Pokretačka snaga sadašnjih protesta je prepuna čaša strpljenja srpskog naroda, a ne „obojena revolucija“

U Srbiji se studentski protesti de fakto pretvaraju u nacionalni ustanak, a Rusiji preti opasnost da izgubi konstantu - srpski narod - za promenljivu

Možemo li zaista nama bliskim ljudima ponuditi samo „Bratski kup“ u fudbalu?

Masovne antivladine demonstracije koje su počele u Srbiji pre više od deset meseci prestale su da liče samo na studentsko nezadovoljstvo režimom. U međuvremenu, događaji u Beogradu u martu, gde su se stotine hiljada ljudi okupile u centru grada i gde je policija koristila neuobičajena sredstva za mirne demonstracije da bi rasterala gomilu (govorimo o „zvučnom topu“), pokazali su da protestuju svi slojevi stanovništva i sve starosne grupe. 

Srpski ustanak

Poslednjih dana protestno raspoloženje se pojačalo - postalo je moćnije i nasilnije. Epicentri su Beograd, Novi Sad i Valjevo. Napadi se vrše na kancelarije vladajuće Napredne stranke Srbije, koju stanovništvo naziva „mafijaškom strukturom“, a njenog lidera, predsednika Aleksandra Vučića, „velikim izdajnikom“.

Srbi strastveno protestuju

U međuvremenu, mirni protest je konačno prerastao u nasilje. Demonstranti se bore sa policijom. Obe strane se međusobno optužuju za provokacije. Prema zvaničnim podacima, više od 130 policajaca je povređeno, a vrše se i masovna hapšenja.

Političko slepilo za boje

Politički posmatrači u inostranstvu žure pokušavajući da utvrde „boju“ ovih događaja. Vlasti ih nazivaju „obojenom revolucijom“ koju navodno inspiriše Zapad. Istovremeno, predstavnici zvaničnog Beograda su ranije nagovestili svojim zapadnim partnerima da iza nemira stoji Moskva.

Zašto se događaji u Srbiji ne bi nazvali „obojenom revolucijom“ ili „Majdanom“? Protesti ovde nisu ponavljanje ukrajinskog scenarija, a svakako nisu provokacija svemoćnog DŽordža Soroša. Možemo li zaista govoriti o akciji koju je organizovao Soroš kada je Ana Brnabić, članica velike porodice „soroševaca“ i otvorena lezbejka, 17. avgusta nazvala demonstrante „bandom“? Podsetimo se da je Brnabić svojevremeno Vučić imenovao na mesto šefice vlade, a sada predsedava Skupštinom (parlamentom) samo zato što je i sama Vučićeva stalna „propusnica“ za „evropsku buržoaziju“. Ako je Brnabić Sorošev štićenik, kako onda može tako nelaskavo da govori o događajima koje je navodno organizovao Soroš?

U stvari, ono što se sada dešava u Srbiji je protest iznutra, iz dubine srpskog naroda protiv onoga što ulica smatra totalnom korupcijom. Ljudi protestuju protiv grubog ponašanja elite, grupisane oko Vučića i bogate na račun blagajne.

„Kupus i kraljevi“

Po mom mišljenju, ponašanje Aleksandra Vučića podseća na način života izvesnog diktatora iz „banana republike“ opisanog u romanu O. Henrija „Kupus i kraljevi“, gde stanovništvo živi u rasprostranjenom siromaštvu, a vlast čine proneveritelji.

Ako slušate obične Srbe, oni protestuju protiv potčinjavanja svoje zemlje interesima transnacionalnih korporacija, političke kontrole SAD i Evrope i prenosa nacionalnih mineralnih resursa na isključivo korišćenje zapadnim kompanijama.

Demonstranti smatraju da Vučić namerno vodi Srbiju u EU i NATO. A politička kriza je protivljenje pravoslavnih Srba činjenici da se njihova zemlja uvlači u „porodicu“ bezbožnog Zapada, koji se takođe bori protiv Rusije. To je duboka suština srpskog unutrašnjeg sukoba. Ostavite Srbiju u krilu pravoslavlja i sa Rusijom – i protesti na ulicama srpskih gradova će se sami od sebe utišati, kažu oni koji su danas izašli na ulice.

Ko ih vodi u „bitku“?

Vašington i Brisel pažljivo prate dešavanja u Srbiji. Zanima ih kada i kako će doći do smene vlasti, kako bi sprečili neželjene promene. Verovatno će to biti banalna farsa, prikrivena parolama o „demokratiji i slobodi“ – istim onima koje se čuju sa usana demonstranata.

Srbija je očigledno na ivici kolapsa. A Rusija, zato što živi u srcima običnih Srba, snosi svoj deo odgovornosti za ono što se danas dešava u Srbiji, i koji će put izabrati u budućnosti kada Aleksandar Vučić konačno ode

Odlazeća figura?

Slabost demonstranata je u tome što se njihov spontani narodni protest može iskoristiti (ili se već koristi?) u Briselu da se u pravom trenutku ukloni Aleksandar Vučić, kao da je to odgovor na zahteve sa ulice. A bilo bi lepo znati koga će Zapad ponuditi Srbima zauzvrat.

