Slavoj Žižek: Fašizam se ne vraća samo u populizmu Trampa

 Šta se danas dešava širom sveta? Pobeda Zohrana Mamdanija u Njujorku je svetao izuzetak od preovlađujućeg pomeranja ka sve više i više uobičajenom. Na Bliskom istoku imamo uobičajenu mešavinu nasilja i nepristojnosti.

Pre manje od nedelju dana, general-major Jifat Tomer-Jerušalmi bila je glavna advokatica izraelske vojske, zadužena za sprovođenje vladavine prava u nacionalnim oružanim snagama. Sada, u novembru 2025. godine, ona je uhapšena u okviru krivične istrage o curenju videa koji prikazuje navodno zlostavljanje, uključujući seksualno zlostavljanje, palestinskih pritvorenika u ozloglašenom izraelskom vojnom zatvoru.

Napisala je: „Postoje stvari koje se ne mogu učiniti čak ni protiv najgorih pritvorenika. Oficiri (legalne) jedinice suočili su se sa ponovljenim ličnim napadima, oštrim uvredama, pa čak i stvarnim pretnjama. Sve to zato što su čuvali vladavinu prava u IDF-u – zajedno sa komandantima i uz njih.“

Poslednji tragovi dostojanstva su izbrisani iz javnog života u Izraelu, zemlji u kojoj je Itamar bin Gvir, ministar koji kontroliše bezbednost na Zapadnoj obali, rasistički kriminalac koga je osudio izraelski sud. Danas, njegova senka lebdi iznad terora kojem su Palestinci na Zapadnoj obali izloženi svakodnevno.

Berba maslina na okupiranoj Zapadnoj obali postala je sezona straha. Brutalni napadi doseljenika pokvarili su ono što je trebalo da bude vreme istorije, kulture i tradicije. Više od 200 napada dogodilo se u poslednjih mesec dana, prema palestinskim vlastima, često uz podršku vojske.

Izraelska vojska je saopštila za CNN da „prepoznaje važnost berbe maslina u održavanju strukture života u regionu“, ali je priznala da je ograničila ulaz u određena područja kako bi „sprečila sukob“.

U principu se slažem, ali šta je sa ograničavanjem ulaska doseljenika na palestinska polja sa maslinama?

Ali ovo ne bi trebalo da nas zaslepi za druge užase koji se dešavaju širom sveta. Samo se setite kako trgovci ljudima duboko u Sahari iznuđuju otkupnine od porodica izbeglica.

U južnoj Libiji postoje logori u kojima se stotine migranata na putu iz Sudana ili Eritreje ka libijskoj obali drže kao zarobljenici i nemilosrdno muče (vezuju ih, uriniraju po njima, šutiraju ih i tuku metalnom šipkom).

Video-snimci ovih mučenja se zatim šalju njihovim rođacima, sa porukom da će zatvorenici biti mučeni do smrti ako rođaci ne daju novac za njihovo oslobađanje.

Možda su vrhunski primer ovih užasa fabrike prevara na trouglu granica Tajlanda, Laosa i Mjanmara. Zapadni mediji su nedavno izveštavali o sudbini Vere Kravcove, 26-godišnje manekenke iz Minska, koja je ubijena i prodata za organe u Mjanmaru.

Vera je nedavno naišla na ponudu za honorarni posao manekenke u Tajlandu. Odletela je u Bangkok, gde se našla u radnom ropstvu. Dvadesetog septembra je odvedena u grad Jangon u Mjanmaru gde je morala da radi u centru za prevare, mestu gde devojke flertuju sa muškarcima na sajtovima za upoznavanje, nudeći da investiraju u nešto, a zatim prebacuju sredstva prevarantima.

Kada više nije bila u mogućnosti da ispuni svoju kvotu, premeštena je u drugu zgradu gde su joj organi prodavani ljudima u stranim zemljama kojima su bili potrebni, a zatim je ubijena.

Kao so na ranu, ova ološka kompanija je od njenih rođaka tražila 500.000 dolara za njeno telo, a nekoliko dana kasnije su rekli da je pokojnica kremirana. Sada porodica pregovara o povratku pepela u njihovu domovinu…

Tipično je da je ovaj slučaj dobio široku medijsku pažnju jer se ticao bele devojke koju su otela zla orijentalna čudovišta.

Ali centri za prevare u Mjanmaru, posebno duž tajlandske granice, predstavljaju gigantsku organizaciju – okreću više novca nego bilo koja država na svetu posle SAD i Kine, plus većina njihovih „robova“ je iz azijskih zemalja.

Brzo su se proširili od vojnog puča 2021. godine, a kompleksi poput KK Parka funkcionišu kao jako utvrđeni centri za transnacionalne onlajn prevare.

Kontrolisani od strane kriminalnih sindikata i prećutno podržani od strane vojske, ovi kompleksi koriste trgovinske radnike iz cele Azije i Afrike, primoravajući ih da obavljaju prevare pod pretnjama mučenjem i nasiljem. Sadržaji uključuju luksuzne stanove za menadžere, bolnice na licu mesta, banke i pristup internetu putem satelita poput Starlinka, što omogućava poslovanje uprkos ograničenjima na tajlandskoj granici.

