Naše članstvo u Evropskoj uniji, koje se obećava u bliskoj budućnosti, jeste obična politička fikcija, da ne rečem podvala; u najboljem slučaju, detinjasta utopija, veoma slična onoj koju su širili komunisti.

Kao prvo, posvetiti prikazu jedne knjige društveno-političkih eseja čitave tri i po stranice prostora u nedeljnim novinama može da govori tri stvari. Ili da “Vreme” ne zna kako da popuni prostor adekvatnim sadržajima, ili je reč o prikazu dela koje je kamen-međaš u svojoj oblasti a pritom je iz pera svetski priznatog stručnjaka i autoriteta.

Žižekova “predavanja” su filozofija na delu, ne samo improvizacija, nego delatnost koja pokazuje šta filozofija u stvari jeste i treba da bude. U tom kontekstu, “vulgarni” početak u realnosti aktuelne komunikacije pravi taj procep između suprotnosti koji intrigira.

Intelektualci, sram vas bilo. Sada, kada našoj naciji kao nikada do sad treba sve, ama baš sve, i kada je svaka pomoć više nego neophodna i dobrodošla, vaša pera i vaši glasovi ćute.

Kao i svaka gerilska organizacija, Novi srpski film nije ostavio previše materijalnih tragova za sobom. Ako je istorija ilegalnog pokreta nešto na čemu treba da se izgradi kanon ovog talasa, onda bi se moglo reći da je sajt Doba nevinosti  bio njegovo prvo glasilo.

Ako ste živeli u uverenju da pojedinac nije u stanju da samostalno učini neke epohalne stvari, što rušenje berlinskog zida i okončanje hladnog rata par excellence jesu, onda će vas film Rat Čarlija Vilsona, renomiranog autora Majka Nikolsa u tome u potpunosti demantovati.

Sećate se kako je to išlo u “Boljem životu”? Direktori odluče da drugaricama za Osmi mart uvaljaju novčanike od goveđe kože, a one načisto odlepe na tu “ponižavajuću” ponudu, pa pod pretnjom štrajkom od firme izmame putovanje u Grčku, gde se besomučno nakupuju bundi i zlatnog nakita.

„Novi film Darka Bajića“ je među ljudima iz posla kao pojam pre svega teorijska a ne praktična odrednica, to je vic a ne realna mogućnost.

Društveno-političke manifestacije narcističkog, pseudograđanskog pogleda na svet najčešće odišu, uprkos (a možda baš zahvaljujući) gordom individualizmu, autoritarnom svešću i ponašanjem koga oni kod drugih žele da vide i kritikuju, i kada ga ima i kada ga nema.