„Zakon o Zabrani diskriminacije“ je zakon protiv vladavine prava

Vladavina prava se zasniva na ideji da postoje tri grane vlasti: Zakonodavna, Izvršna i Sudska. Zakonodavna donosi zakone, Izvršna izvršava zakone, a Sudska primenjuje zakone u datimslučajevima i rešava sporove oko zakona (s tim da ne sme praviti razliku između istih slučajeva, dakle, zakon se primenjuje podjednako u istim slučajevima, bez obzira o kome se radi). Među njima mora da postoji teža i protiv-teža, odnosno ove tri grane vlasti se međusobno ograničavaju, tako da ni jedna ne sme da izađe iznad svojih ovlašćenja. To je u najkraćim crtama ideja vladavine prave.

Zakon o zabrani diskriminacije ovu ideju iz korena menja, jer u suštini govori da Zakonodavno telo (Skupština) nije u stanju da donosi jasne zakone, te je neophodno da postoji posebno „ekspertsko“ telo koje će da „menadžuje“ društvo i svima govori šta je dobro a šta ne za društvo. Zakon o zabrani diskriminacije znači još i to da Zakonodavno telo izbegava svoju obavezu i delegira odgovornost„menadžerskom“telu (u ovom slučaju Povereniku za ravnopravnost), koje jedino ima vlast da procenjuje šta je diskriminacija, a šta ne. Dakle, „pomoćno“ telo koje bi trebalo da ima samo izvršnu vlast, odnosno da sprovodi unapred jasno definisane zakone od strane Zakonodavne vlasti, ustvari ima ulogu agilne izvršne vlasti koja prilagođava zakon prema slobodnom nahođenju. U takvom sistemu niko ne može da kaže šta je zaista zakon, a šta ne, šta je diskriminacija, a šta ne.

Na taj način Zakon o zabrani diskriminacijeotvara mogućnost da se srpsko društvo prikaže kao diskriminatorno time što u zakonodavstvo dodaje nove kategorije diskriminacije koje Ustav do tada nije predviđao svojom odredbom o diskriminaciji. Pojašnjenja radi rećićemo sledeće, Zakon o zabrani diskriminacijenije samo dodatno pravilo ili odredba koje donosi Zakonodavna vlast, a koje Ustav nije predvideo, naprotiv. Svojim članom 21. Ustav predviđa odredbe protiv diskriminacije i već određuje koje kategorije spadaju u zabranjenu diskriminaciju: po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.Dakle, nezakonita diskriminacija je već predviđena Ustavom. Ipak, Zakon o zabrani diskriminacije tvrdi da Ustav nije dovoljan, te da ipak treba dodati još po neku kategoriju zabranjene diskriminacije, kao npr.: rodni identitet, seksualna orijentacija, genetske osobenosti.Time, ovaj zakon suštinski predstavlja promenu Ustava. Na sve to, ovaj zakon je donet u vreme vanrednog stanja zbog kovida.

Nezakonita diskriminacija je već predviđena Ustavom. Ipak, Zakon o zabrani diskriminacije tvrdi da Ustav nije dovoljan, te da ipak treba dodati još po neku kategoriju zabranjene diskriminacije, kao npr.: rodni identitet, seksualna orijentacija, genetske osobenosti.Time, ovaj zakon suštinski predstavlja promenu Ustava. Na sve to, ovaj zakon je donet u vreme vanrednog stanja zbog kovida

Naravno, ne želimo da ustvrdimo da je Ustav nepromenjiv, već samo to da nije dobro da se zaobilazi zakonska procedura prema kojoj je moguće korigovatiUstav, jer se time urušava vladavina prava i nastupa vladavina pojedinaca (birokrata).Tako, u članu 204. Ustava izričito se zabranjuje promena Ustava tokom vanrednog stanja, a u članu 203. Ustava kaže se sledeće:Narodna skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava.