Dok je oko 7.000 žrtava spašeno, procene sugerišu da je do 100.000 ostalo zarobljeno, podnoseći brutalne uslove, što ove centre čini velikom krizom trgovine ljudima i organizovanog kriminala isprepletenom sa konfliktnom ekonomijom Mjanmara.

Krajnja okrutna ironija leži u činjenici da, pošto ove centre prevare organizuju azijski lordovi kriminala, i pošto su im mete uglavnom pojedinci iz zapadnih zemalja (kao i kineske nove više klase), oni vole da predstave svoju aktivnost kao oblik borbe protiv kolonijalizma – tvrde da samo vraćaju od kolonizatora deo onoga što su im kolonizatori uzeli u prošlosti.

Apsolutno ne bi trebalo da odbacimo ovu tvrdnju kao ciničnu laž, već kao ekstremnu posledicu onoga što nije u redu sa takozvanim diskursom dekolonizacije.

Knjiga Bendžamina Zaharijasa „Postkolonijalni Volki“ se na primeren način bavi ovom mračnom stranom dekolonizacije. Već prva dva pasusa predgovora knjige su me toliko zaokupila da sam odmah znao da me čeka nesana noć.

Zaharijas počinje činjenicom da su „postkolonijalna teorija i njen saputnik, dekolonijalna teorija, najnapredniji proizvodi akademske zajednice u skorije vreme. Prevazilazeći svoje poreklo na univerzitetima i književnoj kritici, i grupišući se oko onoga što će postati poznato kao „teorija sa globalnog Juga“, njihove vodeće pretpostavke su procurele u javni domen i postale šiboleti kojima se priznaju istorijski viktimizovane zajednice.“

Sa ovim uspehom došao je i uznemirujući trend – politička aktivnost funkcioniše na osnovu nespretnih analogija žrtve, a veliki deo njene retorike je namerno antiracionalan, reprodukujući i održavajući proizvedene kategorije rasističke i sektaške mašte.

Zaharijas se fokusira na zabrinjavajuće sličnosti postkolonijalne misli sa folkskim razmišljanjem – folkski je nemački pridev koji označava zajednicu krvi, tla i rase (zato su nacisti govorili o Volksgemeinschaft).

Postkolonijalisti, naravno, ne postavljaju stvari na ovaj direktan način; umesto toga prizivaju zajednicu kolektivnog sećanja i žrtve. Ipak, Zaharijas tvrdi da taj stariji oblik kolektivnog pripadanja ostaje utkan u očigledno nove stavove – obaveznu zajednicu i nasleđene žrtve i organske pripadnosti, jedinstvo kolektivnog sećanja i žrtve.

Zaharijas sažima postkolonijalnu teoriju u ono što ironično naziva „dvanaest gvozdenih pravila istorije“, od kojih prvo glasi: jedino univerzalno pravo je pravo na uvredu. I osmo pravilo: doba razuma je doba imperije – zbog čega postkolonijalisti tvrde da su Marksa bacili na smetlište istorije, i to je ono što oni zaista rade – umesto klasne borbe i eksploatacije dobijamo kulturnu borbu etničkih identiteta.

Ne treba se ustručavati da se ovaj stav nazove njegovim pravim imenom – to je fašizam u novom obliku.

Kada je, na debati na Birkbek koledžu u Londonu, visokopozicionirana dama iz ANK-a upitana o eksploziji silovanja u Južnoj Africi, njen odgovor je bio: ko smo mi, belci, da pokrećemo ovo pitanje kada smo silovali celu Južnu Afriku, kolonizujući je? Ako Burkina Faso ili Uganda strogo kažnjavaju homoseksualne činove, to se tumači kao otpor zapadnoj kulturi koja nagriza lokalne tradicije.

Ako zemlje od Nigerije i Angole do Južne Afrike pokazuju eksploziju korupcije i društvene nejednakosti, to se objašnjava činjenicom da su belci i dalje na vlasti.

Da kažem očigledno i izbegnem glupi prekor koji će moj stav nesumnjivo izazvati: zar danas pravi fašizam nije na delu među trampovskim i drugim novodesničarskim populistima!

Međutim, trampovski populizam definitivno nije samo jednostavna regresija u odnosu na antirasistička i feministička dostignuća političke korektnosti. To je pre njihov simptom, brutalna pojava onoga što je zapravo bilo pogrešno u onome što trampovci nazivaju ludilom političke korektnosti.

Zaharija kritički analizira takozvano „postkolonijalno mišljenje“, pokazujući da „dekolonizacija“ zamenjuje prosvetiteljski pojam univerzalne emancipacije neofašističkim okretom ka određenim etničkim identitetima.

