Zašto Srbija nije u stanju da izvuče pouke iz nesreća koje joj se dešavaju? Svi tragovi odgovornosti vode ka vrhu kolonijalne uprave

Ukoliko iz nesreće u Novom Sadu pojedinačno i kao društvo ništa ne naučimo, ako ništa ne promenimo, bez obzira na kazne - žrtve su pale uzalud!

Društvo koje ne uči iz nesreća, nestaje. Jedna za drugom, nižu se nesreće u Srbiji, ali naše društvo nastavlja po starom. Nikako da izvuče pouku mada plaća užasan danak. Po inerciji, narod pouke očekuje od vlasti, ali niti tamo ima ljudi sposobnih za to, niti ima vlasti koja je narodna i radi za državu. Većinom, to nisu nesreće, to su ubistva iz nehata, a taj nehat je pokrivač kolonijalnoj vlasti da što lakše skine i odnese u svoju kuću odavde što više može. Nehat nije posledica, nehat je šareni omotač koji skriva suštinu okupacije.

Nema promene za društvo kojim tuđin upravlja. Nesreće nas ne menjaju na bolje, jer to ne dozvoljava kolonijalna uprava, identična onoj iz Afrike i Azije. Toliko krvi, suza i uništenih života se dešava u našoj Srbiji samo zato da bi neko pio čaj u pet, imao poslugu koja mu rasprema krevet, servira obrok egzotičnih jela, pridržava kaput i otvara vrata od kola. Gomila lukavih i promišljenih parazita isisava nam život kao što je činila sa bezbroj plemena u Africi i Aziji. Vuk u jagnjećoj koži, u našem slučaju, zavukao se u tela i odela pripadnika našeg plemena oduzimajući im razum i dušu. Mi ne želimo da prihvatimo da vršioci vlasti su, u stvari, prazne ljušture ispunjene svim drugim, samo ne ljudskošću, empatijom, dobrim i rodoljubljem.

Za okupatora je bitno da mu nisu pomagali dok je bio živ, a posle, kada ga ubiju, podstiče ih da se posvete žaljenju, a ne razmišljanju! Najveći uspeh okupatora je što je ubedio Srbe da ne veruju onome ko se bori za njih.

Slušam, a ne čujem; gledam, a ne vidim! Neshvatljivo je da na ulicama okupirane Srbije toliko puta se čuju reči saglasnosti sa lažima kojima nas zasipaju, dok duboko u sebi svi dobro znaju da laži nisu istina. Razvijen je obrazac u narodu da rodoljubivog čoveka, heroja, koji se bori za svoj narod, svi ignorišu i ne veruju mu. Kada taj isti neprijatelj likvidira tog borca za narod, onda stimuliše taj isti narod da se pojavi na sahrani heroja gradeći na taj način frustraciju. Za okupatora je bitno da mu nisu pomagali dok je bio živ, a posle, kada ga ubiju, podstiče ih da se posvete žaljenju, a ne razmišljanju! Najveći uspeh okupatora je što je ubedio Srbe da ne veruju onome ko se bori za njih.

Zlo ne reformiše, zlo se uklanja. Srbin, koji vikendom čupa i spaljuje korov u bašti, svestan je da ne sme ostaviti ni semenku korova. Istovremeno, bez razmišljanja prihvata mantru da treba pokazati milosrđe prema korovu u društvu. Tako se seme zla prenosi iz jedne u drugu ekipu kolonijalne vlasti bez suštinske promene. I dalje se društvu isisava život, narod nestaje, raseljava se i umire neprimereno, zarad interesa kolonijalne uprave. Milosrđe prema zlu je istovremeno nelojalnost prema dobru! Zlo se uklanja sa istom predanošću kao što se uklanja korov!

Svi tragovi odgovornosti za nesreće vode ka vrhu kolonijalne uprave. S obzirom da je Vučić oteo za sebe sva prava odlučivanja, vreme je da na sebe preuzima i svu odgovornost!

