Toma Piketi: Neznanje i nacionalizam izazivaju strah

Pla­ne­tar­ni best­se­ler fran­cu­skog eko­no­mi­ste To­ma Pi­ke­ti­ja, „Ka­pi­tal u 21. ve­ku”, či­je je srp­sko iz­da­nje kod „Aka­dem­ske knji­ge” pre­kju­če pred­sta­vlje­no u Be­o­gra­du, po­vod je eks­klu­ziv­nom in­ter­vjuu ko­ji je Pi­ke­ti dao za naš list, či­ji smo pr­vi deo ob­ja­vi­li ju­če u do­dat­ku Kul­tu­ra, umet­nost, na­u­ka

Da li institucije koje su nametnule ovu politiku štednje, Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska komisija, znaju kuda nas vode ili njima upravljaju bezdušne birokrate?

Ne znaju kuda nas vode. Najgore je što su to sami priznali, naročito oni iz MMF-a, da su loše izračunali posledice takve politike na privredni razvoj, da nisu uzeli u obzir dramatične posledice suviše brzog smanjenja deficita. Na kraju su priznali, ali sad je kasno. Kao da nismo sposobni da izvučemo pouku i nastavljamo da zastupamo u MMF-u, i još više u Evropskoj centralnoj banci, tu potpuno deplasiranu ideologiju. Ova kriza je rezultat ove duboko ukorenjene ideologije, ali i snažnog nepoverenja u demokratiju. Zamenjujemo ulogu demokratskog parlamenta automatskim pravilima koje sprovode grupe eksperata i funkcionera. To nije samo nedemokratski, već je i neefikasno, ne daje rezultate.

Kada bi Francuska i Italija predložile Nemačkoj istinsku, demokratsku promenu evrozone, u kojoj odluke o nivou deficita neće donositi jedna zemlja, Nemačka, ili Nemačka i Francuska, tajno, na sastancima Državnog saveta, već Evropski parlament u kome bi svaka zemlja bila predstavljena proporcionalno broju stanovnika, ni više ni manje, siguran sam da bi imali manje štednje, veći privredni razvoj i manju nezaposlenost. Kada bi se odluke ovako donosile, demokratski, javno, u prisustvu medija, pred evropskim građanima, ne bi glasali za štednju u tolikoj meri.

Već danas postoji većina koja je za politiku pokretanja privrednog rasta u Evropi. Ali ovaj tehnokratski sistem onemogućava da glasate za zajednički plan pokretanja privrede, za zajednički porez.

Srbija sprovodi politiku štednje sa posledicama koje su slične onima u Grčkoj. Da li je smanjenje penzija, plata, socijalnih izdataka efikasna politika?

Ne, zato što postoji potreba da na jedan ili drugi način finansiramo penzionere, zdravstveni sistem. Kada uporedimo različite zemlje konstatujemo da je u SAD zdravstveni sistem u velikoj meri privatan i da na kraju košta mnogo više nego javni. U američkom sistemu privatne kompanije za zdravstveno osiguranje i privatne farmaceutske laboratorije pune džepove. Javni sistem u oblasti penzija, zdravstva, obrazovanja nije samo pravičniji, nego je u mnogim slučajevima i efikasniji i pruža bolje usluge.

Ova politika je u Srbiji predstavljena kao ekonomska politika koja nema alternativu...

Cilj moje knjige je da pokaže da uvek postoji alternativa, da uvek ima različitih načina da se organizuje kapitalizam, ekonomija, društvo. Kada pogledamo fiskalnu istoriju, istoriju socijalne države, raspodele bogatstva, zaključujemo da postoji mnoštvo mogućih rešenja. Pogrešno je verovati da postoji samo jedan put. Nema idealnog modela, svaka zemlja mora da pronađe sopstvena rešenja, sopstvene institucije.

U Srbiji se neravnopravnost drastično produbila u periodu tranzicije koji je obeležila privatizacija...

Slučaj Srbije i drugih zemalja bivše Jugoslavije je poseban. Da nije bilo rata možda bismo mnogo više pričali o jugoslovenskom modelu samoupravljanja. Društvo koje je postojalo pre rata bilo je relativno ravnopravno, zahvaljujući socijalističkom modelu javnog i polujavnog vlasništva i modelu samoupravljanja koji je donekle funkcionisao, svakako bolje od socijalističkih modela sovjetskog tipa.

