Poraz gej lobija

Kada je, svojevremeno, na referendumu, trebalo da se potvrdi novi Ustav Srbije, upriličena je snažna negativna kampanja.1 Ona je, povremeno, bila čak i jača od "pro-referendumske" kampanje (iako je iza nje stajala tadašnja vlada). Naspram slabe Koštuničine vlade, našle su se jake lobi grupe, poput "drugosrbijanskog" lobija, proalbanskog ("kosovarskog"), autonomaškog, ljudskopravaškog, prohrvatskog..., zajedno sa njihovim političkim i medijskim predstavnicima (LDP, LSV, B-92, "Peščanik" itd). Tada je, po prvi put, u našoj javnosti uočeno i delovanje homoseksualnog lobija. On je vešto napadao Ustav, a pre svega njegov član 62, koji je brak određivao isključivo kao zajednicu muškarca i žene. Za taj član se tvrdilo da je "antievropski" i "antimoderan", i da je suprotan praksi "najrazvijenijih demokratskih zemalja"2.

Ovo je bio tipičan primer tzv. evrolaganja. To je ono kad neko u svoju korist tvrdi da je "svuda u svetu tako", odnosno da "ako hoćemo u EU, onda to moramo da prihvatimo". Član 62 direktno je onemogućavao priznanje "gej-brakova", a takvi brakovi su upravo u tom trenutku pominjani kao još jedan "uslov za članstvo u EU". Istina je, međutim, bila da su u EU istopolni brakovi priznati jedino u Belgiji, Holandiji i Španiji, a da je u svim ostalim zemljama EU brak definisan isključivo kao zajednica žene i muškarca.

Ipak, "evroatlantski progandisti" ne prestaju da zavode našu javnost. Oni su ovih dana uspešno prikrili činjenicu da su nedavno, u tri države, birači na referendumu, podržali promenu ustava. Tako su sada i u njima, baš kao i u srpskom Ustavu, brakovi označeni isključivo kao zajednice muškarca i žene. Naime, 4. novembra, na izborima na kojima se birao predsednik SAD, građani tri velike savezne države, Arizone, Kalifornije i Floride, izglasali su ustavnu dopunu po kojoj ne može biti legalnih brakova između homoseksualaca. Ovo je urađeno kao odbrana od snažnog pritiska tamošnjeg homoseksualnog lobija, koji je preko sudova uspevao da dovede do legalizacije "gej-brakova". Reč je o tome da su ustavi američkih država napisani u doba kad se podrazumevalo da je brak zajednica muškarca i žene. Stoga se u njima brak i nije izričito određivao. Koristeći to, homoseksualni lobi je vodio duge i uporne parnice sve dok ne bi našao sud koji bi kao "antiustavan" ocenio odbijanje matičara da venča neki homoseksualni par. Iz toga bi, po načelu precedentnog prava, proizilazila i legalizacija homoseksualnih brakova. Jedini način za poništenje takve legalizacije bio je da se u ustavima direktno propiše da se pod brakom podrazumeva samo zajednica muškarca i žene. A promena ustava je bila moguća jedino referendumom.

Homoseksualni lobi je pokrenuo sve snage kako bi ustavni referendumi propali. Samo za "ne-kampanju" u Kaliforniji skupljeno je 44 miliona dolara. Veliki deo donacija došao je iz Holivuda3. Koliko je tamo homoseksualni lobi jak, vidi se iz nedavnog slučaja glumca Isaije Vašingtona (Isaiah Washington). On je, prilikom snimanja popularne serije Grey's Anatomy, dobacio jednom kolegi da je "peder". Iako se ubrzo javno izvinio, smesta je otpušten. Da bi uopšte mogao da dobije bilo kakav posao u Holivudu, morao je da prođe kroz posebno ponižavajuću proceduru. Najpre je otišao na razgovor sa "liderima gej-zajednice". Oni su "izrazili nadu" da je siroti Vašington "počeo da biva svestan dubine svog prestupa"4. "Ohrabrili" su to što je "i sam shvatio da mu treba pomoć" i preporučili su mu da pohađa "specijalni tretman za rehabilitaciju ponašanja". Vašington je tako morao da krene na naročiti psihoterapijski tečaj, "kako bi shvatio šta je uradio i da se ista stvar više nikada ne bi ponovila"5. "Zahvalan sam na činjenici da mi je pružena još ova prilika", pokajnički je izjavio, "i posvetiću se pretvaranju mojih rđavih dela u pozitivne rezultate, lične i profesionalne"6. Pošto se dovoljno dugo u uverljivo "samokritikovao", i pošto je tako svim glumcima u Holivudu odaslana jasna poruka "ko je ovde gazda", Isaiji je najzad milostivo dopušteno da ponovo počne da radi.

