Зашто Европска унија у Србији подржава Вучића и Шешеља, а не демократију и студенте?

Више од шест месеци траје у Србији борба против система личне власти Александра Вучића. Својом упорношћу и храброшћу студенти су обновили замрли политички живот у земљи, али и јавни морал. Одважни млади људи, “насмејани лавови”, рекао би за њих Ниче, покушавају народ и државу да спасе од пропасти. И поред до сада најмасовније антирежимске мобилизације власт још увек није промењена, иако је озбиљно уздрмана. Који су узроци томе?

Студентско-грађански протест споро се отварао према проблемима нижих социјалних слојева који чине режимску изборну базу, “Вучићев зид”. Позив на генерални штрајк без захтева за промену положаја сиромашнијег дела становништва није могао дати жељени резултат. Студентски политички програм није антисистемски, већ доктринарно либералан и не разликује се од програма постојећих непопуларних опозиционих  странка. Недостаје визија алтернативног поретка. Таква платформа отвара простор Вучићу да задржи своје бирачко тело јер је протестна социјална база сужена. Радници  и синдикати су до сада били видљиво пасивни, иако је постојала прилика да се захтева промена неолибералних закона о раду и штрајку. Студенте су одлучно подржали просветни радници и пољопривредници.

Изгледа да студенти рачунају да им програм за алтернативни систем није потребан јер је Вучић сам себи највећи противник. Необуздана жеља за тоталном влашћу угрожава и њега самог. Ауторитарни владар мора стално да демонстрира и потврђује своју тоталну власт. Не сме да изгуби ниједну месну заједницу. Вучић никад није показивао нарочиту прибраност, али у последње време он губи контролу над собом и хистеричним изливима беса сам мобилише своје противнике.

У зависној социјалној формацији попут Србије, није лако осмислити алтернативни политички програм. Ми немамо моћ да сами одлучујемо о томе у каквом систему желимо да живимо. Ипак, студентски изборни блок требало би више да инсистира на задржавању и обнови јавног власништва над кључним ресурсима као што су енергија, транспорт, јавне услуге (водоснабдевање, електрична енергија, јавна комунална предузећа, да се бави побољшањем стању у здравственој заштити и сл....). Будући да је примарни задатак у овом тренутку смена Вучићевог режима, програм не сме бити социјално радикалан како не би антагонизовао више друштвене слојеве. Домаћа буржоазија већим делом налази се у неповољном положају на тржишту будући да држава фаворизује страни капитал. Политички савез виших и средњих слојева има потенцијал да угрози Вучића.

Из историје је познато да су успешни само они друштвени покрети који стварају институције које имају моћ. У организационом погледу студенти се ослањају на директно демократске методе борбе. Представничка демократија компромитована је свуда у свету. У досадашњим протестима модел директне демократије није доведен до краја. Протести нису вертикално интегрисани што умањује њихову ефикасност. Постоји због тога опасност да незадовољство остане расуто и неповезано, што омогућава режиму да своје ресурсе концентрише на тренутно стратешким тачкама.

Политичка технологија последњих деценија промењена је, дигитализација је реафирмисала потенцијале директне демократије. Млади људи супериорно користе дигиталне платформе, што им омогућава координацију активности на националном нивоу. Протести не могу успети уколико се задрже само на хоризонталистичком методу деловања. У политици је организација Архимедова полуга. Антилидерски приступ такође је проблематичан. Грамши је приметио да је прво правило политике да постоје вође и вођени. Вероватно да у историји није постојао ниједан успешан социјални, политички или верски покрет који у одређеној фази није институционализован и хијерархијски организован. Студентске пленуме и грађанске зборове треба повезати и оспособити да активно делују у дужем временском периоду. Борба за обнову демократије у Србији биће дуга и тешка, тражи не само упорност, већ и храброст и спремност на жртву. Макс Вебер је говорио: „Политика значи снажно, лагано бушење тврдих дасака, са страшћу и мером истовремено.“

Раније сам већ предложио сазивање регионалних и националног конгреса пленума  који би прецизније дефинисали циљеве и програмска начела. Неопходна су и оперативна тела која би управљала протестима између два конгреса. Тако би настала плурализација политичке моћи. Тек тада би изборили могли да донесу промене. Обнова демократије могућа је само у  комбинацији парламентаризма  са директно демократским институцијама у привреди и друштву  То би била права подела власти, а не фиктивна либерална подела на законодавство, управу и судство.