Brutalnost koju očekujemo. Zajednica u Srbiji je uništena u svom jezgru, tako da bilo koji zdrav deo društva ne može da funkcioniše. Jasno uočavamo da brutalnost u održanju kontrole nad srpskim društvom, koju možemo očekivati, biće jednaka i strašnija od onih koje smo gledali od Franka, Pinočea, Markosa. Ista brutalnost, samo prilagođena lokaciji, mentalitetu i savremenoj tehnologiji. Svi elementi kojima se hrani administracija tiranina (korupcija, ekstravagancija, brutalnost) su dobro zasnovani. A na strani naroda, dobro je zasnovan sistem atrofije.

Svi tragovi odgovornosti za nesreće vode ka vrhu kolonijalne uprave. S obzirom da je Vučić oteo za sebe sva prava odlučivanja, vreme je da na sebe preuzima i svu odgovornost! Ovo govorim kolonijalnim gospodarima Srbije, koji su radi svojih potreba, uz njegov pristanak, od njega napravili tiranina. Da bi se održao tako bolestan sistem, potrebne su bolesne duše da popunjavaju sva mesta u mašini za mlevenje društva i čoveka. Zato je uništena privreda kako ne bi bilo radnih mesta (čitaj izbora) za građane Srbije: ili prihvataš da budeš deo sistema ili moraš da ideš; da ne smetaš na ulici svojim nezadovoljstvom, a i tamo u tuđini treba radne snage. Svaki zdrav koji prihvati da uđe u sistem kolonijalne uprave, da bi opstao, mora da se prilagođava bolesnoj okolini i postaje i sam bolestan!?

Nastup Aleksandra Vučića na RTS u večeri nakon nesreće u Novom Sadu nam ukazuje na još jedan veliki problem u društvu, a to je pokušaj da kasta, koja vrši vlast, sebe prikaže kao empatična i zdrava ljudska bića. Suze u oku i grč u grlu Vučića očigledno je da nisu bili iskreni

Finalna faza kraha režima – mimikrija. Nastup Aleksandra Vučića na RTS u večeri nakon nesreće u Novom Sadu nam ukazuje na još jedan veliki problem u društvu, a to je pokušaj da kasta, koja vrši vlast, sebe prikaže kao empatična i zdrava ljudska bića. Suze u oku i grč u grlu Vučića očigledno je da nisu bili iskreni. On je pokušao da odglumi osećanje kao što je glumio na kongresu svoje partije suze. Vučić ne bi trebalo da glumi saosećanje! Saosećanje ne može da glumi lice koje nikada nije iskusilo saosećanje!

Goniči robova se u medijima prikazuju kao robovi? Otuđena grupacija goniča robova pokušava da se prikaže da su obični ljudi, odnosno, robovi! Iz poštovanja prema sebi i prema žrtvama svaki takav pokušaj „infiltracije“ robovi moraju oštro da sankcionišu! Postupci goniča robova su nas uverili da, ako hoćemo da opstanemo, prema zlu koje nas je opkolilo, moramo pokazati nula tolerancije. Ljudski postupci prema događajima oko nas su slika našeg karaktera.

Manipulacija činjenicama. Preciznije, to je nepoštovanje prema žrtvama, porodicama i društvu. Na primer, Vučić je pomenuo da 60 godina nismo renovirali (nadstrešnicu). „Ne znam kako nam se to desilo!“, zavapio je lažno i teatralno. Nadstrešnica, koja se urušila i ubila 15 ili 18 ljudskih života, bila je rekonstruisana, o tome postoji bezbroj dokaza oko kojih nema dileme i koji se ne mogu sakriti! Treba biti toliko drzak i bezosećajan (ili je nešto drugo u pitanju), pa u trenutku, kada preko šest miliona državljana gleda zanemelo od prizora i strepnje gde još može da se ovakav užas ponovi, manipulisati činjenicama i pokvareno razmišljati kako ovom manipulacijom prevariti sve one kojima je osnovni izvor informacija RTS i Pink. Zbog prekomernog laganja projekta SNS i A. Vučića, srpsko društvo je izgradilo automatsku reakciju ruganja na laži i manipulacije.

