Срам нас било, Србијо!

Ових смо дана сведоци свеопштег и, макар тако изгледа, свесрпског дивљења Емиру Кустурици. И леви и десни, и европејци и русофили, и они који му признају само прва два филма и они који му одричи све и у уметничком и у моралном смислу, клањају се пред његовом одрешитошћу и храброшћу.

Разлог за ово уједињење у задивљености Професором, како Кустирицу ословљавају сви који су му иоле ближи, јесу изјаве изречене у камеру у два видеа које, иначе, пар година уназад редовно емитује српска експозитура руског медија "Спутњик".

У првом - "Шта следи кад у друштву победе духовни простаклук и антикултура", објављеном 10. октобра 2024, Кустурица се, у најкраћем, бави погубним утицајем Жељка Митровића и његове медијске машинерије на српско друштво и карикатуралним и водвиљским опонашањем Бога у најновијој фази, односно метастази, његовог лудила. Кустуричини резови су врло прецизни и довољно дубоки да би поткрепили кључне тезе које заступа, а колико је све од изреченог истинито најубедљивије потврђује хистерична и, подразумева се, простачка реакција самог Митровића.

Овај видео, који је, и више од првог, изазвао свеопшту задивљеност и националне и грађанске антивучићевске Србије, уклоњен је са јутјуба свега неколико сати након постављања. Ко је и због чега то урадио није познато

Само десет дана након тога Кустурица је на каналу "Мој живот", на коме су, поред "Спутњика", доступни сви његови видеи, поставио епизоду "Живот стављам на коцку због никла и кобалта", на чијем почетку експлицитно изговара: "Ја сам давно рекао, а поновићу то данас, да сам спреман да изгубим живот у борби против оних који уништавају животну средину, односно оних који су хтели да копају кобалт и никл, односно оних који желе да раде литијум на територији Србије". Поред ове, најмаркантнија порука коју шаље је да су идеја и начин на који се од стране ове власти спроводи план за копање литијума на територији Србије једна врста дављења народа, као што је удављен српски народ на Косову.

Овај видео, који је, и више од првог, изазвао свеопшту задивљеност и националне и грађанске антивучићевске Србије, уклоњен је са јутјуба свега неколико сати након постављања. Ко је и због чега то урадио није познато, али је и тих пар сати било довољно да се његови најважнији делови попут шумског пожара прошире Србијом и изазову овације и одушевљење публике гладне истине.

Па чему смо се, онда, обрадовали? Томе што је један од нас, у много чему и највећи, одлучио да, у име свих нас, и што је још важније, уместо нас, погине за ову земљу?

Поред Емира Кустурице, јунак наших дана је, преко ноћи, постао и Зоран Станојевић, новинар и уредник информативног програма јавног медијског сервиса - РТС. Његова се заслуга, ако се о томе може судити по бројним афирмативним коментарима у јавном простору, састоји у томе што је у емисији "РТС интервју" емитованој 21. октобра 2024, председнику Србије поставио питање да ли је јавна расправа то када позовете све, па и противнике ископавања литијума да изнесу ставове, истовремено дискредитујући и омаловажавајући сваког ко има другачије мишљење, што је, иначе, општепознат Вучићев манир. Станојевић, који се, као ни РТС, није прославио по непристрасности у периоду Вучићеве власти је, није некорисно приметити, ово запажање изнео на бојажљив и готово извињавајући начин.

Ипак, и то је било довољно да овај високопозиционирани новинар у медијској кући у којој су од професионалнисти, одважности и објективности далеко значајније референце за напредовање спремност на заташкавање и прећуткување истине, добије аплаузе и симпатије значајног дела јавности.

Ипак, и поред широко присутне еуфорије, све поменуто у неупоредиво већој мери представља разлог за бригу и замишљеност, него за било какво задовољство. Јер, шта се заправо догодило? Један, уз НовакаЂоковића, који и даље ћути, односно тврди да се о теми ископавања литијума већ изјаснио, што је еквивалент томе да је неки, хипотетички српски војник испалио метак према Аустријанцима на Церу, а онда се спаковао, отишао кући и тамо сачекао новембар 1918. године јер се он, оним метком, већ изјаснио против Аустроугарске агресије и окупације, дакле један од двојице планетарно најзначајнијих Срба се, након, по мишљењима многих, предугог ћутања, експлицитно изјаснио против духовног геноцида који над овим народом систематично, свесно и са директним умишљајем, уз подршку и у име ове власти спроводи Жељко Митровић, и оног физичког до којег би довело остварење намере исте те власти да дозволи експлоатацију литијума. И у име права на живот свог народа изразио спремност да у његову одбрану положи свој.

Па чему смо се, онда, обрадовали? Томе што је један од нас, у много чему и највећи, одлучио да, у име свих нас, и што је још важније, уместо нас, погине за ову земљу? У име и уместо свих нас који се дичимо славним прецима чијом је крвљу натопљена свака стопа ове обезбожене и оскрнављене Србије, у којој данас за божанство сам себе номинује од бахатости и моћи излудели наркоман, а коју тринаесту годину гази онај који је издао и продао све што се на, над и под овом земљом могло издати и продати, укључујући и нашу нерођену децу и унуке? Или томе што се преплашени новинар јавног сервиса који сви плаћамо осмелио да госту у емисији, и то баш оном који нама, нашим здрављем, водом, ваздухом и територијом тргује, али смо срећни што нас још увек не убија, постави питање које би му поставио сваки основац са просеком оцена већим од 2,5?

Томе се, дакле, радујемо. Томе што, ипак, нећемо морати баш ми оно што смо давно морали да урадимо сви - супротставимо се тиранији и издаји без обзира на цену, подигнемо се, усправимо и платимо оним чиме се слобода и достојанство платити мора. Томе што ће то уместо нас урадити велики Кустурица а можда и, ни крив ни дужан, мали али сипмпатични Зоза, који баш и не би, али му се тако наместило.

И због тога, уместо великог хвала Кустурици и оног малог, узгредног, Станојевићу, остају само стид и срам који се ваљају овим у шта смо дозволили да се претвори Србија која то, због нас, оваквих какви јесмо, више и није

И пример Кустурице, чији кораци, као и речи, увек снажно одјекују, и Станојевића, који се на свој тих и бојажљив начин ушуњао у срца многих, на нашу несрећу и, још горе од тога, срамоту, осим што нам много или понешто добро кажу о њима, говоре све најгоре о нама. Свима нама који смо дозволили да нас победе и понизе не само беспризорници, незналице, полтрони и улизице, најгори од најгорег соја, већ и сопствени страх, равнодушност и конформизам, и које би туђа одважност, макар и закаснела или случајна, морала једино да подсети на сопствену срамоту у којој нам пролази сваки дан у овој земљи коју само зовемо својом а које смо се, свиме што за њу нисмо урадили, одрекли.

И због тога, уместо великог хвала Кустурици и оног малог, узгредног, Станојевићу, остају само стид и срам који се ваљају овим у шта смо дозволили да се претвори Србија која то, због нас, оваквих какви јесмо, више и није. Макар не онаква каква је била и каквом волимо да је замишљамо, спремни да у њену славу све учинимо осим да се за њу жртвујемо и боримо.