Иако је руиниран Вучићев кредибилитет у међународним односима, он и даље ужива подршку великих сила, нарочито ЕУ и Кине, коју скупо плаћа. Спољашња подршка Вучићу кључни је узрок његове моћи. Иако студенте оптужује да спроводе “обојену револуцију” управо  он и његова странка су главни заступници страних интереса у Србији

У првој фази протеста аполитични приступ је био успешан, али студенти су упорно инсистирали на њему и нису, како је време пролазило, проналазили нове формате протеста. Не може се вечито деловати на исти начин, поготово што је режим на досадашње методе отпора постао имун.

Иако је руиниран Вучићев кредибилитет у међународним односима, он и даље ужива подршку великих сила, нарочито ЕУ и Кине, коју скупо плаћа. Спољашња подршка Вучићу кључни је узрок његове моћи. Иако студенте оптужује да спроводе “обојену револуцију” управо  он и његова странка су главни заступници страних интереса у Србији. Тзв. „обојена револуција“ је стратегија западних сила за рушење непослушних режима и за освајање контроле над ресурсима неке  земље. Главни њени протагонисти у Србији су напредњаци. Они су заступници западних интереса у нашој држави. Вучић и СНС  Србију су  претворили у колонију глобалног капитала. Страним компанијама су препустили контролу над привредним и природним богатствима. Вучић се одрекао дела територије Републике Србије. За узврат, велике силе подржавају његову ауторитарну владавину. Своју велеиздајничку политику напредњаци маскирају реторичким национализмом. Грамши је одлично препознао такав политички маневар:„..често такозвана "партија туђина" није она коју као такву вулгарно означују, него баш она најнационалистичкија партија која мање представља виталне снаге своје земље, а више њихову потчињеност и економску подјармљеност хегемонистичким нацијама“.

Прилике у међународним односима биле су крајње неповољне по студенте: долазак Трампа на власт, тешка системска криза ЕУ и слабљење западне хегеомонији у светском капиталистичком систему. У таквим околностима западним елитама није одговарало отварање нове кризе у “њиховом дворишту”. Осим тога, ЕУ подржава кооперативне системе власти, а не борце за демократију. Однос Брисела према геноциду у Гази то најбоље показује.

Тренутно најутицајнији спољнополитички чинилац на нашем простору је распадајућа ЕУ. Криза европског капитализма продукује ауторитарност у Србији. Бриселу је потребан јак лидер у Београду који ће служити интересима Уније. Она настоји да наводну претњу од Русије искористи као спољашњи подстицај за „нови почетак“. Јавни непријатељ треба да ојача пољуљану кохезију унутар ЕУ и обезбеди реализацију европског неомилитаристичког, ауторитарног неолибералног пројекта. Бриселским моћницима рат је неопходан не да би се одбранила Украјина, већ да би на тај начин била решена тешка системска криза европског капитализма.

Повлачење САД, бар за сада, из украјинског рата повећало је значај Вучићевог режима за ЕУ. Рат исцрпљивања на истоку Европе захтева значајне конвенционалне војне ресурсе. Војна индустрија Србије производи наоружање и муницију која је неопходна Украјини. Вучић је сам признао да је Србија, преко посредника, испоручила овој зараћеној страни наоружање у вредности од 800 милиона евра, а сад нуди и подршку у обнови ратом разорене Украјине. Председник Србије се недавно чак и похвалио како испоручује муницију Израелу који спроводи геноцид над Палестинцима. Србија је фактички постала део ратне кампање Запада на два континента. За узврат Брисел подржава ауторитарни режим у Србији.