Iako je, dakle, cela holivudska mašinerija stavljena u pogon "da se kaže `ne` nejednakosti", i pored velikih donacija, i pored snažne medijske propagande, građani Kalifornije su ipak izglasali promenu ustava. Presudne za to bile su akcije običnih, malih ljudi, kojima je dosadio teror "političke korektnosti" (PK). Naime, homoseksualni lobi se u Kaliforniji toliko bio osetio jakim, da je čak zahtevao da se iz bukvara i udžbenika izbace pojmovi "mama" i "tata", koje je ocenio kao "homofobične stereotipe" koji su "diskriminatorni za gej i lezbo zajednicu"7. Umesto tih strašnih reči, trebalo je koristiti politički znatno "korektnije" pojmove - "partneri". To svakodnevno kinjenje "normalnih porodica" – na poslu, u školi, preko medija – dosadilo je građanima. Oni su rešili da nešto preduzmu. U Kaliforniji je na poseban odjek naišla akcija porodice Paterson. Skromni bračni par ovih četrdesetogodišnjaka, sa petoricom sinova, rešio je da priloži 50.000 dolara od svoje ušteđevine kampanji za promenu ustava. "To nije bila laka odluka", rekla je Pam Paterson, "ali smo je morali doneti zbog dobra naše dece i njihove dece"8.

Tako je Kalifornija glasala za promenu Ustava. Ova pobeda je za homoseksualni establišment bila veliko iznenađenje. Tim veće, jer se dogodila na istim izborima na kojima je pobedio Barak Obama. Demokrate imaju i zvaničan gej lobi u svojoj stranci – Democratic National Committee’s Gay & Lesbian Americans Caucus. On za homoseksualce zahteva kvotu od 6-7% mesta na stranačkim konvencijama, i traži da zvanična politika DS bude «odbrana dostojanstva gej i lezbejskih porodica na isti način na koji brani dostojanstvo ostalih ključnih biračkih grupacija»9. Pri tome se gej lobi u DS poziva na istraživanja javnog mnenja u SAD, koja pokazuju da je na izborima za federalni Predstavnički dom i za Senat, 2006. godine, 80% homoseksualaca i lezbijki glasalo je za Demokrate10. Zato se očekivalo da Obaminu pobedu prati i ubedljivo odbacivanje zahteva za promenu ustava.

Međutim, još jednom se pokazalo da niži društveni slojevi, koji su bili glavni Obamini glasači, nemaju previše razumevanja za homoseksualizam. Oni ga često doživljavaju kao puku "zabavu bogataša" koja se nameće kao model ponašanja "običnim ljudima". I zaista, istraživanja pokazuju razliku u materijalnom položaju između homoseksualaca i heteroseksualaca11. Prema nekim nalazima, prosečan godišnji dohodak homoseksualnih domaćinstava u SAD bio je 55.400 dolara, a uobičajenih, heteroseksualnih domaćinstava 36.500 dolara12. Procena je da ukupna kupovna moć homoseksualca u SAD iznosi 610 milijardi dolara, a u Britaniji 25 milijardi13. To "pink ekonomiju" čini «tržištem snova» za sve vrste oglašivača14. Samo na turistička putovanja gej i lezbo osobe iz SAD potroše 54,1 milijardi dolara godišnje15. Otuda su za savremenu privredu koja počiva na ideologiji konzumerizma homoseksualci «zanimljiviji» od heteroseksualnih porodica, koje najveći deo svojih prihoda moraju da odvoje za školovanje ili materijalno zbrinjavanje dece16.

Naravno, homoseksualizam nije samo "zabava bogataša". Reč je o tome da su bogatiji i obrazovaniji homoseksualci spremniji da javno upražnjavaju svoj "stil života" i da se bore za afirmaciju "gej prava". Pripadnici radničke klase, pokazuje jedno istraživanje17, i kada su homoseksualci, manje su skloni da sebe opišu kao gej osobe, češće nastoje da žive heteroseksualnim životom i slabije su uključeni u gej zajednicu18. Naime, viša i viša-srednja klasa ima materijalne mogućnosti da individualizuje svoj "stil života", i zato je on temelj njihovog ličnog identiteta. Dok radnici i niži slojevi svoj način života vide kao "nužnost", visoko vrednujući zajednicu (porodicu, kolektiv, komšiluk), dotle pripadnici viših klasa svoj način života vide kao lični izbor, kojim se mogu ponositi. Oni ga smatraju vrednošću koja mora biti priznata od celog društva. Budući da su obrazovaniji19 i da rade na hijerarhijski višim radnim mestima20, oni su društveno uticajniji nego što je njihov stvarni udeo u stanovništvu. Zato su često u stanju da svoje vrednosti nametnu celoj zajednici.