Svi podaci o korupciji srpskih „političara“ se slivaju u dosije u stranoj službi i tako povećavaju alat za ucenu. Što je više materijala za ucenu u fasciklama stranaca, to je manevarski prostor srpskog političara manji. Na kraju, srpski političar će strancima morati da daje preplaćene poslove, bez trunke lične provizije.

Politika je otela od struke kontrolu nad građevinarstvom. Sada odgovornost politika traži u struci umesto u svojim redovima?! To je cena koju će struka, ako nastavi da ćuti, nastaviti da plaća. Vreme je da se iz građevinarstva istera politika i da se stvore uslovi da se struka oporavi.

Koncept „savršenog zločina“ plaćaju nedužni. Režim je shvatio da je najbolje da poslove iz budžeta poverava strancima, jer tako domaće službe gube pristup dokazima korupcije. Naivno, u požudi za bogatstvom, srpski političari previđaju da strane države, Turska i Kina, imaju tajne službe koje rade za interes svoje države, a ne stranaca. Svi podaci o korupciji srpskih „političara“ se slivaju u dosije u stranoj službi i tako povećavaju alat za ucenu. Što je više materijala za ucenu u fasciklama stranaca, to je manevarski prostor srpskog političara manji. Na kraju, srpski političar će strancima morati da daje preplaćene poslove, bez trunke lične provizije. Ucenjen čovek pristaje na sve ako to ne plaća iz svog imetka.

Režim je izgubio još jednu dozvolu od naroda. Režim je, poigravanjem sa pristupom javnosti CEOP-u, najverovatnijim privremenim povlačenjem dozvole i projekta žel. stanice u Novom Sadu, ukinuo dozvolu od naroda da se bilo koja stvar u državi obavlja elektronski. Kako posle svega verovati da su elektronska dokumenta, postavljena na CEOP-u, pouzdana? Kako da znamo da nisu izmenjena u skladu sa političkim potrebama i nakon toga ponovo podignuta na sistem? Nevini ljudi plaćaju stvarnu cenu „total politik“ SNS projekta specijalnog rata protiv Srbije!

Ako zakaže bilo koji deo mehanizma, ako dođe do preopterećenja ili favorizovanja bilo kog dela, građevinarstvo se samourušava. Dolazi do kolapsa sistema, baš kao što je došlo do kolapsa nadstrešnice na javnom objektu u Novom Sadu

Država daje model društvu. Ko treba da podiže stepen kvaliteta izgradnje? Privatni sektor? Zašto bi to činio kada su skoro svi učesnici u proizvodnji objekata deo političkog sistema!? Oni ne osećaju probleme tržišta. Oni se niti takmiče na tržištu niti strahuju od tržišta. Njihovi profiti ostaju samo njihovi, a njihove greške plaća celo društvo novim poslom iz poreskog novca. Znači, na privatni sektor u ovom procesu ne možemo računati. Država je ta koja treba da postavlja nove standarde u građevinarstvu. U uređenim zemljama objekti, koji se plaćaju iz državne kase, podižu lestvicu kvaliteta: u smanjenju potrošnje energije, kvalitetu prostora, kvalitetu arhitekture, opštem zdravlju, odnosu kvaliteta i cene izgradnje, racionalnosti itd. Tako rade one države koje imaju meku moć! To su one države koje naše političare zasenjuju toliko da tamo kupuju svojoj deci stanove, kuće, jahte. Kakva ironija! Političari u Srbiji prave urbanistički haos da bi došli do novca kojim kupuju sebi nekretnine u državama u kojima vlada urbanistički red!

