagencijski Odbor za psihološku strategiju (Psychological Strategy Board). Ovaj odbor je krajem 1952. godine napravio plan za psihološko ratovanje (PSB D-21). Glavna delatnost u okviru ovog plana se odvijala u okviru američke radio stanice RIAS u Berlinu, buduće „Slobodne Evrope“. Međutim, ovi psiho i drugi „hladni ratnici“ nisu imali pojma šta se valja iza brda.

U februaru 1953. godine, četiri meseca pred ustanak, američki visoki komesar u Nemačkoj poslao je izveštaj u Vašington prema kome se istočni Nemci neće podići, osim u slučaju rata. U aprilu su službenici američke ambasade tvrdili da je Ulbrihtov režim jači nego ikada. Početkom juna visoki komesar je ponovio da DDR režim nije u kritičnoj situaciji.

Emotivni Mađari

CIA je po neodgovornosti i nesposobnosti prevazišla samu sebe.u mađarskoj revoluciji 1956. godine.

U jesen te godine imala je samo jednog agenta u Budimpešti koji je znao mađarski i zvao se Geza Katona. Geza je uglavnom raspoređivao poštu i kupovao kancelarijski materijal. Kada je započela revolucija, on je u izveštajima pisao ono što je pročitao u novinama. CIA nije imala pojma niti o izbijanju revolucije, niti o sovjetskoj intervenciji.

Srušen Staljinov spomenik u Budimpešti 1956.

Kada je izbila revolucija, posebno lošu ulogu je odigrala minhenska ispostava radija „Slobodna Evropa“, koji je finansirala CIA. O štetnoj ulozi „Slobodne Evrope“ je kod nas pisao Ivan Ivanji.

Urednici tog radija za mađarski jezik jednim delom su bili bivši Hortijevi oficiri. Ova stanica je pozivala ustanike da pojačaju oružanu borbu. Pomirljivog Imrea Nađa je neprekidno prikazivala u negativnom smislu i tako je huškala na krvoproliće. Oni bivši mađarski novinari i urednici koji su još živi tvrde da su za to odgovorna naređenja koja su dobijali od svojih američkih šefova, a Amerikanci kažu da su Mađari u redakciji bili slobodni da sami procenjuju situaciju, i često su je loše shvatali.

Niko u Vašingtonu nije razumeo šta emituje „Slobodna Evropa“. Ali jesu Mađari. Oni, kao i njihovi susedi Srbi, vole da mistifikuju politiku. Mogu da zamislim kako po peštanskim kafeima tumače neodgovorno radijsko huškanje bivših nacističkih saveznika kao signal da Amerikanci dolaze u pomoć.

Danas znamo da odgovornost za huškačke govore „Slobodne Evrope“ ide do Frenka Viznera, čoveka broj tri u CIA, zaduženog za planiranje i orkestriranje tajnih operacija.

Ronald Regan u reklami za prikupljanje sredstava za "Radio Slobodna Evropa" u sklopu američke kampanje "Krstaški rat za slobodu" 1950. godine

Vizner je već vodio propale akcije u Albaniji, Ukrajini i Koreji. Oduševljen pravom pobunom protiv komunizma, koju je priželjkivao deset godina, on je naterao Bila Grifita, starijeg političkog savetnika radija „Slobodna Evropa“ u Minhenu, da pojača propagandu do krajnjih granica. Direktor „Slobodne Evrope“ u Njujorku je poslao u Minhen poruku: „Nema više zadrški. Nemojte se ustručavati. Ponavljam: Nemojte se ustručavati.“ Hortijevi oficiri i ostali emigranti nisu se snebivali.

Uveče 28. oktobra, dakle u trenutku kada se Crvena armija povukla, „Slobodna Evropa“ poziva Mađare da ruše pruge, seku telefonske linije, naoružavaju „partizane“, bacaju Molotovljeve koktele na tenkove... Tačno je dato uputstvo koji deo tenka treba gađati. Umerenog Imre Nađa su optuživali da je pozvao Crvenu armiju. Njega će dve godine kasnije Sovjeti streljati.

