Okončati anglo-američku okupaciju Srbije

Na taj način, pučem, ostvarena je pretnja iz Rambujea i naknadno je ostvaren cilj NATO agresije. Istovremeno je stvoren okupaciono-politički TABU. O vojnoj okupaciji Srbije se ne sme govoriti i u nju se ne sme dirati. „Demokratskim“ vladama je ostavljena sloboda da se junače odbijanjem ulaska u NATO, pa čak, verovali ili ne, moguće je i odustati od glavne „šarene laže“, zvane ulazak u EU, moguće je i proširivati saradnju sa Rusijom, sve to samo pod jednim uslovom – da se ne dira u vojno-političku kontrolu Srbije od strane angloamerikanaca, ili prostijim rečima – u vojnu okupaciju od strane NATO. Šta više, o ovoj, glavnoj okupaciji, poželjno je i ne govoriti.

Govori se, bar u patriotskim krugovima, često o okupaciji, jer je svima jasno da Srbija nema samostalnosti u odlučivanju i da na „demokratskim izborima“ mogu da pobede i vlast da formiraju samo oni koji dobiju saglasnost okupatora. Koristi se ili uopšten termin „okupacija“ ili se naglašavaju pojedini njeni (inače važni) aspekti: ekonomska ili finansijska okupacija, medijska okupacija. I kod ovih aspekata ne treba gubiti iz vida da se oni ne ostvaruju (samo) uticajem, već neposredno – fizičkim prisustvom „savetnika“ i „poslovnih partnera“, pa i putem vlasništva. Svemu tome treba dodati i hipertrofiranu agenturnu mrežu nevladinih organizacija i tajnih društava.

Ako se pogledaju povodi za tri rata koje su zapadne sile vodile protiv nas u 20. veku: austrougarski ultimatum, Trojni pakt i ultimatum iz Rambujea, može se konstatovati da je Srbija posle puča 2000. prihvatila i potpisala još gore stvari nego što je ovim ultimatumima traženo. Delovanje nelegalnog Haškog tribunala i njegove ispostave, Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu, sa sve agentima FBI u Srbiji, mnogo su gori od nekada traženog delovanja austrougarskih istražitelja. A slobodno korišćenje infrastrukture i resursa Srbije, uz puni imunitet, od strane NATO trupa, predviđeno SOFA sporazumom, mnogo su gori od prolaska Hitlerovih trupa kroz Jugoslaviju u zapečaćenim vagonima, što je predviđalo njeno pristupanje Trojnom paktu.

Ali ne brinite, bar u pravnom smislu: ovo pljuvanje po herojima i žrtvama tri velika rata nije obavila demokratska vlast slobodne i suverene Srbije, već nelegalna, okupaciona, pučistička vlast i marionetske garniture koje su joj došle na smenu. Zato će Srbija, obnavljanjem svoje slobode i suvereniteta, moći da jednim potezom denonsira sve ove nelegalne i nevažeće „sporazume“ i druge protivustavne akte okupacionih vlasti.

Moralno breme je daleko teže i opasnije. Narod se oseća prevarenim, poniženim, opljačkanim i postiđenim, ali još nema dovoljno pokajanja i gneva zbog ravnodušnosti sa kojom su primljeni 5. oktobar 2000. i Vidovdan 2001. i njihove posledice. Isporučivanje Hagu predsednika Miloševića, a zatim i čitavog državnog i vojnog vrha, penzionisanje, otpuštanje i kriminalizacija heroja i branilaca otadžbine, amnestiranje agresora, rasturanje vojske i struktura bezbednosti, uništenje i rasprodaja industrije i banaka, korupcija i moralna degradacija društva, genocidno izumiranje naroda. To su sve posledice vojne okupacije Srbije.

Puč i ono što je usledilo ne bi bili mogući bez pete kolone. Titova SFRJ je ipak bila strateški saveznik NATO. Slobodnu Srbiju su podrili, a današnju okupaciju održavaju ljudi iščupani iz korena, ljudi promenjene svesti, ljudi-produkti zapadnog psihološkog rata – oni odškolovani u njihovim laboratorijama, ili njihovi klijenti i konzumenti, koji ne mogu da prežale što nikad neće postati deo holivudskog sveta, nesvesni da taj svet pop-kulture i TV reklama nikada nije realno postojao.