Građevinarstvo je slika stanja u društvu. Građevinarstvo je sistem koji najbolje pokazuje stanje nekog društva i ekonomije, jer uključuje mnogo različitih profesija i mnogo oblasti u kojima upravo deluje država. Ako zakaže bilo koji deo mehanizma, ako dođe do preopterećenja ili favorizovanja bilo kog dela, građevinarstvo se samourušava. Dolazi do kolapsa sistema, baš kao što je došlo do kolapsa nadstrešnice na javnom objektu u Novom Sadu. Što je društvo uređenije, to je manje nesreća u građevinarstvu.

Vreme je da prestanemo da šminkamo leš, već da promenimo sistem. Postojećim sistemom, koji nas istrebljuje, raseljava i ubija, upravlja se iz vile kolonijalnog upravnika. Ona se nalazi u tvrđavi koju čuva režim SNS-SPS-SRS-itd. Predstraža toj tvrđavi je lažna opozicija. Zabunu u narodu prave plaćenici koji održavaju iluziju pravnog poretka, iluziju da je sve u redu u našem društvu. Patrole, koje nam ne dozvoljavaju da ustanemo protiv kolonijalnog upravnika, čine policija i BIA. To je tim sa druge strane vojišta. Mi prema njima moramo imati adekvatan odnos, a ne nenormalan!

Deo po deo, kolonijalni savez je preuzeo potpunu kontrolu nad našom privredom, društvom, crkvom, obrazovanjem, zdravstvom, itd. Mi ne kontrolišemo medije, čak ne kontrolišemo ni glasine koje se šire preko kafana i društvenih mreža

Narodna strana mora biti kristalno jasna. Na našoj strani vojišta, ratnoj pozadini i u našem rovu, zajedno sa čestitim i rodoljubima, nalaze se: goniči robova (oni bosonogi sa pocepanim cilindrom), doušnici, secikese, ratni profiteri, bitange i prevaranti. Takvim, ni jedna generacija naših predaka, nije dozvoljavala da stoje rame uz rame sa čestitim rodoljubima koji daju sve najdraže šta imaju da Srbija ostane suverena država slobodnih ljudi. Mi dozvoljavamo da loši i nepouzdani budu među nama. Zato trpimo tolike žrtve, zato gubimo bitke! Hitno moramo promeniti način razmišljanja!

Gde je izlaz?

Srbija je kolonija. Deo po deo, kolonijalni savez je preuzeo potpunu kontrolu nad našom privredom, društvom, crkvom, obrazovanjem, zdravstvom, itd. Mi ne kontrolišemo medije, čak ne kontrolišemo ni glasine koje se šire preko kafana i društvenih mreža. U koloniji se stvari menjaju kada to kolonijalna uprava hoće i kako ona hoće.

Potrebno je da se u srcu, a ne samo u razumu, opredelimo gde hoćemo da budemo: na strani zla ili na strani dobra. Ako izaberemo dobro, neće nam trebati vođa koga očajnički tražimo

Politički kanali promena ne postoje. Ostaće sramota i prokletstvo onih koji su, za malo para i slave, prihvatili da glume u tom zamajavanju naroda. Drugi nam neće promeniti naše živote na bolje. To smo naučili iz svih „vođa“ koji su dolazili da nas lažu i navlače, obećavajući nam da će se boriti za naše živote. Dno koje živimo je najbolja slika njihove iskrenosti. Snaga koje više nemamo je posledica njihovog namernog izneveravanja naših nada. Čovek se više umori kada bude izneveren nego kada teško radi.

Treba nam svestan i probuđen čovek. Da bismo došli do njega, čovek koji gleda i vidi, i sluša i čuje! Potrebno je da se u srcu, a ne samo u razumu, opredelimo gde hoćemo da budemo: na strani zla ili na strani dobra. Ako izaberemo dobro, neće nam trebati vođa koga očajnički tražimo. Umesto ličnog interesa i novca, vodiće nas i povezivati dobre vrednosti. Ako izaberemo dobro, siguran sam da ćemo se svi, bez poziva, kada dođe trenutak odluke, naći na istom mestu, u isto vreme sa istim ciljem!

„Bolji dani neće krenuti prema tebi. Ti moraš poći prema njima!“ (Rumi)