Slavoj Žižek: Živimo usred mračnog perioda, naša dužnost je da podržimo otpor Kurda

 Živimo usred mračnog perioda u kojem čak i reči koje naši veliki mediji koriste da opisuju užase koji su u toku, mistifikuju situaciju na smešan način.

Kada su nedavno SAD prihvatile 59 Bura iz Južne Afrike, zvanično opravdanje je bilo da oni beže od genocida nad Burima koji se tamo dešava, dok se stvarni genocid u punom opsegu u Gazi kvalifikuje kao (preterana, možda) samoodbrana Izraela. U tako mračnom periodu znaci koji daju nadu su dragoceniji nego ikad.

Jedan od takvih događaja bila je jednoglasna odluka PKK (Kurdistanske radničke partije da 12. maja posluša savet svog lidera Abdulaha Odžalana (u zatvoru više od dve decenije)) da se angažuje u potpunom raspuštanju organizacije. PKK je militantna politička organizacija i naoružana gerilska grupa primarno sa sedištem u planinskim regionma s većinskim kurdskim stanovništvom jugoistočne Turske, severnog Iraka i severoistočne Sirije.

Osnovan je 1978. i učestvovao je u asimetričnom ratu u kurdsko-turskom sukobu (sa nekoliko prekida vatre između 1993. i 2013–2015). Iako je PKK u početku tražila nezavisnu kurdsku državu, 1990-ih se njena zvanična platforma promenila u traženje autonomije i većih političkih i kulturnih prava Kurda unutar Turske.

Poslednjih decenija, PKK se ne samo približila mirnom rešenju već se sam Odžalan, učeći u zatvoru, takođe bavio dubokim razmišljanjima o pitanjima kao što su feminizam i filozofskim pitanjima. Ukratko, PKK je postao pokret koji je u potpunosti bio deo moderne levice.

Posledice ove preorijentacije osetile su se i među Kurdima van Turske. Ono što se dogodilo u Iranu 2022. godine – takozvani protesti Mahsa Amini – imalo je svetsko-istorijski značaj. Protesti, koji su se proširili na desetine gradova, počeli su u Teheranu 16. septembra 2022. godine, kao reakcija na smrt Amini, 22-godišnje žene kurdskog porekla koja je umrla u policijskom pritvoru.

Nju je na smrt pretukla patrola za navođenje, poznata kao islamska „policija morala“, nakon što je uhapšena zbog „neprikladnog“ nošenja hidžaba.

Protesti su kombinovali različite borbe (protiv ugnjetavanja žena, protiv verskog ugnjetavanja, za političku slobodu protiv državnog terora) u organsko jedinstvo.

Iran nije deo razvijenog Zapada, pa se Zan, Zendegi, Azadi („Žena, život, sloboda“, slogan protesta) veoma razlikuje od MeToo pokreta u zapadnim zemljama.

Iranski protesti mobilišu milione običnih žena i direktno su povezani sa borbom svih, uključujući i muškarce – nema anti-muškosti, kao što je to često slučaj sa zapadnim feminizmom. U tome su bili zajedno žene i muškarci, neprijatelj je bio verski fundamentalizam podržan državnim terorom.

Muškarci koji su učestvovali u Zan, Zendegi, Azadi znali su da je borba za prava žena takođe borba za sopstvenu slobodu. Demonstranti koji nisu bili Kurdi su takođe videli da ugnjetavanje Kurda ograničava njihovu sopstvenu slobodu – solidarnost sa Kurdima je jedini put ka slobodi u Iranu.

Iranski protesti su tako ostvarili ono o čemu zapadni levičari mogu samo da sanjaju. Oni izbegavaju zamke zapadnog feminizma srednje klase tako što direktno povezuju borbu za slobodu žena sa borbom žena i muškaraca protiv etničkog ugnjetavanja, verskog fundamentalizma i državnog terora.

Šta je sa zamerkom da je PKK ipak počela kao agent nasilne borbe? PKK je ovde samo sledila opšte pravilo otpora: ako hoćete da budete ozbiljno shvaćeni, treba početi sa pretnjom nasilnim otporom. Kada mirni pregovori pobede oružani otpor, oružani otpor je upisan u rezultat.

Naši mediji vole da pominju kao dva uspešna ispregovarana rešenja uspon ANC-a na vlast u Južnoj Africi i mirne proteste koje je predvodio Martin Luter King u SAD – u oba slučaja je očigledno da je do (relativne) pobede mirnih pregovora došlo jer se establišment plašio nasilnog otpora (radikalnijeg krila ANC-a kao i američkih crnaca). Ukratko, pregovori su uspeli jer ih je pratila zloslutna pretnja oružanom borbom.

Iznenađenje (za naše zapadnjačke oči) jeste: kako se to moglo dogoditi u Kurdistanu? Kurdistan se na Zapadu još uvek generalno posmatra kao mesto brutalnog plemenskog ratovanja, naivnog poštenja i osećaja časti, ali i sujeverja, izdaje i trajnog okrutnog ratovanja – gotovo karikaturalnog varvarskog Drugog evropske civilizacije.

