Владета Јанковић: Не верујем у могућност дебате о литијуму, власт се може зауставити само протестима

 Универзитетски професор у пензији Владета Јанковић изјавио је да не верује у могућност дебате о ископавању литијума, коју власт најављује, а поготово у могућност неког њеног исхода који би био смисаон и на општу корист.

„Последњи пут смо имали округли сто који је донео неке резултате јуна 1992. године, веровали или не, у време Депоса. Тада су представници опозиције сели с (Слободаном) Милошевићем и његовим људима и договорили се о новом изборном систему и новим изборима. У овом случају просто не видим могућност да се тако нешто деси, јер ми смо се одавно одвикли од размене мишљења“, рекао је Јанковић за недељник НИН.

Он је указао да „то више не постоји нигде, па ни у парламенту, где би требало да је размени мишљења место“ и додао: „Тога нема у јавности, јер оно што имате само су свађе и увреде, последице непремостиво дубоке поделе која је преполовила наше друштво“.

„Све то искључује могућност дебате и ту се јасно види у којој мери у Србији све зависи од воље једног човека. Камо среће да ми можемо да имамо дебату која би окупила људе од струке и поштења, да изнесу аргументе у прилог и против експлоатације литијума, а да та дебата буде јавна, да буде преношена на телевизијском каналу који је доступан читавој јавности“, истакао је Јанковић.

Навео да би се „тек тада, и само после такве јавне расправе, морало ићи на референдум“, као и да верује да би већинско расположење народа у таквим околностима било јасно против експлоатације литијума.

„То би, дакле, била идеална ситуација, а ако ме питате да ли је она могућа или бар вероватна, ја вам невесело кажем да сумњам“, поручио је он. „Пада ми на ум један аналоган случај, премда га за примену у нашим условима – наглашавам то! – не бих препоручио баш у сваком детаљу“, који се догодио пре десетак година у малом приморском месту Јерисосу, на Халкидикију, недалеко од Свете Горе“, казао је Јанковић. „Тамо је, у брду изнад насеља, нека аустралијска компанија, са дозволом владе у Атини, али без сагласности локалног живља, кренула да отвори рудник злата. Становници су се против тога најпре мирно изјашњавали, обраћали се јавности и постављали постере, затим мирно демонстрирали, али када је полиција постала груба, дошло је до озбиљнијих нереда, и том приликом је спаљена месна полицијска станица“, испричао је Јанковић.

После тога су, навео је, „житељи Јерисоса на два једино могућа уласка у насеље поставили стражарске шатре, пред којима су даноноћно, током наредне две године, на смену дежурали сви – укључујући старце, жене и децу – како не би допустили приступ рударској екипи“.

„И нису га допустили“, казао је Јанковић. На констатацију да су се САНУ, архитекте, конзерватори, успротивили рушењу зграде Генералштаба и Београдског сајма, упитан да ли власт све то може да игнорише, он је одговорио да мисли да „ти путеви не воде далеко, јер властодршци терају своје“.

„Ви њих у стварима као што је ова не можете зауставити мишљењем стручне јавности, него, као што искуство показује, једино јавним протестима“, указао је Јанковић. „Потпуно сам свестан да ће ово што кажем изазвати опаке реакције, и да има ко ће се уписати где треба сикћући да је то позив на насиље, па можда чак и угрожавање неприкосновене председникове породице. Ово што ја, јасно и недвосмислено, овде кажем није позив на насиље, него на мирно и чврсто испољавање воље на јавном месту и у оквирима уставних права“, навео је Јанковић, који сматра и да су шетње као средство већ „потрошене“.

(Бета)