Merkelova – od mis Evrope do frau Germanije

(Folkskrant, 30.3.2010)

Nema ni jednog jedinog razloga slavljeničkim reakcijama povodom sporazuma o pomoći Grčkoj. Nemačka izneverava svoje obaveze prema Evropi.

Samit EU o krizi u Grčkoj završio se tipičnim evropskim kompromisom koji se ne može nazvati rešenjem. A da li će funkcionisati – videćemo u aprilu, kada će Grčkoj ponovo biti potreban novac.

Nemački kancelar Angela Merkel je uspela da progura da Međunarodni monetarni fond (MMF) bude uključen onda kada se bude moralo plaćati za Grčku. Konačna odluka zavisi od evropskih institucija, pa je stoga pod kontrolom Nemačke. Francuski predsednik Sarkozi je, sa svoje strane, uspeo da progura da Grčka, ako to bude potrebno, dobije pomoć evropskih partnera.

To je za Nemačku značilo ovo: pomoć do visine od 4 milijarde evra i smrt člana 125 Lisabonskog ugovora, koji zabranjuje članicama EU da garantuju dugove neke od članica EU.

U stvari, ova odluka Evropskog saveta se od ranije postignutog kompromisa razlikuje jedino po tome što uvodi MMF. Ako je nemačkoj vladi učešće MMF-a bilo potrebno jedino da bi izbegla svoju sramotu u unutrašnjoj politici, postavlja se pitanje šta je Berlinu trebalo da izazove takvu nedaću Evropi.

U suštini, samo da mu nije prethodila tako dramatična konfrontacija, svi učesnici su mogli mirno živeti sa ovim kompromisom. Donedavno je gđa Merkel bila slavljena kao “mis Evrope“, a sada joj je više pristaje ime “frau Germanija“. Ta evropska knfrontacija je odjednom drastično promenila EU.

U nemačkim medijima je savezna kancelarka poređena sa “gvozdenom ledi“ Margaret Tačer, pa čak i sa “gvozdenim kancelarom“ Otom fon Bizmarkom. Pri tome, ni Tačerova, ni Bizmark nisu od značaja za evropsku politiku SR Nemačke. Nijedno od njih nije imalo ništa, ili skoro ništa zajedničkog sa ujedinjenjem Evrope. A kako se u ovoj zemlji samo moglo govoriti o Bizmarku u istom dahu sa željom o jedinstvu Evrope i o nemačko-francuskoj saradnji – to ostaje tajna nemačke bulevarske štampe.

Ovo bi se moglo shvatiti kao preterivanje kada se reakcija u samoj Nemačkoj ne bi slagala sa trendom koji vlada već neko vreme – a to je da se Nemačka povlači od uloge motora-predvodnika jedinstva Evrope i sve više sledi sopstvene nacionalne interese.

Stalni izgovor je “i ostali to isto rade“. Neka bude i tako, ali Nemačka ipak nije isto što i “ostali“. Ona zbog svoje kritične veličine, kao i geografskog položaja, ima vrlo specifične odgovornosti u odnosu na EU, koja je i sama razapeta između nacionalnih i opšteevropskih interesa. Ako Nemačka prestane da svoje nacionalne interese podvrgava evropskim, to će voditi povratku nacionalističkih interesa unutar same EU.

Nemačka je uvek bila motor ujedinjavanja Evrope, jer je time istovremeno služila i sopstvenim političkim i ekonomskim interesima. Dve trećine našeg izvoza ide u EU, a polovina toga u evrozonu. Uvek je važila ova formula: Nemačka daje – jer time i dobija. A sada, stvari teku sasvim drugačije. Posledice toga će ubrzo postati vidljive. Razvoj će ići: od EU – jedne konfederacije koja je korak po korak jačala, u pravcu neke labave veze država sa suprotstavljenim interesima. To je britanski koncept Evrope. Totalno je apsurdno slaviti kao primer političke genijalnosti ovu drastičnu promenu nemačke evropske politike.

Ne sme ni da se pomisli šta bi ovakav tok mogao da znači za budućnost Evropljana. Ne može biti privlačna perspektiva da Evropa uskoro bude bogata, stara i slaba. Neshvatljivo je i zašto se EU onda toliko zalagala da dođe do Lisabonskog ugovora jer je za neku labavu vezu država.

Tu već odavno nije reč samo o Grčkoj, nego o oštroj nemačko-francuskoj suprotstavljenosti, koja je oživela latentnu nepoverljivost i koja nosi opasnost dugotrajnog otuđivanja. Iz perspektive Berlina, Francuska teži da svoje budžetske probleme reši na račun Nemačke. Pariz, sa svoje strane, strahuje da Nemci svojim insistiranjem na stabilnosti teže da gurnu Francusku na periferiju evrozone. I ovo otuđivanje će doprineti slabljenju EU.

Sledeće subote će Helmut Kol, počasni građanin Evrope i kancelar nemačkog jedinstva, proslaviti osamdeseti rođendan. I tom prilikom će sigurno ponovo biti održano mnogo lepih govora o Evropi i velikim Evropljanima. Suočeni sa tužnom stvarnošću, bolje je da ih odmah zaboravimo.

(Prevod sa holandskog Vasilije Kleftakis)