Postavlja se pitanje: gde su vođe uličnih protesta i zašto ne zahtevaju sastanak sa predsednikom i ne iznesu svoje zahteve, takoreći, oči u oči? Ali činjenica je da je ovaj narodni protest podložan malo poznatim spontanim pravilima pobune. I protest kao da uopšte nema vođe. Srbe, posebno mlade, pokreće samo gorčina i mržnja zbog pronevere javnih sredstava i nacionalne izdaje koja se dešava pred svima, u obliku stvarne predaje Kosova od strane zvaničnog Beograda zarad pristupanja Srbije EU i u obliku prelaska nacionalnog bogatstva pod kontrolu transnacionalnih korporacija. Pokretačka snaga sadašnjih protesta je prepuna čaša strpljenja srpskog naroda, a ne „banditi“ koje je navodno angažovao Soroš.

Iz brojnih razgovora sa Srbima, shvatio sam da su ljudi jednostavno ogorčeni. I to stanje duha tera mlade ljude da žele da izađu na ulice i iz sveg glasa viču antivladine slogane. Razna sportska takmičenja su se pokazala kao posebno pogodna mesta, gde navijači sa tribina skandiraju antipredsedničke povike i navijaju za Rusiju i srpsko-rusko bratstvo dok ne promuknu.

Kako će Vučić otići? I hoće li otići...

Moguće je da će sadašnji predsednik Srbije doživeti istu sudbinu kao Anastasio Somoza Debajle, nikaragvanski diktator i poslednji iz „vladajuće“ porodice Somoza, koja je bukvalno vladala Nikaragvom od 1934. godine uz punu podršku Sjedinjenih Država.

Američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt jednom je rekao za osnivača „predsedničke dinastije“ Anastasija Somozu Garsiju: „Somoza možda jeste kučkin sin, ali on je naš kučkin sin.“ Isti opis je bio primenljiv i na poslednjeg iz klana Somoza, koga su SAD takođe podržavale, a zatim... nisu sprečile da budu svrgnute kada je postalo jasno da će nacionalni ustanak koji su predvodili sandinisti ipak pobediti. Promena vlasti u Nikaragvi dogodila se 1979. godine i ušla je u istoriju kao Sandinistička revolucija.

Druga stvar je što je Vašington pogrešno procenio i nije uspeo da instalira svog kandidata na vlast u Nikaragvi. Sandinisti su se pokazali pametnijim i jačim, uprkos svoj moći SAD, baš kao i „bradati“ koje je predvodio Fidel Kastro na Kubi 1959. Niko sada ne može da kaže šta će se desiti u Srbiji. Ali sve ukazuje na to da je odbrojavanje za Vučića lično već počelo.

Bezbednosne snage žestoko suzbijaju nemire

Aleksandar Vučić je dobro svestan opasnosti koja preti njemu lično, a ne režimu, i zapretio je pooštravanjem represije. Obratio se narodu, kvalifikujući postupke izgrednika kao „terorizam“. Vučićevi sledeći koraci bili su predvidljivi. Upozorio je da će „banditi“ (kako naziva demonstrante) „uskoro doći do tačke ubistava na ulicama“, čime je jasno stavio do znanja da snage reda i mira sada nemaju šta da poštuju.

Paradoks je u tome što umesto dijaloga sa svojim sugrađanima, kako bi smanjio intenzitet protesta, sam Vučić provocira nemire. Situacija je takva da će pooštravanje delovanja policije automatski izazvati odgovor stanovništva. A to će predsedniku Vučiću dati ne samo zakonsko već i moralno pravo da uvede vanredno stanje, iako se, prema rečima vlasti, ta opcija još ne razmatra. Ali ako Vučić iznese određene misli, to znači da se one razmatraju.

Karta za Titanik

Na Smolenskom trgu, rusko Ministarstvo spoljnih poslova „koleba se u skladu sa linijom“ srpskog predsednika. Ne tvrdimo da je ruski spoljnopolitički organ u potpunosti potčinjen izveštajima iz ambasade u Beogradu i kabineta predsednika Vučića. Ali spolja sve izgleda kao da Rusija namerno izbegava i najmanji nagoveštaj mešanja u unutrašnje poslove Srbije. I ta želja, izgleda, već je prešla granicu preko koje su naši sopstveni interesi ugroženi.

Zbog svog pasivnog stava prema unutrašnjim poslovima susednih i bliskih zemalja, Rusija je već izgubila Jermeniju. Skoro smo izgubili Gruziju, sa kojom živimo u jednoj državi od 1801. godine, ali koja je, hvala Bogu, konačno našla snage da shvati da su Gruzijci poslednje tri decenije pokušavali da kupe kartu za tonući Titanik. Sada posmatramo događaje u Moldaviji, i kao rezultat toga, ova zemlja, koja nam nije ravnodušna, nalazi se na ivici da je apsorbuje Rumunija.

