Ректор Владан Ђокић: Наш универзитет производи људе који мисле, а људи који мисле су опасни за власт која се ослања на страх, незнање и мржњу. Моју премијерску или председничку улогу одредиће студенти и грађани

 Да је случајни путник намерник тог 31. марта бануо у Васину улицу и на Студентски трг, вероватно би помислио да је налетео на опсадно стање или какву талачку кризу. Чак и за стандарде ових простора, деценијама „огрезлих“ у демонстрације и свакојака превирања, ситуација је била експлозивна. Упад припадника Управе криминалистичке полиције у Ректорат Универзитета изазвао је сукобе које већ скоро годину и по дана иницира режим, неспреман да прихвати одговорност за потпуну криминализацију друштва. Под изговором да испитује трагичну смрт студенткиње Филозофског факултета, јединица Марка Кричка направила је преметачину у Ректорату, а главни „заточеник“ је био ректор Владан Ђокић.

Свима је јасно да је циљ истраге било застрашивање. Циљ је било креирање слике: ректор као ’осумњичени’, Универзитет ’на коленима’. Та слика је требало да све нас заплаши и понизи

„Није ми било дозвољено да изађем из канцеларије. Нису ми рекли колико ће претрес трајати и то је било заиста опсадно стање у Ректорату. Иако је намера била да се осетимо понижено, сви запослени у Ректорату показали су стрпљење и достојанствено и професионално држање. Свима је јасно да је циљ истраге било застрашивање, јер Ректорат нема никакву везу са трагедијом на Филозофском факултету. Циљ је било креирање слике: полиција у Ректорату, ректор као ’осумњичени’, Универзитет ’на коленима’. Та слика је требало да све нас заплаши и понизи“, описује драматичне догађаје у интервјуу за Радар Владан Ђокић.

Ректор, међутим, сматра да је власт постигла сасвим супротан ефекат. „Стрепња за Универзитет и пренос уживо који је био у функцији таблоидне кампање, а не утврђивања истине, изазвали су још један талас незадовољства академске заједнице и грађана. Тек када је претрес завршен и кад су сачињени извештаји, дозвољено ми је да се обратим колегама и грађанима који су чекали исход овог својеврсног малтретирања. Призори које сам доживео у само једном дану – инвазија полиције уместо дипломатски разговор са белгијским амбасадором и Студентски трг преплављен надом – обавезује ме да иступим одлучно, доследно и одговорно“, поручује Ђокић.

Како тумачите чињеницу да полиција није била на Филозофском факултету, где се трагедија догодила, већ јој је мета била управа Универзитета?

Одговор је јасан свима: нажалост, нису дошли да истраже смрт једне студенткиње. Дошли су да казне ректора који је стао уз студенте и који не пристаје на понижења. И да се пошаље порука сваком професору у Србији: ево шта се дешава свакоме ко не пристаје на уцене, ко не попушта под притиском. Али та порука се вратила као бумеранг. Не само Универзитет, свет види и реагује солидарно са нама.

Рекли сте да полиција пре овога није ушла на Универзитет од краја Другог светског рата. Да ли сте, ипак, очекивали овакав противправни државни десант, имајући у виду, најпре медијску припрему у којој сте ви и декан Филозофског факултета Данијел Синани оптуживани за убиство, да се председница парламента Ана Брнабић према вама понашала иследнички на скупштинском Одбору за образовање и чињеници да је покушала да политизује случај и повеже студентске блокаде са погибијом студенткиње? Да би се напослетку запитала и да ли је то Ректорат или терористичка ћелија?

Макијавели је писао да аутократе уништавају противника тако што га прогласе непријатељем народа. Ово је тај сценарио, уживо.

Нажалост, могли смо да очекујемо наставак исте режије. Не зато што је то нормално, већ зато што су студенти у протеклих 16 месеци потпуно оголили овај режим и његову машинерију која је сад пред потпуним колапсом. Када вам најпре таблоиди објаве да сте убица, па вас председница парламента испитује као да сте пред народним судом, па министар каже родитељима да не уписују децу на „блокадне“ факултете јер ће их „вратити у ковчегу“, онда знате да полиција долази. То је ескалација напада на Универзитет, по унапред смишљеном сценарију.