Šef CIA Dales je bio oduševljen. On je Ajzenhaueru preneo lažnu vest da je 80 odsto mađarske vojske prešlo na stranu pobunjenika. Čak i u decembru, mesec dana posle sloma ustanka, razgovarao je sa Viznerom o mogućnosti gerilske borbe u šumama i urbanoj gerili.

Krajem decembra, Vizner je doživeo svoj prvi nervni slom i dospeo je u bolnicu. Koliko je Kjubrik bio u pravu kada je osam godina kasnije snimio film „Doktor Strejndžlav“! Da li je u pitanju intuicija genijalnog umetnika, ili je slušao glasine po Vašingtonu, tek u Kjubrikovom filmu se radi o generalu koji zbog nervnog sloma pokreće Treći svetski rat.

Frenk Vizner

Frenk Vizner nije pokrenuo Treći svetski rat. Samo je unesrećio hiljade prijatelja Amerike, od Rumunije i Albanije, do Ukrajine i Koreje. Narod Gvatemale, Irana i Mađarske da i ne pominjemo.

Činilo se da će ovaj put CIA snositi neku odgovornost. Nemački kancelar Konrad Adenauer je naložio istragu o odgovornosti „Slobodne Evrope“. Nemačke vlasti su oslobodile radio stanicu od optužbi.

Sama CIA je sprovela svoju tajnu istragu. Zaključak je bio više nego čudan:

a) Mađari su u osnovi emotivni.

b) Ovo je bila jedna emotivna situacija….

Neke reči i rečenice su mogle biti izvučene iz emitovanja (da bi se podržala ideja) o podstrekavanju RFE.

Svinjarija u Zalivu svinja

Nekoliko dana posle sloma mađarske revolucije, novembra 1956. godine, mala grupa revolucionara je organizovala iskrcavanje broda „Granma“ na Kubu.

Iskrcavanje revolucionara sa broda "Granma" na Kubu, novembra 1956.

Oni su bili ostaci jedne ranije grupe koja je 26. jula 1953. godine, predvođena Fidelom Kastrom, napala kasarnu Monkada. Napad je propao, a pobunjenici su u zatvoru osnovali pokret „26. juli“. Od 82 borca koji su krenuli iz Meksika 1956. godine, samo je 21 preživelo na slobodi. Oni su se sklonili u planinski lanac Sijera Maestra, gde su uz podršku lokalnih boraca „eskopeterosa“ (ljudi sa sačmarama) za dve godine oborili diktatora Fulhensija Batistu.

Svaki ljubitelj Kuma seća se kako je prikazan beg Batiste i njegovih pristalica na samu Novu 1959. godinu. Kubanska revolucija je obećala zemlju seljacima, ravnopravnost ženama i crnim Kubancima.

Batistin režim je bio korumpiran, surov i kriminalizovan. Batista je otvoreno sarađivao sa mafijom. Amerikancima to nije smetalo dok je američki ambasador bio drugi, a ponekad i prvi čovek Kube. Opsednuti Hladnim ratom, smatrali su da je svaki levičarski režim kao domino kockica. Ako komunizam pobedi u jednoj zemlji, srušiće se čitav sistem zemalja zavisnih od SAD. Zato su Amerikanci pokušali da, kao u ogledalu, ponove Sijera Maestru.

Fulhensio Batista pored mape Sijera Maestre gde se nalazi Fidel Kastro sa pobunjenicima, mart 1957.

Kastro i njegovi drugovi nisu od početka bili sovjetski igrači. Sovjetski autori Zubok i Plešakov tvrde da bi Staljin odbacio ove karipske revolucionare za ustupak na nekom drugom mestu.

Hruščov i njegovo rukovodstvo su od početnog nepoverenja došli do divljenja bradatim revolucionarima koji su gradili socijalizam pred nosom najveće svetske sile. Vladari u Kremlju su ipak bili komunisti. Kubanci su im vratili veru da su moguće samostalne revolucije.

I Gedis smatra da su u bradatim revolucionarima videli nastavak svetske revolucije, u koju su čak i oni, ovejani oportunisti i vlastodršci, ipak verovali. To ih je vodilo u razne avanture po Trećem svetu. U dubini njihovih okorelih srca je tinjao proleterski internacionalizam sa komunističke zastave i iz „Internacionale“.

