Višnja Aranđelović: Da li je Amerika, pucajući u Laridžanija, pucala sebi u nogu?

Filozof po obrazovanju, bezbednjak po funkciji, pragmatičar po reputaciji - šef bezbednosti Irana Ali Laridžani ubijen je juče sa svojim sinom Mortezom u američko-izraelskom napadu.

Sa Laridžanijem nije nestao samo još jedan visoki iranski zvaničnik, otišao je čovek koji je decenijama stajao na raskršću bezbednosti, politike i diplomatije. Bio je jedan od retkih ljudi u vrhu vlasti koji je istovremeno umeo da govori i jezikom moći i jezikom razuma; dovoljno tvrd da pripada sistemu i dovoljno pronicljiv da razume cenu svakog rata.

Iranske vlasti njegovu smrt predstavljaju ne kao kraj, već kao "ispunjenje dugogodišnjeg sna", ostvarenog posle života posvećenog državi, revoluciji i onome što iranski zvanični jezik naziva putem otpora. Najviši državni vrh, od predsednika Masuda Pezeškijana, preko komandanta iranske vojske do šefova parlamenata i pravosuđa, oprostio se od njega u tonu koji je istovremeno i nekrolog i zakletva: njegova krv će biti osvećena.

Kenedijevi Irana

Laridžani je rođen 1958. godine u Iraku. Njegov otac Mirza Hašem Amoli bio je veliki ajatolah, koji se u Nadžaf preselio 1931. godine zbog progona u vreme Reze Šaha Pahlavija, a u Iran se vratio kada je Laridžani bio trogodišnjak. Njegova braća su u Iranu zauzimala najviše položaje u pravosuđu i državnom aparatu, a porodične veze sa Islamskom Republikom dodatno su učvršćene Laridžanijevim brakom sa ćerkom Morteze Motaharija, jednog od najbližih saradnika Rukolaha Homeinija. O ugledu njegove porodice možda najbolje svedoči činjenica da ju je američki magazin "Tajm" svojevremeno nazvao - Kenedijevi Irana.

Ipak, ono što je Laridžanija izdvajalo nije bila porodica, već njegov um. Za razliku od mnogih ljudi iz vrha iranske vlasti, on nije dolazio isključivo iz sveta verskih škola i sa revolucionarnom biografijom. Diplomirao je matematiku i informatiku na Univerzitetu Šarif, a zatim magistrirao i doktorirao zapadnu filozofiju na Univerzitetu u Teheranu. Doktorsku tezu posvetio je, i to na nagovor uglednog islamskog učenjaka, kasnije tasta Motaharija, nemačkom filozofu iz 18. veka Imanuelu Kantu. I taj podatak nije tek egzotična fusnota u biografiji jednog bezbednjaka, već svedočanstvo o čoveku koji je, unutar jednog tvrdog revolucionarnog sistema, ipak pripadao svetu ideja.

U priči o Laridžaniju i Kantu vidi se i jedan neobičan kontrast između iranskog političara i američkog lidera koji ovih dana kruži društvenim mrežama: u očima tviteraša Laridžani je "elokventan, staložen lik", dok POTUS "sa kačketom, vokabularom i manirima" liči na "dilera deviza".

Od Revolucionarne garde do direktora Javnog servisa

I sam Laridžani je čovek kontrasta: kao mladić prošao je kroz Revolucionarnu gardu, gde je tokom osamdesetih godina prošlog veka napredovao do mesta zamenika komandanta, kasnije je postao uspešan direktor Javnog servisa i čitavu deceniju posvetio jačanju domaćeg programa. Bio je i ministar kulture, predsednik parlamenta i čuvar najosetljivijih bezbednosnih poluga države.

Na mestu sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, na koje je došao 2005. godine, Laridžani nije bio puki činovnik sistema, već čovek kome je poveren najosetljiviji dosije iranske države: nuklearno pitanje. To je bio posao na kojem se nije pregovaralo samo o centrifugama i obogaćivanju uranijuma, već o granicama iranske suverenosti, o pritisku Zapada i o tome koliko daleko Teheran može da ide a da ne bude slomljen. Upravo u njegovo vreme Iran je obnovio aktivnosti obogaćivanja uranijuma, što je zemlju dovelo pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, pod udar Međunarodne agencije za atomsku energiju i pod novi talas sankcija. Bio je to trenutak u kojem je Laridžani stajao na jednoj od najzapaljivijih tačaka svetske politike.