Ukoliko, pak, Zakon o zabrani diskriminacije nije korekcija Ustava, onda je član 21. Ustava na snazi i u njemu navedene zabranjene kategorije diskriminacije, a Zakon o zabrani diskriminacije je neustavan. Ne može biti i jedno drugo.

Konačno, Zakonom protiv diskriminacije Zakonodavna vlast izbegava svoju odgovornost pred društvom koje je bira tako što delegira vlast „menadžerskom“ telu (Povereniku za ravnopravnost) da po slobodnom nahođenju procenjuje situacije koje su diskriminatorne.I da je samo to u pitanju, bilo bi dovoljno da se zada teška rana vladavini prava. Ali, nažalost ovaj zakon zadire dublje u uništenje vladavine prava. Ono što potpuno briše dosadašnju ideju vladavineprava jeste činjenica da takvo „menadžersko“ telo, koje ima vlast da procenjuje po slobodnom nahođenju šta je diskriminacija a šta ne,ustvari ne potpada pod zakon. Jer, ako neko ima vlast da govori svima šta zakon jeste, a šta zakon nije, onda je taj neko iznad zakona i ne potpada pod zakon. Najočigledniji primer „menadžerskog“ ponašanja smo imali tokom kovida kada su nam pojedini „eksperti“ iz časa u čas govorili šta su pravila a šta ne.

Slično je i sa Zakonom protiv diskriminacije kojim se opunomoćava Poverenik za ravnopravnost da svima govori šta diskriminacija jeste, a šta diskriminacija nije. (Napominjemo da problem ne vidimo u nekoj posebnoj ličnosti, već u instituciji Poverenika za ravnopravnost u ideji vladavine prava.)Vladavina prava...znači da su vlasti ograničene pravilima unapred utvrđenim i objavljenim – pravilima koja omogućavaju da se predvidisa značajnom sigurnošću na koji način će vlasti koristiti svoju moć prinude u datim situacijama i da na osnovu ovih saznanja planira svoje pojedinačne poslove. Dakle, u okviru poznatih pravila igre, pojedinac je slobodan da teži svojim ličnim ciljevima, siguran da se ovlašćenja vlasti neće namerno koristiti da osujeti njegove napore. – nobelovac Fridrih fon Hajek u svom delu „Put ka kmetstvu“ (TheRoadtoSerfdom).

Etos „menadžerizma“ je zamenio vladavinu prava. Umesto vladavine zakona, na delu je vladanje zakonom, što znači da je zakon sada sredstvo koje se koristi za prevaspitavanje društva prema nečijem kalupu

Time što se ne zna ko može biti diskriminisan, a ko ne, Zakon o zabrani diskriminacije ustvari ne samo da ne suzbija lošu diskriminaciju, već je i produbljuje. Samo pomoćno „menadžersko“ telo (Poverenik za ravnopravnost) ima pravo i jedino ono zna ko može da bude diskriminisan, a ko ne, i ko ima slobodu govora, a ko nema slobodu govora. Dakle, pojedinac ima svu vlast da kontroliše društvo i sve to u ime države. To nije vladavina prava kakvu smo do sada znali.

Ukratko, problem Zakona o zabrani diskriminacije je u najmanju ruku dvojak:

1) Najpre predstavlja promenu Ustava, ali očigledno sa namerom da se izbegne procedura predviđena Ustavom u takvim slučajevima i

2) Urušava vladavinu prava, jer je rastegljiv i dvosmislen, i poveren pojedincu (birokratama) da ga primenjuje po svom nahođenju.

Etos „menadžerizma“ je zamenio vladavinu prava. Umesto vladavine zakona, na delu je vladanje zakonom, što znači da je zakon sada sredstvo koje se koristi za prevaspitavanje društva prema nečijem kalupu. „Operacija je uspela, ali je pacijent umro.“ Ono što je ova procedura u medicini, to je Zakon o zabrani diskriminacije za vladavinu prava. Dakle, zakon je donet, ali je vladavina prava njime ubijena.

(Autor je sveštenik SPC)