Ako pogledamo današnje Kurde, ne možemo a da ne budemo iznenađeni kontrastom sa ovim klišeom – u Turskoj, gde relativno dobro poznajem situaciju, primetio sam da je kurdska manjina najmoderniji i najsekularniji deo društva, na distanci od svakog verskog fundamentalizma, sa razvijenim feminizmom itd. (Samo da pomenem detalj za koji sam saznao u Istanbulu – restorani u vlasništvu Kurda ne tolerišu nijedan znak sujeverja)

U svom prvom mandatu, Tramp je pokušao da opravda svoju izdaju Kurda (oprostio je turskom atašeu za kurdsku enklavu u severnoj Siriji) napomenom da „Kurdi nisu anđeli“ – naravno, pošto su za njega jedini anđeli u tom regionu Izrael (posebno na Zapadnoj obali) i Saudijska Arabija (posebno u Jemenu). Međutim, u nekom smislu, oni JESU jedini anđeli u tom delu sveta.

Njihova sudbina čini Kurde uzornom žrtvom geopolitičkih kolonijalnih igara: raspoređeni duž granice četiri susedne države (Turske, Sirije, Iraka, Irana), njihova (više nego zaslužena) puna autonomija nikome nije bila u interesu i platili su punu cenu za to. Da li se još uvek sećamo Sadamovog masovnog bombardovanja i gasnog trovanja Kurda na severu Iraka početkom 1990-ih?

Nedavno, kada je ISIS dominirao velikim delovima Sirije i Iraka, Turska je igrala dobro isplaniranu vojno-političku igru, zvanično se boreći protiv ISIS-a, ali efektivno bombardujući Kurde koji se zaista bore protiv ISIS-a. I da li treba da nas čudi što je jak deo kurdskih snaga – Pešmerga, „stati ispred smrti“ – sastavljen od žena koje su stekle legendarni status snajperista.

Poslednjih decenija, sposobnost Kurda da organizuju svoj zajednički život testirana je u gotovo jasnim eksperimentalnim uslovima: u trenutku kada su dobili prostor da slobodno dišu van sukoba država oko sebe, iznenadili su svet. Nakon Sadamovog pada, kurdska enklava u severnom Iraku se razvila u jedini bezbedan deo Iraka sa institucijama koje dobro funkcionišu, pa čak i s redovnim letovima za Evropu.

U severnoj Siriji, kurdska enklava sa središtem u Rodžavi bila je jedinstveno mesto u današnjoj geopolitičkoj zbrci: kada su Kurdi dobili predah od svojih velikih suseda koji su im inače sve vreme pretili, brzo su izgradili društvo koje ne može a da se ne označi kao stvarno postojeća utopija koja dobro funkcioniše. Iz sopstvenog profesionalnog interesa, primetio sam naprednu intelektualnu zajednicu u Rodžavi gde su me više puta pozivali da držim predavanja – ovi planovi su bili brutalno prekinuti vojnim tenzijama u toj oblasti.

Ali ono što me je posebno rastužilo je reakcija nekih mojih „levičarskih“ kolega kojima je smetalo što su i Kurdi morali da se oslone na američku vojnu zaštitu – šta je trebalo da urade, uhvaćeni u tenzijama između Turske, sirijskog građanskog rata, iračkog haosa i Irana? Da li su imali drugog izbora? Da li treba da se žrtvuju na oltaru antiimperijalističke solidarnosti?

Zato je naša dužnost da u potpunosti podržimo otpor Kurda i da rigorozno osudimo prljave igre koje zapadne sile igraju sa njima. Dok suverena država oko njih postepeno tone u novo varvarstvo, Kurdi su jedini tračak nade. I ova borba se ne vodi samo u vezi s Kurdima, već i u vezi sa nama samima, u vezi s tim kakav globalni novi poredak nastaje.

Ako Kurdi budu napušteni, biće to novi poredak u kojem neće biti mesta za najdragoceniji deo evropskog nasleđa emancipacije. Ako Evropa skrene pogled od Kurda, izdaće samu sebe. Evropa koja izda Kurde biće pravi Evropastan!

Stoga bi trebalo zaključiti da je Abdulah Odžalan ništa manje nego kurdski Nelson Mandela: njegov predlog da se PKK sama raspusti je autentičan hrabar čin uključivanja u borbu za mir.

Osim njega, treba pomenuti barem Marvana Bargutija, palestinskog Mandelu koji takođe dve decenije sedi u izraelskom zatvoru. Šta će proizaći iz samoraspada PKK zavisi od turske vlade – da li će prihvatiti ponudu iskrenim kontra-gestom?

Ovde je hitno potreban snažan međunarodni pritisak na Tursku, a dužnost svih nas je da se u tome angažujemo.

(Danas)