Nijedan Srbin nije u svojoj istoriji – novijoj ili davnoj – učinio išta što bi se po obimu ili prirodi moglo uporediti sa zločinima protiv čovečnosti koje su masovno činili nemački nacisti, italijanski fašisti, japanski imperijalisti ili ruski staljinisti.

I tako ja naučih da sve što je u politici važno, mora da bude javno, makar bilo zgužvano kao Lenjinova mumija. Ali me ovih dana jedan oveći broj uglednih ljudi ubeđuje u suprotno.

Dobrom delu političke elite bilo je stalo da se Rusi, blagovremenim plaćanjem, pokažu kao pouzdan partner, jer to opravdava, makar psihološki, njihov potpis na ugovoru koji su mnogi ovde osporavali. U tom smislu, ovih 400 miliona evra donekle mogu da smire sunovrat dinara.

Tadić i Cvetković ne mogu da se zatvore u kule od slonovače i odande mudruju o pravdi i nepravdi. Pošto su prihvatili pravila igre prema kojima se javnosti polažu računi, nema im druge nego veslati i slušati sve glasnije gunđanje.

Koliko kritičari Borisa Tadića misle samo na predsedničku funkciju u državi, a koliko je to kritika “centralistički” organizovanog DS-a čiji predsednik baš na pitanju statuta Vojvodine treba da dokaže ne samo svoju državničku zrelost nego i stabilnu poziciju u DS-u.

U ovoj Srbiji danas nema čoveka koji zna sva slova - i ne žali se na nejednak razmak između njih - a da nije pročitao neki Tirketov tekst. I učio da misli iz njih.

Za razliku od svojih bivših stranačkih kolega, koje se iz petnih žila upinju da prevaziđu svoju i onako neprevaziđenu žestinu, Tomislav Nikolić je iz dana u dan sve smireniji, sve više nalik modernom političaru koji čak i iz unapred izgubljenih bitaka izlazi kao pobednik.

Spomenula sam da ja ovaj za Srbiju vidim gore nego što su neki od naših zvaničnika hteli da ga prodaju široj javnosti. Naime, da i EU malo ulepšava situaciju ovde. Za one koji me možda nisu razumeli ovo je bila packa na račun EU.