Fašizam se ne vraća samo u populizmu Trampa, već je živ i aktivan i u antievrocentrizmu koji prožima današnju levicu. Konstelaciju koja je dominirala do uspona novog desničarskog populizma najbolje je opisao Žan-Klod Milner, koji je postulirao da je ono što nazivamo „Zapadom“ danas konfederacija pod hegemonijom SAD; SAD vladaju nama i intelektualno, ali ovde „mora se prihvatiti paradoks: američka dominacija u intelektualnoj oblasti izražava se u diskursima neslaganja i protesta, a ne u diskursima poretka“.

Globalni univerzitet nas uči „da delimično ili u potpunosti odbijemo ekonomsko, političko i ideološko funkcionisanje zapadnog poretka. Nejednakost igra ulogu aksioma, iz kojeg proizilazi svaka konačna kritika. U zavisnosti od različitih situacija, neko će privilegovati ovaj ili onaj specifični oblik opšte nejednakosti – kolonijalno ugnjetavanje, kulturnu aproprijaciju, primat bele kulture, patrijarhat, sukobe polova i tako dalje.“

Ovde je na delu još jedan paradoks – ova borba protiv nejednakosti je samodestruktivna utoliko što potkopava sopstvene temelje i stoga nije u stanju da se predstavi kao projekat za pozitivne globalne promene:

„Upravo zato što se kulturno nasleđe Zapada ne može osloboditi nejednakosti koje su omogućile njegovo postojanje, smatra se da su i sami propagandisti nejednakosti imali koristi od jedne ili druge ranije nepriznate nejednakosti. […] svi revolucionarni pokreti i sami pojmovi revolucije sada su predmet sumnje, jednostavno zato što pripadaju dugom nizu mrtvih belih muškaraca.“

Ključno je napomenuti da nova desnica i „probuđena levica“ dele ovaj samodestruktivan stav. Ista logika zabranjivanja (ili barem prepisivanja) klasičnih tekstova zahvatila je i novu desnicu, kao i „probuđenu levicu“, potvrđujući opravdanu sumnju da, uprkos svom snažnom ideološkom animozitetu, često formalno postupaju na isti način.

U činu surove ironije, zapadna demokratska tradicija, koja se obično hvali time što uključuje samokritiku (demokratija ima mane, ali uključuje i težnju da se te mane prevaziđu…), sada je dovela ovaj samokritički stav do krajnosti – „jednakost“ je maska svoje suprotnosti itd., tako da sve što preostaje je tendencija ka samouništenju.

Ali postoji razlika između zapadnog antizapadnog diskursa i antizapadnog diskursa koji dolazi spolja: „Dok se antizapadni diskurs primenjuje unutar Zapada (i Zapad se time ponosi), drugi antizapadni diskurs se održava van Zapada. Osim što prvi nejednakost smatra manom, koju čovek nema moralno pravo da iskoristi; drugi, naprotiv, u nejednakosti vidi vrlinu, pod uslovom da je usmerena u nečiju korist. Shodno tome, zagovornici drugog antizapadnog diskursa vide prvi kao pokazatelj dekadencije neprijatelja. Oni ne kriju svoj prezir.“

Odgovor grupe „Probudi se“ na ovo glasi: Ne-zapadni kritičari su u pravu, zapadno samoponiženje je lažno, ne-zapadni kritičari su u pravu kada insistiraju da šta god da im Zapad prizna, „ovo nije to“, mi zadržavamo naš superiorni okvir i očekujemo da se integrišu – ali zašto bi? Problem je, naravno, negde drugde – ono što ne-zapadni kritičari očekuju jeste. da se brutalno i direktno izrazim, da se Zapad odrekne svog načina života.

Alternativa glasi: hoće li, kao konačni rezultat zapadnog antizapadnog kritičkog stava, Zapad uspeti da se samouništi (društveno, ekonomski) kao civilizacija, ili će uspeti da spoji samoporažavajuću ideologiju sa ekonomskom superiornošću?

Milner je u pravu – nema velikog paradoksa u činjenici da je samoponižavajući kritički način najbolji ideološki stav za osiguravanje da neće biti revolucionarne pretnje postojećem poretku.

Međutim, njegovu tvrdnju trebalo bi dopuniti obnavljanjem (lažnog, ali ipak stvarnog) revolucionarnog stava nove populističke desnice – cela njena retorika zasniva se na „revolucionarnoj“ tvrdnji da nove elite (velike korporacije, akademske i kulturne elite, vladine službe) treba uništiti, ako je potrebno i nasiljem.

Varufakisovim rečima, oni predlažu klasni rat protiv naših novih feudalnih gospodara – najgora noćna mora je ovde mogućnost pakta između zapadne populističke desnice i antizapadnih autoritarnih sila.

Lako je osporiti trampovsku ideologiju – nikada u celoj istoriji kapitalizma država nije bila više povezana sa korporativnim neofeudalnim elitama. Ali to nije ni približno dovoljno – pravi zadatak nije da se uguši pseudorevolucionarna trampovska energija, već da se ona preusmeri ka novim tehnofeudalnim gospodarima.

Zohran Mamdami više puta naglašava da je, kao i on, Tramp ispravno dijagnostikovao probleme koji muče ljude – on samo reaguje na njih na reakcionaran način.

(Danas)