Војна индустрија Србије производи наоружање и муницију која је неопходна Украјини. Вучић је сам признао да је Србија, преко посредника, испоручила овој зараћеној страни наоружање у вредности од 800 милиона евра, а сад нуди и подршку у обнови ратом разорене Украјине

Милитаризација је начин на који европске елите желе да подстакну развој своје економије. Отуда бриселски званичници све више говоре о ЕУ као о геополитичкој моћи, а не тобожњем мировном пројекту. Топови су поново важнији од бутера. Жозеф Борељ каже да, ако нема добрих топова, неће бити ни бутера. Рат је Унији потребан и да би неутралисала унутрашње социјално незадовољство произведено деловањем неолибералног система. Растућа неједнакост, насилно наметање квир идеологије и  неуспешно превладавање учесталих економских криза  нарушили су поверење становништва у постојећи систем, што је довело до великог успона ултрадеснице. Постојећи модел супранационалних интеграција више није у стању да обезбеди доминацију капитала над народима Европе. Пољуљано поверење неолибералне елите настоје да поврате страхом од спољног наводног агресора, “Руси су пред вратима”.

Одавно је учено да ЕУ заостаје за Кином и САД у развоју нових технологија и да је њен привредни раст склеротичан. Економско заостајање она покушава да надокнади економском политиком „војног  кејнзианизма“ за коју Унија нема индустријске и технолошке потенцијале, ресурсе и политичке институције које такав програм обнове могу да спроведу.

Амбициозан европски програм наоружавања узроковаће масовни трансфер фондова од мирнодопских и развојних програма ка ратним. Профитираће крупни бизнис у европском војно-индустријском комплексу и амерички произвођачи наоружања.. Будући да је војна индустрија сконцентрисана на северу ЕУ то значи да ће земље тог дела Уније добијати огромна финансија средства, што ће продубити постојећи јаз између богатих и сиромашнијих држава. Социјална криза и пад животног стандарда већег дела становништва наставиће се.

Унија грозничаво настоји да стекне монопол на експлоатацију критичних минералних сировина у ближој периферији. Трамп је добио украјинске ресурсе, Европљане је Кина потиснула из Африке. Због тога је Бриселу потребан Вучић који је спреман и способан да природна богатства Србије препусти странцима.

Унија не настоји само да пљачка туђе ресурсе већ и да свој простор херметички затвори и спречи улазак непожељних људи из других делова света у којима су евроатлантски империјалисти разорили производне системе и државне структуре. Балкан је геополитички значајан као копнени мост између Азије и Европе. Мигрантске руте иду преко Србије. Унији је Вучићева добро  организована, лојална и значајним делом криминализована полиција потребна да би на нашем простору зауставила мигранте и контролисала њихов улазак у ЕУ.

Макронов концепт стратешке аутономије има за циљ да обезбеди аутономно пројектовање европске моћи у свету. Да би такав циљ био остварен Србији је додељен положај рударске колоније. Наш национални интерес у сукобу је са бриселским империјалистичко-милитаристичким амбицијама. После сарајевског атентата 1914. у Бечу је била популарна карикатура Сербиен мусс стербиен! ("Србија мора умрети!").  Данас из Брисела поручују да ми морамо пристати на копање литијума како би европска војна индустрија могла да производе електричне тенкове!

Већи су изгледи да ће се ЕУ распасти него да ће Србија постати њен део. Унија подржава Вучића и Шешеља, а не демократију и поштовање људских права у нашој земљи

Већи су изгледи да ће се ЕУ распасти него да ће Србија постати њен део. Унија подржава Вучића и Шешеља, а не демократију и поштовање људских права у нашој земљи.

Међу познаваоцима кризе ЕУ има оних који сматрају да ће се она распасти на два дела, један под америчком, а други под кинеском хегемонијом. Да би  неповољан положај у таквој новој констелацији моћи у Европи предупредила, Србија мора тежити сарадњи са суседним народима и државама. Вучић служи Унији и тако што стално подгрева сукобе и нетрпељивост на Балкану и тако посвађане народе чини лакшим пленом бриселских предатора. Један од најзначајних резултата студентског протеста је што су они допринели помирењу у региону и између већинског народа и националних мањина у Србији.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)