Председница Скупштине је на Одбору питањем сугерисала да је Ректорат терористичка ћелија. Та врста опхођења је неприхватљива, и за улицу и за парламент. Ректорат је институција стара два века. Та кућа је дом нобеловаца, академика, најбољих умова Србије. Мора се бити достојан таквог културног наслеђа. Свако скрнављење, па и вербално је неприхватљиво. Да је Ректорат терористичка база то је жељена слика ове власти која говори о њима, не о нама. Макијавели је писао да аутократе уништавају противника тако што га прогласе непријатељем народа, јер је тако лакше оправдати репресију. Ово је тај сценарио, уживо.

Власт се ту није зауставила, па је министар Дарко Глишић родитељима јавно поручио да „децу не уписују на блокадерске факултете, јер ће их вратити у ковчегу“? Шта вама говори апел једног министра да се практично бојкотују државни универзитети, од којих је Београдски најбоље пласиран на Шангајској листи?

Бескрупулозно и изопачено. Универзитет у Београду је међу првих 1,9 одсто универзитета на свету према Шангајској листи. На том универзитету студирају деца ове земље и предају изврсни људи. И један министар прети родитељима ковчезима. То није политика. То је пропаганда. Хоће ли одговарати министри који су се ставили у функцију пропаганде? Родитељима и будућим студентима кажем: на Универзитету се млади људи уче да мисле, да питају, да траже истину, да буду своји, да се не плаше.

Јасно сте рекли да је намера режима била да се понизе академска заједница, Универзитет и ви као ректор. Да ли је власт у томе успела и шта сте те вечери видели са балкона на улицама, испред Ректората?

Власт је хтела слику пониженог ректора. Добили су слику народа који стоји

Изашао сам на терасу Капетан Мишиног здања после десет сати затворености. И видео сам нешто што никада нећу заборавити. Хиљаде људи. У мраку. На киши. Чекали су сатима исход претреса. Нико их није позвао. Нико им није платио. Нико им није рекао да дођу. Дошли су јер су одлучили да дођу. Власт је хтела слику пониженог ректора. Добили су слику народа који стоји. Да ли су успели да ме понизе? Не. Понизили су сами себе. Јер када шаљеш полицију на универзитет, то није снага. То је признање да си изгубио све аргументе.

Да ли овакво безобзирно поступање видите као интенцију власти да уништи Универзитет, јер га перципира као језгро побуне? И да уместо државних инсталира приватне универзитете, који ће бити по њиховој вољи?

Да, то је дугорочна стратегија. И то треба рећи отворено. Дванаест година ова власт систематски уништава државно, свима доступно образовање. Смањује буџете. Понижава професоре. Постепено круни, а онда и напада аутономију. А истовремено, фаворизује приватне универзитете, без акредитације, без провереног квалитета, али са идеолошким и националним предзнаком. Разлог је прост: наш универзитет производи људе који мисле. А људи који мисле су опасни за власт која се ослања на страх, незнање и мржњу. Зато је Универзитет у Београду тврд орах, не зато што смо политичари, већ зато што смо образована Србија која не пристаје да се унизи. Људи на универзитету су истинољубиви и слободоумни и то се брани свим бићем.

Да будем још прецизнији, да ли је ово покушај „убиства“ најјачег противника, имајући у виду да су студенти, уз подршку професора, водили побуну и из темеља пољуљали власт?