Međutim, ni u samom vrhu Irana nije bilo jedinstva. Sa tadašnjim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom razišao se upravo tu gde se tada, a i sada prelama sudbina države: na pitanju nuklearne politike. Ostavka 2007. nije bila kraj njegove karijere, već samo promena pozornice. Koliko naredne godine ušao je u parlament kao poslanik iz Koma, svetog grada iranskog šiizma, a potom preuzeo mesto predsednika Medžlisa, na kojem će ostati u tri uzastopna mandata, sve do 2020. godine.

Tokom godina postao je jedan od retkih ljudi u Iranu koji su istovremeno razumeli i unutrašnju mehaniku sistema i jezik sveta izvan njega. Dok je zemlja živela pod sankcijama, pod pritiskom i u neprekidnom sporu sa Zapadom, Laridžani je bio među onima koji su gurali kroz institucije ono što je za Teheran bilo od presudne važnosti. Zato nije slučajno što je upravo on odigrao važnu ulogu u obezbeđivanju parlamentarne podrške za nuklearni sporazum iz 2015. godine - dogovor koji je dokaz da Iran ume da pregovara a da se ne odrekne sebe.

Kada ga je 2020. godine ajatolah Ali Hamnei postavio za jednog od svojih glavnih savetnika i člana Saveta za utvrđivanje interesa sistema, to nije bilo počasno sklanjanje u stranu. Naprotiv, bio je to znak da Laridžani ostaje čovek od poverenja, neko ko ne mora uvek da bude u prvom planu da bi bio u samom centru odlučivanja.

Najvišu funkciju nikada nije osvojio. Na predsedničkim izborima 2005. završio je tek šesti, sa 5,94 odsto glasova, ali je to samo naizgled bio poraz. Laridžani je ostao važan i onda kada nije osvajao funkcije koje najviše privlače pažnju javnosti. I u tome što je opstajao, vraćao se i ostajao uticajan čak i kada su drugi izgledali glasnije ili moćnije, bila je njegova snaga.

Laridžani - čovek i za unutrašnju i za spoljnu politiku

Njegovo ubistvo osudila je Moskva, a Duma izrazila saučešće podsećajući da je "uvek branio interese Irana, borio se za nezavisnost i branio pravo svoje zemlje na suvereni razvoj".

Laridžani je bio i onaj koji je, podsećaju iranski mediji, mesec dana posle Dvanaestodnevnog rata Irana i SAD, otputovao u Moskvu i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom razgovarao o iranskom nuklearnom programu i rastućim tenzijama u Zapadnoj Aziji. To je bio dokaz da Laridžani nije bio samo čuvar unutrašnjeg poretka, već i jedan od ljudi preko kojih je Iran razgovarao sa svetom kad je bilo najopasnije.

I nije samo održavao veze sa Rusijom i Kinom, mogao je da razgovara i sa onima koje Iran naziva neprijateljima - Sjedinjenim Američkim Državama. Međutim, posle američko-izraelskih udara, promenio je ton: čovek koji je dugo nosio etiketu pragmatičara, postao je glas otpora.

"Amerika i cionističi režim su zapalili srce iranskog naroda... Mi ćemo zapaliti njihova. Učinićemo da cionistički zločinci i bestidni Amerikanci zažale zbog svojih dela. Hrabri vojnici i veliki narod Irana daće nezaboravnu lekciju paklenim međunarodnim ugnjetačima", napisao je Laridžani na Iksu 1. marta, 24 sata nakon što su SAD i Izrael ubili ajatolaha Alija Hamneija i 175 devojčica u osnovnoj školi u Minabu.

Ali njegova važnost nije bila u oštrim izjavama, koliko u činjenici da je pripadao onoj vrsti političara koji razumeju kako sistem opstaje posle udara. Mnogi su u njemu videli most između vojske, države i mogućeg izlaska iz krize, pa zato danas njegova smrt nosi veću težinu od same funkcije koju je obavljao.

Sa Alijem Laridžanijem nestao je i jedan od retkih ljudi u iranskom vrhu koji su mogli da povežu dva sveta - svet konfrontacije i svet dogovora. Nepisano pravilo kaže da posle svakog gubitka sistemi često izbacuje mlađe, tvrđe i nestrpljivije ljude, pa je njegov odlazak sasvim sigurno dodatno suzio prostor za traženje izlaza iz sukoba.

Da li je Amerika, pucajući u Laridžanija, pucala sebi u nogu?

(RT Balkan)