Početna strana > Prenosimo > Ankara proglasila Izrael opasnošću po Tursku
Prenosimo

Ankara proglasila Izrael opasnošću po Tursku

PDF Štampa El. pošta
Jelena Pustovojtova   
nedelja, 07. novembar 2010.
(Fond strateške kulture – Moskva)

„Mi nećemo stimulisati državni terorizam, ma u kom delu sveta on primenjivan, i nećemo ostaviti takve akcije bez odgovora. Izrael treba da prizna svoje greške, da se izvini i plati kompenzacije. Sve dotle, dok Izrael to ne učini, on će biti prepreka na putu mira“. Ove reči premijera Turske Erdogana danas determinišu političku „temperaturu“ na čitavom Bliskom Istoku.

Skandal sa humanitarnom flotilom, koja je plovila prema Gazi, kojom prilikom je jedan brod uzet na nišan i zamalo da bude uništen paljbom izraelskih vojnika, postao je izvor dosad neviđene napetosti između Turske i Izraela. Decenijama pouzdano krilo NATO u Predljoj Aziji, Turska je u svemu sarađivala sa Tel-Avivom, pa i u vojno-tehničkoj sferi. Takvi odnosi pomagali su Izraelu da se slobodno oseća na turskoj teritoriji i u njenom vazdušnom prostoru, kada je izvodio svoje operacije na Bliskom i Srednjem Istoku. Suvišno je pominjati da Izrael planira da nanese vazdušni udar po iranskim nuklearnim objektima, a to mu je najpovoljnije da realizuje preko turskog vazdušnog prostora.

Devet ljudskih života turskih građana, koji su poginuli na „Flotili slobode“, praktično su ovog leta okrenuli na tumbe odnose između dve zemlje. Turska je zatražila od Izraela da se izvini, ali ne samo to. Ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu izjavio je, da zatvara turski vazdušni prostor za izraelske vojne avione, upozorivši pri tom da se ta mera može odnositi i na civilni saobraćaj, a uz to je još pripretio da će raskinuti odnose sa Izraelom ukoliko se on ne izvini za kidnapovanje flotile.

Stav zvanične Ankare je razumljiv: napad izraelskih specijalaca na mirni brod, koji se po normama plovidbe morem kretao po turskoj teritoriji, paljba iz svih cevi po putnicima, građanima zemlje, sa kojom je Izrael još 1966. godine potpisao sporazum o vojnoj saradnji, izgleda kao objava rata, ili u najmanju ruku, kao vojna provokacija.

Međutim, pogledajmo na sve to pažljivije: kako je na tu situaciju reagovao Izrael. U Izraelu su se naljutili na Turke. Ministar inostranih poslova Izraela Avidgor Liberman pozvao je izraelske turiste da bojkotuju Tursku. Njega je podržao ministar unutrašnjih poslova Eli Išaj, koji je izrazio žaljenje povodom politike turske vlade i koji je primetio, da je „Izrael sa Iranom do određenog trenutka imao odlične odnose“.

Kako tu stvari stoje sa izvinjenjem? I o kakvim kompenzacijama može biti reči?

U odgovoru na to Savet za nacionalnu bezbednost Turske je 30. oktobra utvrdio strategiju nacionalne bezbednosti, u skladu sa kojom je u spisak zemalja koje predstavljaju opasnost po Tursku uključen i Izrael. Istovremeno su sa tog spiska brisani Rusija, Jermenija, Sirija i Bugarska.

I kako je na to reagovao Izrael? Zamenik glavnog urednika izraelskog portala IzRus Aleksandar Goldenštajn se okomio ovakvom tiradom: „Turska je uključila Izrael u spisak „opasnih“ država, ali može li neko zamisliti da će 7-milionski Izrael, kome u svakom trenutku prete čas teroristi HAMAS-a, Islamskog DŽihada, ili pomahnitali predsednik Irana, čas Al-Kaida, napasti na 72-milionsku Tursku? Smatra li Turska da će izraelske rakete biti uperene na Ankaru i Istambul, i da će podmnornice patrolirati Dardanelima i potapati turske brodove? Ako šizofrenija nije ophrvala mozak Erdogana, on čak u tako nešto ni sam ne može poverovati, iako njegove izjave sve više počinju ličiti na iranske pretnje“.