Власт није успела да сломи побуну ни батинама, ни звучним топовима, ни криминалним пријавама, ни скаредним законима, ни таблоидном пропагандом

Користите реч „убиство“ метафорички. Али да, ово је покушај политичког и друштвеног уништења, како кажете, противника који резултира самоуништењем ове власти. Шеснаест месеци студенти стоје на улицама. Више од пола милиона људи је изашло 15. марта прошле године на улице главног града показујући да ова власт више нема легитимитет. Власт није успела да сломи побуну ни батинама, ни звучним топовима, ни криминалним пријавама, ни скаредним законима, ни таблоидном пропагандом. Незадовољство нема лидера, има разлоге. Јасно је од почетка да је за политички обрачун потребна једна особа на коју ће ударити свом силом. Нису је нашли јер побуњено друштво нема лидера, исконструисали су противника и ректор им је био прва мета од самог почетка. Срљају из грешке у грешку јер нису разумели или нису успели да овај покрет поистовете са једним човеком.

Колико су, према вашем мишљењу, и резултати локалних избора чији исход показује тренд драматичног пада подршке власти допринели овом насртају на Универзитет? Да ли је режим уплашен тиме и да ли су сви ови напади покушај да се пад рејтинга и СНС и њиховог неформалног, али јединог лидера, гурну у други план?

Локални избори 29. марта јасно су показали тренд: власт губи подршку, и они то знају

Локални избори 29. марта јасно су показали тренд: власт губи подршку, и они то знају. Чак и у њиховим најјачим општинама, бројеви падају. Студенти су постигли оно што 16 месеци покушавају, пробудили су гласаче који су равнодушни, помирљиви, који нису видели политичку алтернативу.

Сутрадан, након таквих резултата, прави се представа – полиција улази у Ректорат. То није случајност. То је паника. Ово је класична тактика аутократе у тренутку кад губи контролу, прави кризу. Мења тему. Уместо да се у јавности прича о изборном дебаклу, прича се о полицији у Ректорату. Али и та тактика је пропала, а паника се наставља. Универзитет је јединствен, не ћути, тражи истину и тражи правду.

Тешко је очекивати да ће се власт зауставити, очекујете ли даљу репресију према Универзитету? Министар просвете Дејан Вук Станковић најављује да је време да министарство преузме „штафетну палицу“ управљања факултетима од декана. Уколико се то догоди, како ћете одговорити и бранити се? И да ли би власт могла „штафетну“ заменити бејзбол палицама?

Даљу репресију не само да очекујем, сигуран сам да долази. Под налетом панике, ова власт не зна да се заустави

Даљу репресију не само да очекујем, сигуран сам да долази. Под налетом панике, ова власт не зна да се заустави. Што се тиче најаве да министарство преузме управљање факултетима, то је другим речима објава рата академској аутономији. А ваше питање о бејзбол палицама, ми смо их већ видели. На улицама. Знамо ко их шаље. И знамо да је за сваку палицу коју пошаљу, одговор хиљаде студената који не одустају. Неће нас сломити. Јер не можете сломити чињеницу да је знање моћ, а ми имамо знање. Супротставићемо се како знамо и на начин који нам приличи, личним интегритетом и јединством које смо постигли.

Да ли после злогласног Шешељевог закона о универзитету из деведесетих, „Мрдићевих“ правосудних закона, сада очекујете и једнако репресивни закон Дејана Вука Станковића?

Шешељев закон 2.0 је крај овог режима, а не крај Универзитета

Не пристајем да учествујем у већ познатим обрасцима „увођења реда“ аутократског режима. Шешељев закон је деведесетих угушио универзитетску аутономију и протерао најбоље професоре са универзитета. Сада најављују нешто слично, преузимање контроле над факултетима под изговором „реформе“. Али постоји разлика између деведесетих и данас, управо у односу према универзитету и образовању: данас имате пола милиона људи који су на улици показали незадовољство оваквим вођењем кључних државних ресора. Данас имате академску заједницу која је већински уједињена. Јавност брани јавно образовање. Данас имате цео свет који гледа шта се предузима против образовања и владавине права у Србији. Универзитети широм Европе пружају пуну подршку Универзитету у Београду као респектабилном партнеру. Шешељев закон 2.0 је крај овог режима, а не крај Универзитета.

