Medijski bašibozuk iz hodnika vremena

Kao u Ćosićevom romanu „Bajka“ (1965) – gde se otvaraju koridori vremena i u Beograd ponovo pristižu Sloveni, pa Rimljani i najzad Kelti – tako i u našim medijima ti hodnici zjape, te nam medijsku scenu zaposedaju duhovi istorije.

Kada, recimo, čitate E-novine, zar vam se ne čini da vidite vaskrsle „promičbene satnije“ NDH, iz devetsto-i-četrdesetih, sa sve patološkom mržnjom prema „pogrešnom“ pismu, „pogrešnoj“ Crkvi, „pogrešnoj“ istoriji i „pogrešnoj“ strani u ratu? Zar vam se ne čini da tolika količina psihotički sasređene mržnje, cinizma, zluradosti i pakosti, što se odatle emituje, ne opravdava ocenu Milana Brdara da ovde postoji „proustaški beogradski lobi“ („Hronika razorene Troje“, knj. 1, str. 321)?

Takođe, kada gledate TV Studio B – navodno gradsku televiziju „svih Beograđana“ – zar vam se ne čini da ste katapultirani u sedamdesete, u godine najljućeg titoizma, sa sve karakterističnim kultom ličnosti, jednopartijskim novinarstvom, pseudokulturnim elitizmom, snishodljivo-populističkim „servisnim programom“, grotesknim „istomišljenjem“ na zadate političke teme, te sagovornicima koji izražavaju gotovo bizarnu uniformnost društvenih ideja i stavova? Zar vam se ne čini da je ta elitica voditeljki i novinara, kao i u Titovo doba, brižljivo selektovana i ispirana višegodišnjim ideološkim varikinama, sve dotle dok kod njih nije nestao svaki trag „političke nekorektnosti“ – počev od pomisli da se upotrebi „nepodobno“ pismo (izuzev u jednoj „crkvenoj“ emisiji), pa do pomisli da „drugovi iz CK-SK“ (a sada „naši partneri iz Brisela-i-Vašingtona“) možda nekad i nisu u pravu?

Isto, zar vas TV „Svet plus info“ („Naprednjački talasi“) ne vraća, i formom i sadržajem, u legendarne devedesete? Sve sa novinarima – stranačkim aktivistima, urednicima – članovima Glavnog odbora, vestima – bez vesti, sastavljenim od primitivnog ruženja političkih suparnika, političkim emisijama – pljuvaonicama, stranački i misaono jednako jednostranim kao što su i njihovi režimski pandani, sve bogato začinjeno opskurnim kriptoanalitičarima-„vidovnjacima“, a još uz to, kako bi valjda sve bilo u skladu sa „retro-fazonom“ devedesetih, podvučeno kaironom u kome idu džibersko-manijakalne poruke „lične sadržine“ (tipa: „NS, 30 godina, bogato obdaren atributima, želi društvo mlađih udatih dama, gejovi isključeni“)... Kada gledate ovu televiziju, zar vam se ne čini da je ta grupa „političkih“ voditelja i urednika, analitičara-„vidovnjaka“, te „novinara u civilu“, nastala takođe jednom selekcijom, ali negativnom, gotovo perverznom, baš poput one iz devedesetih, tokom koje se SPS degenerisao u JUL? Zar vam se ne čini da se to neverovatno društvo okupilo tako što su se najnestrpljiviji, najneobrazovaniji i najnespobniji karijeristi, neuspevši da se preko različitih partija u kojima su prethodno delovali dovoljno brzo popnu do željene prečage vlasti, novca i uticaja, jednostavno slili u svojevrsnu medijsko-stranačku kloaku, čekajući da njihova najnovija stranka dobije svoj komad vlasti, pa da se i oni, kao skakavci, rasporede po upravnim odborima, javnim preduzećima, uredništvima, ministarstvima i medijima?

Konačno, zar nas ponašanje Danasa, Peščanika ili B92, u slučaju „kokainske d(r)ame“ Biljane Srbljanović, ne vraća u „revolucionarno“ petooktobarsko vreme, kada je „našim revolucionarima“ sve bilo dopuštano i opraštano? Zar se nije i onda, u „prijateljskim“ medijima, krila, zataškavala i ismevala vest da je Srđi Popoviću, tada funkcioneru DS-a (a danas profesionalnom instruktoru „obojenih revolucija“ širom sveta) policija pronašla 5 grama kokaina? Zar se nije i onda sve guralo pod tepih i nipodaštavalo u ime viših ciljeva „demokratizacije Srbije“ – kao što danas Zlatko Paković, moralni bič „intelektualaca u tranziciji“ i laureat nagrade „Desimir Tošić“, sa drskom otvorenošću piše da je ovim „pokušajem da se javni ugled jedne angažovane intelektualke, stican dugogodišnjim ličnim pregnućem, u jednom trenu, svede na nivo kriminalnog lica“ zapravo ugroženo njeno „pravo na privatni odušak“ – hej, pazite, PRAVO NA PRIVATNI ODUŠAK! – koji se mora priznati „jednoj zreloj i nezavisnoj ličnosti“ poznatoj po „istinskom zalaganju za demokratizaciju društva“ (jadan Desimir Tošić, mora da se prevrće u grobu od ovakvog moralizma i „zalaganja za demokratizaciju društva“). Verovatno su o istom „pravu na privatni odušak“ pričali i „revolucionari“ koji su, po Beogradu 1944, rekvirirali dedinjske vile, diplomatske magazine i balerine iz Narodnog pozorišta, verovatno su o istom „pravu na privatni odušak“ pričali i Turci dok su, 1453, u ime Alaha, robili, napastvovali i palili po Carigradu – samo što tada nije bilo „proevropskih kolumnista“ da to pravo boraca i borkinja za istinske vrednosti tako lepo artikulišu i objasne poluidiotskoj publici...

I tako, u našim medijima, hodnici vremena zjape otvoreni. Jedino što iz njih ne izlaze Leonide ili Aristoteli, Obilići ili Pupini, nego Jude i Herostrati, Minhauzeni i Bordžije, a sve praćeni pravim hunsko-vandalskim bašibozukom. Ova jadna zemlja je mnogo toga doživela. Ali ovakav „udruženi bašibozučki poduhvat“ ne verujem da je zapamtila.