Voja Žanetić: Pomen radničkoj klasi - ljudima kojih više skoro i nema

Braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, građani i građanke,

Hvala što ste se okupili ovde, na ovaj svečani prvomajski dan i omogućili da održimo ovaj pomen ljudima kojih skoro više nema. Pa ću, ako dozvolite, ovaj govor započeti skoro kao bajku: bila jednom jedna radnička klasa.

Radnička klasa, to jednom kad je bila - bila je i na vlasti. Naravno, ta vlast se nije obavljala praktično već teoretski, jerbo je tako bilo zapisano u Svetim spisima komunizma, onog od onomad. A praktično je vlast, u ime radničke klase, sprovodio Vođa, koji to naravno nije mogao sam da radi, te je vlast delegirao manjim Vođama. Onda je Vođa umro, pa su manje Vođe radničku klasu zamenili Nacijama i odveli, svako svoju Naciju, u sopstvene države. Tokom tog procesa umro je i komunizam, pa se Vođe svako malo biraju. Čisto da nam ne dosadi jedan te isti.

Radnička klasa je bila i vlasnik cele privrede. Naravno, ta vlast se nije obavljala praktično, već teoretski, jerbo je i to bilo reda radi zapisano u Svetim spisima. U realnosti, vlasništvo je bilo društveno, a to je zapravo značilo da je bilo ili ničije ili državno. Ničije je bilo onda kad ga je trebalo zavaliti za male pare, a državno kad je ovo prvo bilo suviše rizično za počinioca. Te se to ničije i to državno većinom prodalo kojekakvom novonastalom kapitalističkom svetu, domaćem i stranom. I u toj transakciji su i radnička klasa i njeno fiktivno vlasništvo većinom nestali. Jer šta će ikom fabrika i radnici - pored tako lepog placa za šoping mol ili fensi solitere za poslovanje i stanovanje.

Radnička klasa je bila i zaposlena. Ali se nije sva radnička klasa zapošljavala ovde, jer ovo ovde decenijama nema dovoljno radnih mesta. Radnička klasa je zato odlazila - a evo i dan-danas ne prestaje - tamo gde posla i radničke klase još ima. I gde, možda, i ne moraju da se nose pelene na poslu... Na sve to još se dogodila i globalizacija, u kojoj se svetska radnička klasa preselila u Kinu, Indiju i ostale zemlje gde se rad najmanje plaća. I u te dve tranzicije je ovdašnja radnička klasa skoro do kraja nestala. Jer šta će ikom fabrika i radnici - pored tako lepog kontejnera sa robom koji može da stigne iz Šangaja. I pored gastarbajtera koji šalje doznake iz Beča.

I tako smo se, evo, sa svećama u rukama, našli na širokoj ulici kojom je nekada marširala radnička klasa, ponosno stupajući u svečanom defileu Prvomajske parade. Nema više svečane tribine sa koje Vođa razdragano maše, to je zamenjeno vanrednim konferencijama za štampu na kojima se maše novim rokovima za pristizanje nekoliko puta obećanog boljeg života. Nema više publike koja aplaudira herojima iz svečane povorke, sad publika bleji u ekrane televizora i telefona, tragajući za svojim novim herojima od rijalitija srećnih televizija do lajni društvenih mreža. A nema skoro više ni radnika, nego ostadoše svi ostali, koji slave tuđi praznik kao svoj najrođeniji.

Danas se Praznik rada slavi malo po navici, a malo u slavu onih preostalih radnika, kojih je toliko malo da ih se ne mogu ni klasom nazvati. Dok i njih ne zamene roboti ili radnici u zemljama gde je rad jeftiniji, mi preostali roštiljamo na livadama, valjda i u slavu činjenice da još uvek imamo za meso, ugalj i rešetku. A nije nužno da ćemo to dugo imati, pošto još nismo našli nikakvo drugo rešenje kako i čime da zamenimo klasu koja je, do sada, plaćala poreze i doprinose. I čiji je nedostatak zamenjen sa dvadesetak milijardi javnog duga i busanjem u grudi da smo lideri u regionu. Region, za one koji ne znaju, to je sve ovo gde više nema ni radničke ni bilo koje druge klase. I gde su puška i bomba dušu dale da zamene klešta i šrafciger.

Zapalimo zato sveću klasi koje više nema. Njoj u pomen, a i nama preostalima, poželimo srećan Praznik rada, jer nam na ovaj i ovakav praznik ništa drugo ni ne preostaje da radimo. Da nam živi, živi rad... Samo još da ga pronađemo i da ga započnemo.

Amen.

(Večernje novosti)