U tom svetlu treba posmatrati uspeh gej lobija da se izbori za "ravnopravnost", tj. za jednako društveno vrednovanje tradicionalne i "gej porodice". U SAD se homoseksualni lobi često optužuje da je vrlo uticajan u Kongresu i predstavničkim telima država članica SAD21. Moćne organizacije gej i lezbo osoba u SAD22, sa svojim fondovima i grupama za pritisak, smatraju se odlučujućim činiocem u promeni društvene (ne)prihvatljivosti homoseksualizma, koji je prešao put od patološkog poremećaja ponašanja (još početkom 1970-ih), do "normalne", pa čak i poželjne životne opcije23. Posebno se, kao što smo videli, smatra uticajnim gej lobi u industriji mode i zabave. Već tokom šezdesetih skovan je pojam Hominterna (Homintern), kako bi se označio uticaj homoseksualaca u oblasti filma, muzike, pozorišta, slikarstva, plesa, dizajna, fotografije itd.24 Taj uticaj je posebno jak u Holivudu. Tako je direktor jedne od holivudskih agencija za angažovanje pisaca, režisera i glumaca, Majkl Ovic (Michael Ovitz)25, u listu Vanity Fair (2002), označio homoseksualni lobi kao najmoćniju grupaciju Holivuda. «Gej-mafija», po njemu, vodi odlučujuću reč u angažovanju scenarista, režisera i glumaca26. Slične optužbe su i docnije ponavljane27.

Sve u svemu, ma kako moćan bio, gej lobi je ovoga puta poražen baš od strane običnih, malih ljudi. Oni su shvatili da nema kraja u "redefinisanju" temeljnih društvenih institucija i vrednosti, poput braka i porodice. Ne treba, naime, zaboraviti da se pojedini ideolozi homoseksualizma zalažu da, nakon legalizacije "gej-brakova" (što automatski znači i pravo na usvajanje dece), sledeći korak bude legalizacija braka kao zajednice više od dve istopolne osobe. Gej pokret u SAD je, recimo, svojevremeno, u «Platformi za gej prava» (1972)28 predlagao da trojica, pa i više homoseksualaca mogu činiti legalni brak, sa pravom na državnu pomoć i zaštitu itd. Takođe je zahtevano i ukidanje svih zakona koji utvrđuju starosnu granicu za dobrovoljne polne odnose i opozivanje zakona svih saveznih država koji zabranjuju saletanje (navođenje, solicitation) radi uspostavljanja dobrovoljne polne veze29. Budući da ogromna većina ljudi nije pokazivala razumevanje za ovakve "društvene reforme", zahtevi su modifikovani tako da budu ostvarivani korak po korak. Međutim, u ovoj važnoj tački – u priznanju gej brakova – homoseksualni lobi u SAD je sada doživeo ozbiljan poraz. Tako su homo-brakovi u SAD legalizovani još jedino u malenoj saveznoj državi Masačusets.

Ako ovo imamo u vidu, niko više u Srbiji ne bi trebalo da naseda propagandi tipa "tako je svuda u razvijenom svetu". Nije "tako". Naprotiv, u razvijenom svetu vode se otvorene društvene debate i na referendumu razrešavaju nedoumice, a ne donose se ustavi ili zakoni po preporuci nekakvih nadnacionalnih, polubirokratskih tela. Srbija, naravno, mora i dalje da radi na tome da obezbedi elementarnu sigurnost svojih građana. U tom smislu, niko u Srbiji ne sme biti žrtva nasilja, pa ni zbog svog seksualnog opredeljenja. Takođe, dobro je što u Srbiji homoseksualizam nije kriminalizovan, kao u mnogim afričkim i azijskim zemljama. Ali, jedno je nemešanje u nečiju privatnost i tolerancija prema različitim stilovima života, a sasvim drugo nametanje jednog sistema vrednosti kao obaveznog za sve.

Niko nema prava da naređuje ljudima da homoseksualizam moraju jednako da cene i društveno vrednuju kao i heteroseksualnu porodicu. Za ogromnu većinu ljudi porodica je od izuzetne vrednosti i za ogromnu većinu ljudi nju čine mušakarac, žena i njihova deca. Zahtevati da se porodicom naziva konkubinat dvojice (a sutra možda i trojice) muškaraca, zahtevati da se takvoj porodici dopusti i usvajanje dece, znači tvrditi da je takva zajednica jednako vredna kao i klasična porodica, koja se kroz dugotrajno iskustvo potvrdila kao najbolja osnovica za reprodukciju i podizanje dece. To jednostavno ne može biti isto. Svako ko to želi da izjednači, ne čini samo nasilje nad jezikom i društvom, već pravi čudovišan eksperiment. U njemu se, kao opitni kunići, koji treba da potvrde nečije ideološke fantazme, upotrebljavaju živi ljudi, tačnije, živa i bespomoćna deca. Srbija je već dovoljno platila cenu različitih ideoloških fantazama, da bi sebi mogla da dopusti još jedan rizičan istorijski eksperiment. To ona sebi teško da može dopustiti čak ni zarad tako "privlačne" šargarepe kao što je to nekakvo obećanje različitih samozvanih "evrokomesara" i svakojakih lobi grupa, da će jednoga dana ipak možda moći da postane "kandidat za kandidata" za člana EU.