RTS: Prvi put za 25 godina, RTS neće uživo prenositi pomen za 16 radnika koji su poginuli u NATO bombardovanju 1999. Naše kapacitete blokirali su studenti

Pre 26 godina, u noći između 22. i 23. aprila, NATO je bombardovao zgradu RTS-a i ubio šesnaestoro naših kolega. Prvi put je u istoriji ratovanja pogođena jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti u dva sata i šest minuta. RTS prvi put neće uživo prenositi pomen u Tašmajdanskom parku u dva sata i šest minuta posle ponoći, zbog blokade zgrada Javnog servisa.

Živote su izgubile naše kolege koje su tada bile na svom radnom mestu: Jelica Munitlak – šminker, Ksenija Banković – video-mikser, Darko Stoimenovski – tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović – tehničar u masteru, Dragorad Dragojević – radnik obezbeđenja, Dragan Tasić – električar, Aleksandar Deletić – kamerman, Slaviša Stevanović – realizator, Siniša Medić – dizajner programa, Ivan Stukalo – realizator, Dejan Marković – radnik obezbeđenja, Milan Joksimović – radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović – tehničar u masteru, Slobodan Jontić – monter, Milovan Janković – precizni mehaničar i Tomislav Mitrović – režiser programa.

Za ovaj zločin odgovarao je samo tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, jer nije poštovao naređenja Savezne vlade i izmestio radnike i tehniku na bezbednu lokaciju. Za NATO – RTS je bio legitiman cilj.

Slučaj je ispitivala specijalna komisija Haškog suda, ali Tužilaštvu nije predložila pokretanje krivičnog postupka.

RTS prvi put neće prenositi pomen

Poštovani građani, prvi put za 25 godina koliko se okupljamo u Tašmajdanskom parku da odamo poštu za 16 naših kolega koji su poginuli u NATO bombardovanju naše zgrade 23. aprila 1999. u dva sata i šest minuta posle ponoći, RTS neće uživo prenositi pomen.

Naše kapacitete blokirali su studenati i građani koji nezakonito sprečavaju zaposlene da uđu na svoja radna mesta i rade posao koji im je profesionalna, moralna i zakonska obaveza.

Deo studenata koji nas blokiraju nisu bili ni rođeni u vreme kada je RTS bombardovan, a gotovo niko od građana koji ih podržavaju svih ovih godina nije dolazio na tu noć pred zgradu RTS-a.

Ni ove godine oni nisu tu da bi protestovali zbog najstrašnijeg zločina prema radnicima u medijima, već da bi na taj medij vršili nezakonit pritisak i da bi ga, kako sami kažu, ugasili.

Ugasiti RTS značilo bi gašenje poslednjeg uporišta normalnosti u Srbiji, gde se ovih dana u svim medijima, naročito onim društvenim, od svakoga zahteva da se izjasni "za koga je".

U takvoj atmosferi, gde svako sluša samo "svoje", spremnost da se čuju svi stavovi, pa i oni koji misle drugačije i nastojanje da se argumenti ne mere decibelima već kvalitetom, očekivano nailaze na osudu suprotstavljenih strana. Koje se slažu samo u tome da im RTS ništa ne valja.

Ali mi nemamo pravo niti nameru da od toga odustanemo, niti mislimo da borba za normalnu Srbiju može biti ponižavajuća. Iako nije laka i ponekad nosi visoku cenu, uključujući i napad na privatnost i izlaganje javnom linču, što je potpuno neprimereno onima koji se zalažu za bolje društvo.

Za istoriju beščašća!

Za hroniku sramote RTS! pic.twitter.com/0YBWnjD8OL

— (@FermanTwitt) April 22, 2025

Zato nemamo sumnje da su naša nastojanja ispravnija i pristojnija. I pozivamo sve naše zaposlene, saradnike i prijatelje da u tome istrajemo zajedno i u narednim danima, uprkos onim našim kolegama koji rade protiv sopstvene kuće.

Uostalom, od nas to očekuju građani Srbije koji nam duže od decenije ukazuju najveće poverenje od svih medija u regionu.

(RTS)