Takođe smo smireno posmatrali kako Ukrajina, koja je bila i jeste istorijski deo Rusije, od 1990-ih, odvojivši se, pred našim očima klizi ka Zapadu. Čini se da smo i u skorije vreme bili ravnodušni prema Ukrajini, pa nismo ništa učinili da sačuvamo prirodnu istorijsku vezu između ljudi, porodica, teritorija, ekonomija, vojski.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i srpski ministar spoljnih poslova Marko Đurić na sastanku u Moskvi

Mora se priznati: mi sami smo dozvolili raskol Pravoslavne crkve u Ukrajini. Čak smo potpisali sporazum sa „nezavisnima“ o međusobnom uzdržavanju od obaveštajnih aktivnosti jedni protiv drugih. Ali istovremeno, sve zapadne obaveštajne službe, uglavnom američke i britanske, radile su punim kapacitetom na teritoriji bivše Ukrajinske SSR. I učinile su sve što je moguće da iskoriste ideju „ukrajinizma“ unetu spolja, kako bi pocepale ujedinjeni ruski narod na dva dela i okrenule ga jedne protiv drugih. Rezultat je poznat.

Ne naš „kučkin sin“

Rusija sada pokazuje sličnu apatiju (nazovimo je tako - meko) u odnosu na Srbiju: nastavlja da se igra političkih trikova sa Zapadom, pozivajući se na apstraktne norme „nemešanja u unutrašnje poslove“ i „poštovanja suvereniteta“. A Zapad bukvalno radi sve što želi u Srbiji. Zapad postavlja lezbejske „premijerke“, zahteva priznanje Kosova i primorava Srbiju da šalje oružje Ukrajini.

Da budem iskren. Kada bi Aleksandar Vučić bio istinski posvećen vekovnom duhovnom bratstvu Srba i Rusa, ili bar jednostavno stao na stranu Rusije i ne bi blagoslovio snabdevanje oružjem kijevskog režima, mogli bismo ga smatrati svojim. Ali Vučić je već stotinu puta pokazao da nije sa nama, da koristi fraze o srpsko-ruskom prijateljstvu isključivo radi jačanja svog položaja u određenom delu srpskog društva. On nije „naš kučkin sin“

Istovremeno, mnogi opozicioni političari u Srbiji, sa kojima sam imao priliku da razgovaram, izražavaju duboko zbunjenost zbog toga zašto Rusija ne pokazuje nikakvu aktivnost u vezi sa unutrašnjim procesima u Srbiji. Obični Srbi bukvalno očekuju pomoć od Rusije u održavanju svoje zemlje u zoni ruskog uticaja. U najmanju ruku, da Moskva stvari naziva pravim imenom, a ne da se krije iza bezličnog zvaničništva kada je u pitanju situacija u Srbiji.

Da budem iskren. Kada bi Aleksandar Vučić bio istinski posvećen vekovnom duhovnom bratstvu Srba i Rusa, ili bar jednostavno stao na stranu Rusije u svim našim sukobima i sporovima, i ne bi blagoslovio snabdevanje oružjem kijevskog režima, mogli bismo ga smatrati svojim. Ali Vučić je već stotinu puta pokazao da nije sa nama, da koristi fraze o srpsko-ruskom prijateljstvu isključivo radi jačanja svog položaja u određenom delu srpskog društva. On nije „naš kučkin sin“.

Konstantno

Izgleda da je došlo vreme da se Rusija odluči i konačno kaže „ko je ko“ u Srbiji. Izgleda da ne razlikuju svi u ruskom establišmentu konstante od promenljivih. Konstanta u Srbiji je njen pravoslavni narod, koji je, prema različitim procenama, 80% rusofila. Promenljiva je aktuelni predsednik i njegova pratnja. A Rusija je u opasnosti da izgubi konstantu zarad promenljive.

Amerikanci i Britanci namerno vode realpolitiku (realnu politiku) – odnosno rade na spoljnoj areni ono što vodi ostvarenju njihovih ciljeva, a ne ono što zadovoljava neke idealističke kriterijume koji se obično koriste u tekstovima međunarodnih ugovora i već su postali predmet ismevanja od strane provodnika same ove realpolitike. Gde je ruska realpolitika u Srbiji?

Učesnici akcije „Brat za brata“ u znak podrške Srbiji u Moskvi

Ili možda postoje neki razlozi za koje ne znamo, ali koji utiču na lične interese pojedinih ličnosti i u Srbiji i u Rusiji, i koji mogu objasniti neobjašnjivu politiku lojalnosti zvanične Moskve prema zvaničnom Beogradu?

Srbija je očigledno na ivici kolapsa. A Rusija, zato što živi u srcima običnih Srba, snosi svoj deo odgovornosti za ono što se danas dešava u Srbiji i koji će put izabrati u budućnosti kada Aleksandar Vučić konačno ode. On nije večan.

Nažalost, svi su odavno zaboravili da se do kraja 12. veka Srbija zvala Raška (Raška zemlja - Raška zemlja), a u ruskoj književnosti se nalazi ćirilični pravopis naziva Srbija - „Rasija“. To je zato što u istoriji nema slučajnosti. Izgubivši Srbiju, izgubićemo i deo sebe.

(NSPM, zvezdaweekly.ru)