Australian Open 2011: nacionalni ponos podstiče želju za pobedom

(Gardijan 29.01.2011.)

Janko Tipsarević, po uspehu treći srpski teniser, savršeno se izrazio. „Uz dužno poštovanje prema svim velikim takmičarima koje naša zemlja ima, Novak Đoković je najbolji sportista u našoj istoriji. Četrdeset deveti igrač na svetu je ovo napisao na svom profilu na Twitteru pošto je Đoković u polufinalu ostvario sjajnu pobedu nad Rodžerom Federerom sa 7:6, 7:5 i 6:4, zbog čega je ovaj dvadesettrogodišnji Srbin na ivici osvajanja svog drugog grend slema.

Tipsarević bi trebalo da zna – uostalom, učestvovao je u timu sa kojim je Srbija ušla u istoriju kada su prošlog meseca uz toliko sjaja i emocija osvojili Dejvis kup. Đoković je dobio oba singl meča, a treći srpski teniser kaže da je proslava trajala „dva dana i dve noći“. „Posle toga smo se potpuno obeznanili i pripala nam je muka, što vam sve govori.“

Za Đokovića je pobeda u Dejvis kupu bila ključni trenutak. Ponosni rodoljub Nole Đoković nikada nije okretao leđa ostalim saigračima, kako su to činili Rodžer Federer, Rafael Nadal, a nedavno i Endi Marej, preskačući mečeve reprezentacije da bi se koncentrisali na grend slemove. Gotovo svaki put je igrao kada je njegova ekipa učestvovala još otkako je kao sedamnaestogodišnjak debitovao 2004. godine, a pobeda nad Francuskom u Beogradu bila je vrhunac dugogodišnjeg sna.

„Naši sportisti su verovatno i naši najbolji ambasadori“, rekao je Đoković. „Slavilo se u celom svetu. Ljudima se mnogo dopao uspeh koji smo ostvarili. U poslednje dve-tri godine, tenis je postao veoma popularan sport u našoj zemlji. Pre toga, najpopularniji su bili timski sportovi. Imali smo velikih uspeha u košarci, odbojci, rukometu i vaterpolu. Tenis nikada nije imao dugu istoriju.“

Pošto je pre tri godine pobedio na prvenstvu Australian Open, Đoković je ušao u finale bez presije da mora da se iskaže na grend slemu. Dok Britanija već 75 godina žudi za prvakom otkako je Fred Peri pobedio na US Openu, Srbija se može podičiti sa dva pobednika grend slema, Đokovićem i Anom Ivanović.

Đoković veoma dobro poznaje Mareja, i to još od nekog juniorskog turnira u Francuskoj kada im je obojici bilo po trinaest godina. Đoković se Mareja seća po „dugoj kosi“ i po tome što mu je bilo teško da razume njegov škotski naglasak. Od tog trenutka životi su im se isprepleli, a Đoković je video kako njegov prijatelj mora da izađe na kraj sa bremenom koje mu je donela pripadnost britanskoj naciji.

Možda bi i on morao da se nosi sa takvim pritiskom da je prihvatio ponudu LTA, nedugo po dolasku Rodžera Drejpera, kada je po ulasku u seniore imao mogućnost da iz srpskog pređe u britanski tabor. Finansijska pomoć je bila glavni razlog što je Đoković uopšte i razmišljao o ovoj ponudi, koja bi podrazumevala da se preseli u Veliku Britaniju i da izbegava Dejvis kup dok se ne kvalifikuje da igra za Britaniju, ali brz uspon na listi mu se isplatio i srce mu je ostalo u Srbiji.

Dok je desetak novinskih izveštača i možda dvostruko veći broj njihovih kolega sa radija i televizije doputovalo kako bi pratili svaki Marejev pokret, na turniru je bilo samo nekoliko srpskih novinara, a Đoković je u šali rekao kako ovih dana više govori engleski nego svoj maternji jezik. „S jedne strane, voleo bih da budem na Marejevom mestu, jer je očigledno da ima veliku podršku zbog zemlje iz koje dolazi. S druge strane, merni se to ne bi dopalo zbog medijske pažnje i pritiska sa kojim se mora suočiti.“

Nema sumnje da će taj pritisak i živci igrati veliku ulogu u ovom finalu.