Fidel Kastro (u sredini) i Če Gevara (drugi sleva) u planini Sijera Maestra na Kubi, 1953.

I ljudi iz CIA su na početku bili fascinirani Kastrom. Čak su hteli da ga naoružaju i/ili opskrbe novcem

I ljudi iz CIA su na početku bili fascinirani Kastrom. Čak su hteli da ga naoružaju i/ili opskrbe novcem. Sam Ajzenhauer bio toliko uveren u komunističku prirodu kubanske revolucije da je vršio pritisak na obaveštajne agencije da po svaku cenu nađu dokaze o sovjetskoj umešanosti. Čak je, po Matijasu, šef jedne ispostave CIA u Latinskoj Americi falsifikovao Kastrovu člansku kartu Komunističke partije.

Od početka 1960. godine, CIA radi na uklanjanju Kastra. Prvo su angažovani veterani udara u Gvatemali. Jedna ideja je bila da se Kastro ubije. Time se bavio DŽek Esterlin (Esterline) jedan od koordinatora udara u Gvatemali. Angažovali su mafijaša, nekog Varonu, da ubaci otrov u kornet sladoleda za Fidela Kastra. Esterlin je opisao Varonu kao „nitkova, varalicu i lopova“. Varona se kasnije susreo sa predsednikom Kenedijem.

Druga ideja je bila da se spreme kubanski borci i ubace na Kubu. Plan je bio da se organizuje desant, a ako to ne uspe da odmah obori Kastra, da se pobunjenici povuku u planine i dalje bore. Dakle, da ponove iskustvo revolucionara sa broda „Granma“. Bilo ih je dvadesetak puta više od Kastrovih ljudi pet godina ranije. Na papiru i u glavama šefova CIA, sve je izgledalo savršeno.

Alen Dales, Ričard Bisel, predsednik DŽon Kenedi i DŽon Mekoun, aprila 1962. godine

Činilo se da je najbolje mesto za iskrcavanje Zaliv svinja. Imali su mape iz 1895. godine, te nisu znali da je močvarni teren tog zaliva vrlo težak za kretanje. Esterlin je shvatio da invazija ne može da uspe, i u aprilu 1961. godine je zatražio od novog šefa tajnih operacija CIA, Ričarda Bisela (Bissel), da odustane od invazije. Bilo je suviše kasno.

Ključ za uspeh invazije je trebalo da bude uništenje cele Kastrove avijacije. Ako neki avion ostane, lako će pobiti pobunjenike. Ali, Kenedi je želeo udar u tišini, to jest da izbegne otvorenu američku intervenciju, sa vidljivim bombardovanjima i bučnim desantom. On je bio zatečen planom, jer je tek došao na vlast, a toliko je sredstava već uloženo u pripreme. Blisel mu je obećao diskretnu intervenciju, slagavši da je to moguće izvesti. Tako je na Kubu poletelo samo osam aviona.

Dales je lagao predsednika, ubeđujući ga da je plan za Kubu još bolji od onog u Gvatemali, a možda je lagao i sebe. U CIA su verovali da su pronašli formulu za uspeh u kombinovanju male grupe ubačenih pobunjenika i propagande. Zanemarivali su izveštaje koji im nisu bili po volji.

Kubanski vojnici sprovode zarobljenike iz Zaliva svinja

Kastro je, itekako svestan iskustva Gvatemale, bio spreman za napad. On nije bio malodušni Arbenz. Kubanska avijacija i vojska su počistile pobunjenike. Gedis kaže da je to bila monumentalna katastrofa, uporediva samo sa onom koju su Britanci i Francuzi doživeli na Suecu.

Gaženje „tanušne morske latice“

Izabela Aljende u naslovu svog romana Tanušna morska latica poredi Čile, zbog njegovog oblika, sa morskom laticom. Upropaštavanje Čilea možda i nije greška CIA, mereno njenim izopačenim kriterijumima. U Čileu je na vlast 1973. došao Augusto Pinoče, štićenik SAD. Ironijom istorije, državni udar je zbacio levičarskog predsednik Salvadora Aljendea 11. septembra te godine.

Pinoče je, pak, za razliku od Gvatemale i Konga, uspeo da u zemlji održi stabilan desničarski režim. Međutim, delovanje CIA u Čileu je veliki greh.