Ali sve je više Srba koji se povezuju sa svojim precima, koji uviđaju da nemamo više šta da naučimo od Zapada, da je sve što je na Zapadu bilo vredno u stvari ukradeno od nas, od istočnika hrišćanske civilizacije, ili izgrađeno na temeljima te krađe. A ni tog što je bilo vredno više nema. Pohlepa za bogatstvom i moći, hipertrofirano zelenaštvo virtuelnog novca, uništili su u poslednje četiri decenije, na Zapadu – i moral, i civilizaciju, i privredu. Sedam vodećih zemalja u razvoju, na čelu sa Rusijom, Kinom i Indijom, pretekle su u privredi, ali i u svemu drugom, čuvenu G-7, samozvani alijas „međunarodne zajednice“ na čelu sa SAD.

I sada imamo – smanjivanje penzija i plata u ojađenoj Srbiji iz koje se svake godine od strane Zapada isisa 6-8 milijardi Evra. Imamo takođe, posle 1999: Avganistan, Irak, Libiju, Siriju, a sada i Ukrajinu, „obojene revolucije“ i pučeve, OVK (briselska „normalizacija“ sa Bondstilom, narkomafijom i trgovcima ljudskih organa), Al Kaidu, IDIL i ostale zločine bez granica koji kuljaju iz poludelih retorti oligarhije u agoniji. Dakle, do srpskog pokajanja i gneva samo je korak.

Srbija nije nikada u svojoj modernoj istoriji bila manje zavisna od zapadnih sila nego 90-ih godina 20. veka. Odolevala je deset godina udruženim zapadnim silama, prvi put zajedno okupljenim nekadašnjim rivalima, a svojim ranijim okupatorima i saveznicima; izdržala je neporažena i kao jedina zemlja u istoriji sveta, oružanu agresiju čitavog NATO pakta. Ta teška bitka i moralna pobeda Srbije, bila je jedan od faktora koji su stvorili Vladimira Putina. I današnja Velika Rusija kojoj je suđeno da, kao predvodnik slobodnog sveta, učini kraj svetskoj oligarhijskoj diktaturi, mora pomoći okupiranoj Srbiji da se oslobodi, jer će samo savez Velike Rusije i Velike Srbije označiti definitivnu pobedu i spasenje za Evropu i svet. A Vladimir Putin to dobro zna.

Da bismo okončali angloameričku vojnu okupaciju, moramo istovremeno učiniti nekoliko stvari. Moramo skupiti hrabrost i ukinuti tabu da se o njoj govori. Neki se plaše odmazde okupatora, a neki se plaše „zastrašivanja naroda“, jer „narod ne voli loše vesti“. Ali da se odmah razumemo, bitka za oslobođenje od okupacije nije za plašljive. Narodu se mora reći sve o toj okupaciji, kao i to, da dok „vladari u senci“, odnosno američki i britanski oficiri na svojim „komandnim položajima“ u Srbiji i njihove sive eminencije u ložama, budu ovde upravljali događajima, oslobodilačke snage neće moći da pobede na izborima. Dakle, mora se mobilisati narod do nivoa da neprijatelj izgubi kontrolu nad događajima. Moramo povesti jedan opštenarodni oslobodilački rat, a glavna meta mora biti, naravno – okupator. Srećom, taj rat ne mora biti klasični, oružani, iako i na takav moramo biti spremni. Prvo, da ga dobijemo u sebi. Da razumemo da i u ratu za spasenje Srbije i u ratu za spasenje sveta, koji je u toku, pobeđuje moral. Taj moral će onesposobiti i zaustaviti svu zastrašujuću ratnu tehniku i sve kvadrilione virtuelnog novca.

I onda, za opštenarodni oslobodilački rat, treba nam organizacija i sve što iz tog našeg morala proizilazi – i patriotski blokovi i okupljanja, protesti, i demokrati i socijalisti i radikali, i sindikati, i ratni veterani, i domaćini i penzioneri i studenti i omladinske grupe, i naučnici, pisci i slikari, i novinari blogeri i društvene mreže, i srpska hrabrost, dovitljivost i inat. I još mnogo toga, što ako još nemamo, moramo stvoriti. Odmah. A onda će i Vladimir Putin imati kome da pomogne.

Autor je predsednik "Pokreta za Srbiju"