Sve zemlje bivše istočne Evrope koje su prošle kroz privatizaciju čija je posledica rast nejednakosti moraju ponovo da uspostave veću javnu kontrolu nad mehanizmima koji produbljuju ovu nejednakost.

Ali u mnogim bivšim komunističkim zemljama postoji tendencija da se beba baci zajedno sa vodom. U isto vreme kada su se odvojile od komunističkog modela, sa svim njegovim greškama i propustima, odbacile su i svaki oblik redistribucije, države zasnovane na socijalnoj pravdi. Progresivni porez, na primer, gotovo ne postoji u zemljama istočne Evrope, u Poljskoj, Rusiji. Ne samo da ne postoji progresivni porez, već ne postoji ni transparentnost kada je reč o prihodima i bogatstvu.

Insistiram na tome da je pitanje progresivnog poreza na dohotke i bogatstvo neodvojivo od njihove demokratske transparentnosti.

Kada nemamo progresivni porez, kao što je slučaj u Rusiji, to znači da nemamo javni uvid u primanja i imovinu. To odgovara modelu društva koje je izuzetno oligarhijsko, u kome je veliki deo nacionalne imovine privatizovan po uslovima koji su često skandalozni. Pojedinci su se obogatili preko noći zahvaljujući privatizaciji po jako niskim cenama, a potom su u mnogim slučajevima napustili zemlju sa imovinom, nastanili se u Parizu, Londonu ili drugde, i nastavili da iz inostranstva isisavaju primanja i dividende iz svoje zemlje.

Taj model je odvratan i vodi ka jačanju nacionalizma. Kada nismo rešili socijalne probleme unutar zemlje, na miran i racionalan način, postoji tendencija da probamo da se izvučemo pozivajući na mržnju prema drugima, bacanjem krivice na strane radnike ili druge zemlje. Sve bivše komunističke zemlje moraju da postave pitanje šta da rade sada kada više nemaju javno vlasništvo, kada su privatizovali veliki deo ekonomije. Ako se zadovoljimo da sve privatizujemo, a ne postavimo alternativne institucije kontrole nejednakosti, idemo ka društvu koje je izuzetno neravnopravno.

Kako se prilagoditi globalizovanoj ekonomiji?

Već smo imali snažne periode globalizacije. U knjizi poredim današnju situaciju sa onom koja je postojala u doba koje često nazivamo prvom trgovinskom i finansijskom globalizacijom, između 1860. i 1914. godine. U to vreme je ekonomija, takođe, bila globalizovana, iako danas globalizacija, naročito tehnološka i informatička, dobija nove razmere i zahteva nove odgovore kada je reč o međunarodnoj koordinaciji, pre svega na evropskom nivou.

Rešenje zato nije u nacionalističkom povlačenju, već u organizovanju velike političke zajednice na demokratski način. To nije jednostavno, ali nemamo izbora. Ako hoćemo da regulišemo kapitalizam potrebno je da imamo poverenje u demokratiju, da organizujemo fiskalne, socijalne, finansijske institucije koje će kontrolisati multinacionalna preduzeća i finansijski sektor.

Ko je danas neprijatelj kada govorimo o rastu nejednakosti?

Neprijatelj je neznanje i nacionalizam, to je ono što me najviše plaši u Evropi danas. Svaki njen deo je imao tešku prošlost sa nacionalizmom, bivša Jugoslavija, ali i Francuska, Nemačka, Grčka, Italija, sve te zemlje za koje smo verovali da su se pomirile posle Drugog svetskog rata. One se zaista jesu pomirile, ali još postoji nacionalistički izazov. Vidimo to u načinu na koji Nemačka drži lekcije Grčkoj i drugim zemljama.

U čemu vidite nadu za Evropu?

Postoji više mogućih evolucija. I dalje se zalažem za kooperativna rešenja, moramo da ih nađemo, jer je put raspada evrozone izuzetno opasan. Naročito leve snage koje hoće da se vrate državi-naciji prave veliku grešku, jer su u toj igri snage leve levice uvek nadigrane od snaga desne desnice, koje su jasnije u nacionalističkim afirmacijama. To nije rešenje i treba ga izbeći na svaki način. Proći će se kroz razne krize, ali na duže staze sam optimista. Ova knjiga je poruka optimizma, njen cilj je da doprinese demokratizaciji ekonomskog znanja, a time i demokratizaciji ekonomije i društva. Ali to je samo knjiga, na svakome pojedinačno je da tome doprinese. To zavisi od svih.

Ana Otašević

(Politika)