Augusto Pinoče sa huntom

Nisu pronađeni dokazi da je CIA direktno učestvovala u vojnom puču, ali je, kao i celokupna američka administracija, sve učinila da oslabi i destabilizuje Salvadora Aljendea. To traje od ranih šezdesetih godina. Posle Kastrove pobede, Amerikanci u svakom levom režimu vide komunističku opasnost, pa i u demokratskom i prosperitetnom Čileu, u kome od 1932. godine vlada uzorna demokratija, i u kome nikada nije bilo vojne hunte.

Jedan od najzanimljivijih poduhvata u destabilizaciji čileanske levice je bio projekat „Kamelot“

Jedan od najzanimljivijih poduhvata u destabilizaciji čileanske levice je bio projekat „Kamelot“. Ovaj projekat je bio najveći pojedinačni grant za društvene nauke dodeljen do tada. On je trebalo da istražuje sprečavanje nerede u zemljama u razvoju, pre svega u Latinskoj Americi. Čuveni norveški naučnik Johan Galtung, koji je bio na istraživanju u Čileu, javno je osudio „Kamelot“. Čileanska leva štampa je jedva dočekala da pokaže podmuklu prirodu imperijalizma Jenkija, koji ne preza ni od toga da upregne naučnike u svoju mašineriju.

Uz sve napore CIA da se Aljende prikaže kao neprijatelj demokratije u Čileu, on je tesno dobio predsedničke izbore 1970. godine. Za Niksonovu administraciju Čile je bio gori izazov od Kube. Kisindžer je tada izjavio: „Ne vidim zašto bi pustili da zemlja postane marksistička samo zato što je njen narod neodgovoran.“

Salvador Aljende na trgu u Santjagu, 1970.

SAD su destabilizaciju Aljendea pokušali na više frontova. CIA je smislila „Kolosek Jedan“ i „Kolosek Dva“.

„Kolosek Jedan“ je podrazumevao ekonomsku i društvenu destabilizaciju Čilea. Na meti su bili čileansko društvo i ekonomija. Agencija je platila iskusne novinare da blate Aljendea. Na ekonomskom frontu, Amerikanci su obustavili pomoć, investicije i kredite. Posedovali su najveći deo čileanskog spoljnog duga. Ucenom da Čile odmah isplati dug, Amerikanci su pogoršali ekonomsku situaciju u zemlji. Istovremeno, SAD su obilato pomagale čileansku vojsku, da bi ona bila oruđe njihovog uticaja. Odmah posle udara, Amerika je povećala pomoć Čileu.

„Kolosek Dva“ je bila tajna strategija državnog udara, za koju nije znao ni američki ambasador u Santjagu.

Augusto Pinoče i Henri Kisindžer u Santjagu, 1976.

Pad Aljendea je na lokalu možda bio uspeh CIA, ali je globalno naneo veliku štetu ugledu Sjedinjenih Država. Jedna druga priča će pokazati potpuni previd CIA. Njoj su se svuda priviđali ružičasti slonovi marksističke pretnje. Možda je zato potpuno previdela sasvim drugačiju pretnju, versku revoluciju.

Skriveni imam

„Skriveni imam“ je za mnoge šiitske muslimane Mahdi, spasilac koji dolazi na Sudnji dan. On je živ, ali se krije. Mimo te eshatološke priče, postojao je jedan imam, Ruholah Homeini, koji je oborio najvećeg saveznika SAD u srednjoj Aziji.

Iranski šah Mohamad Reza Pahlavi bio je miljenik Amerikanaca. On je sprovodio sekularnu modernizaciju, koju je zvao „bela revolucija“. I pored određenih uspeha u modernizaciji zemlje, narod ga nije zavoleo. Nikada mu nisu oprostili to što je na vlast vraćen uz pomoć SAD, državnim udarom protiv demokratski izabranog premijera Mosadeka. Na demonstracijama je jedna od parola bila: „Smrt američkom šahu.“

Osim toga, Šahov režim je bio korumpiran i surov. Oko 4.000 porodica je kupilo „kajmak“ od izvoza nafte, a ogroman broj Iranaca živeo je u teškom siromaštvu. To je ogorčilo i staru i novu srednju klasu.