Kao što vidite, nema tu posebne ceremonije. Čak ako se reči Goldenšatjna protumače kao „šizofrenija velikog Izraela“, situacija se neće promeniti. Goldenštajn dalje upozorava: „Izrael, na kraju krajeva, ima dovoljno sopstvenih poluga za uticaj, i ima podosta načina da iritira Tursku, tako da određene granice taj mini konflikt neće prekoračiti“.

Što se „poluga uticaja“ tiče, tu je već ozbiljna stvar.

Tokom decenija saradnje sa Turskom po vojnoj liniji i liniji specijalnih službi, Izrael je uspeo da osvoji tursku teritoriju na operativnom planu. Mediji obe zemlje pišu o tome, da Izrael raspolaže agenturom među kurdskim separatristima, tojest, ima mogućnost da, ako poželi, destabilizuje situaciju u Turskoj. Poslednja eksplozija policijskog automobila u centru Istambula upravo je imala tu nameru.

U Turskoj se sada odvijaju složeni unutarpolitički procesi. Tamo su za jun 2011. godine naznačeni parlamentarni izbori. Pri tom među turskim vojnicima nema jedinstva. Deo vojnog rukovodstva podržava liniju Gula – Erdogana, koji su sproveli referendum o promeni Ustava, čime su otvoreni putevi ka civilnoj vlasti. A drugi deo vojnika, opet, ne želi da se nađe pod kontrolom civila.

Za organizovanje terorističkog akta koji je izazvao veliku buku turske vlasti sumnjiče Kurdsku radničku partiju. A zar ne može biti da je u uslovima drastičnog zaoštravanja tursko-izraelskih odnosa na teroristički akt i borbene akcije u Istočnoj Anadoliji teroriste neko i podstaknuo?

U Savetu za nacionalnu bezbednost Turske smatraju, da akcije Izraela mogu isprovocirati trku u naoružavanju u regionu , i to pri tom, što po mišljenju Ankare na Bliskom Istoku ne treba da postoji nuklearno oružje. Upornim insistiranjem Ankare ona je iskamčila garancije od SAD da obaveštajne podatke o raketama, koje će dobiti američki sistem PRO u Turskoj, neće biti saopštavani Izraelu, piše turski list Today Zama. „Imajući u vidu nepredvidivu situaciju u sferi bezbednosti u svetu, sistem PRO može jednom biti upotrebljen i protiv Izraela“ – piše list. SAD su obećale, da će se informacija, koju dobije novi sistem, prenositi Turskoj nakon što bude primljena, i da ta informacija neće biti saopštavana državama, koje nisu članice NATO, tojest, i Izraelu.

Ankara je mnogo štošta danas stavila u ulog. Njeni odnosi sa Sjedinjenim Državama sve više se pogoršavaju, iako obe strane to kategorički negiraju. Kako piše Sueddeutsche Zeitung, Vašington nije uputio Ankari ultimatum, preteći joj obustavljanjem isporuka oružja zbog odbijanja Turske da u OUN podrži sankcije protiv Irana i u vezi sa njenim verbalnim napadima na Izrael. Po rečima turskog predsednika Abdule Gula, u bilateralnim odnosima takođe nema problema. Međutim, ističe Sueddeutsche Zeitung, “Ankara ne može a da ne prizna, da se nepoverenje zapadnih zemalja prema Turskoj, povećava. Nije tajna da se Sjedinjenim Državama odavno već ne sviđa „kapriciozna“, po mišljenju Vašingtona, politika Ankare“.

U SAD se za sada, doduše, ne veruje u neslogu sa Turskom, pošto obe zemlje veoma trebaju jedna drugoj. Turcima je potrebno američko oružje za borbu protiv ustanika – kurda, a SAD računaju sa Turskom u avganistanskoj misiji i planiranom povlačenju vojske iz Iraka. Međutim, nećemo zaboraviti ni to, da je za Tursku pitanje o članstvu u Evropskoj uniji „kurje oko“, i Evropa faktički Tursku vuče za nos. Zajedno sa zaoštravanjem situacije na Bliskom Istoku toga je sasvim dovoljno da se pravac turske spoljne politike promeni. I zbog toga će joj se, naravno, pokušati osvetiti.

Izvor: Fond strateške kulture – Moskva

http://www.fondsk.ru/

(prevod: Rajko Dosković)