Protest u Teheranu, 9. oktobra 1978.

Šahova strašna tajna policija SAVAK terorisala je narod, posebno intelektualce i medije. Od 1971. godine studenti su organizovali urbanu gerilu, koja je napadala policiju i režimske funkcionere. SAVAK je odgovorio povećanom represijom. U jednom trenutku je bilo više od 10.000 političkih zatvorenika.

Između ostalog, tajna policija je dostavljala medijima spisak tema o kojima je bilo dozvoljeno pisati. Do 1975. godine, 90 odsto časopisa je bilo zatvoreno, da bi se javnost okrenula malobrojnim režimskim glasilima. Od kraja 1977. godine, pobunjenim studentima su se pridružili i ulema i moćni trgovci sa teheranskog Velikog bazara.

CIA je, po običaju, potpuno omanula u obaveštajnoj proceni. Nemiri su izbili januara 1978. godine. Nekoliko meseci ranije, u avgustu 1977. godine, CIA predviđa da u skoroj budućnosti neće biti radikalne promene u iranskom političkom ponašanju. I u avgustu 1978. godine, Agencija smatra da Iran nije u predrevolucionarnoj situaciji. Američki vojni atašei u Teheranu su se bavili trgovinom oružjem, umesto sakupljanjem podataka.

Dva i po meseca pre februara 1979. godine i trijumfalnog povratka Homeinija u Iran, 20. novembra 1978, CIA šalje izveštaj u kome se tvrdi da Homeini u zemlji neće moći da se stabilizuje i da će ga zameniti neki levičarski režim ili vojna diktatura.

Ajatolah Homeini po povratku u Iran, Teheran, 1. februara 1979.

Jedino je bila tačna poslednja rečenica u ovom izveštaju: „Nema presedana u iranskoj istoriji za ono što Homeini želi.“ Što se tiče prognoza za budućnost, omašili su najmanje 45 godina.

Nisu mislili na Berlin

Berlin, podeljen zidom, bio je epicentar Hladnog rata. CIA ipak nije razumevala dubinu krize sovjetskog sistema niti promenu koju je doneo Gorbačov.

U izveštaju iz decembra 1988. godine, Agencija je tvrdila da reformska politika Gorbačova ne donosi ništa novo. U vreme potpunog sloma sovjetske privrede, CIA je redovno izveštavala o rastu privrede SSSR-a. Kada je u proleće 1989. godine počeo raspad Sovjetskog Saveza, Fort Lengli nije ništa znao o tome jer su informacije sakupljali na osnovu lokalnih novina sovjetskih republika, koje su stizale sa tri nedelje zakašnjenja.

Kada je Berlinski zid padao, te novembarske noći 1989. godine šef sovjetskog odeljenja tajne službe Milt Birden (Bearden) je sedeo u centrali i zapanjeno gledao Si-En-En. Birden je, inače, bio jedan od najuspešnijih rukovodilaca CIA, što je pokazao u avganistanskom ratu protiv Sovjeta.

Milton Birden

U tom trenutku, 9. novembra 1989. godine, priznaje Birden, CIA nema nijednog agenta u Istočnom Berlinu i Moskvi. Svi su bili pohvatani. On te 1989. godine nije znao ni da je visoki funkcioner Agencije Oldrič Ejms (Aldrich Ames) izdao sve agente CIA u Sovjetskom Savezu. Ejms je uhapšen 1994. godine u svom „jaguaru“. Niko pre toga nije posumnjao zašto on živi tako luksuzno.

Ejms je bio tatin sin, jer mu je otac radio u Agenciji, pijanac i nesposobnjaković. Ipak je 1985. godine postao šef CIA za Istočnu Evropu i SSSR, pa je znao sve američke agente u tom kraju sveta. I sve ih je odao.

Svi ovi primeri pokazuju da je uprkos veri Ilije i Đure Čvorovića u svemoć CIA, ova agencija imala vrlo malo uspeha i u obaranju režima koji joj nisu bili po volji, i u spasavanju svojih miljenika.

* tekst nastao na osnovu knjige "Državni neprijatelji" u izdanju Vukotić medija

(RTS)