Неке ваше колеге, попут деканке ФПН-а Маје Ковачевић, оценили су да је упад у Ректорат аутогол власти и да су уместо пониженог Универзитета и ректора добили победнички говор. Да ли је ово ваша победа или, како сте рекли, њихово признање пораза, јер кад власт шаље полицију на Универзитет то значи да је изгубила све аргументе?

Деканка Ковачевић је у праву. Ово је њихов аутогол у нашу корист у исцрпљујућој утакмици којој се, надам се, назире крај. Ово је гол у част сваког студента и професора који је те вечери стајао испред Ректората. Када имате такву машинерију какву је створила ова власт, а опет мора да користи силу против једног универзитета, то значи да сте банкротирали – политички, морално, интелектуално.

С друге стране, председник Александар Вучић је оценио да је ваш говор био политички и без харизме. Како на то одговарате?

Председник Србије је у поноћ отишао на телевизију да коментарише говор једног професора. Председници то не раде. Каже да је говор био политички. Наравно да је био политички. Када вам полиција упадне на Универзитет, свака реч постаје политичка. Када један министар прети ковчезима, а други да могу да вас отворено убијају, сваки отпор је политички. Кад прорежимски медији крену у кампању против универзитета, свако јавно иступање мора бити политичко. А што се тиче харизме, о томе не одлучујемо ни ја, ни он. У уторак увече хиљаде људи нису дошле да би гледале моју харизму, већ да одбране Универзитет.

Јавност је у вашем говору и појави свакако препознала слику победника, коментарише се да сте у просторије Управе ушли као ректор, а изашли као председнички кандидат. Да ли и ви тако видите своју улогу, да ли смо у уторак увече видели председничког кандидата Владана Ђокића? Да ли сте спремни за такав политички ангажман и све што уз њега иде?

Сваким потезом власт је показала да јој је универзитет непријатељ, а 31. марта увече, окупљени студенти, професори, декани, грађани показали су да је одбрана универзитета патриотски чин

Нама је толико потребна победа у овом мечу, да се то проглашава и тамо где за то нема места. Ја сам ректор Универзитета у Београду и редовни професор Архитектонског факултета. Ту је моја улога, моје професионално опредељење и моја припадност. Још нешто би требало имати у виду – не ступа се ни на једну од академских позиција преко ноћи. Као што се оне преко ноћи не напуштају. За академску каријеру су потребне деценије рада, преданост и посвећеност, како у стицању научног и професорског звања, тако и у даљем ангажовању на водећим, управљачким позицијама – постепено, у својству продекана, декана, до највишег звања које носим данас. Сва та звања стичу се у колективу, у академској заједници.

Дилема да ли се прихватити другачије улоге у друштву или остати у оквирима академске сфере, у нашој средини, нарочито данас, за многе је необична, рискантна, из неког угла хазардерска ствар. То није мој угао. До сада, сваким потезом власт је показала да јој је универзитет непријатељ, а 31. марта увече, окупљени студенти, професори, декани, грађани показали су да је одбрана универзитета патриотски чин. У таквим околностима, мислим да сам својим ставом показао могућност за промену политичке културе у Србији од ултимативно ауторитарне и лидерске до истински демократске. Све што ја могу постати у овом процесу дугујем поверењу људи око мене и подршци студената који су и играчи одбране и напада у овом мечу. За победу је нужно да сви будемо савршено уиграни и слушамо најбоље међу нама.

Иако је председник прошлог уторка „запретио“ да би избори могли бити већ за Видовдан, да ли ви очекујете ванредне парламентарне изборе пре редовних председничких, на пролеће наредне године? И шта би вама лично више одговарало, да будете кандидат за председника или за премијера?

Грађани који су се окупили 15. марта прошле године у Београду, показали су спремност – ако избори буду на Видовдан, спремни су

Чуо сам да је председник поменуо изборе. Добро. Грађани то траже више од десет месеци. Надам се да овај пут мисли озбиљно, јер до сада је обећавао и поништавао толико пута да је тешко пратити. Грађани који су се окупили 15. марта прошле године у Београду, показали су спремност – ако избори буду на Видовдан, спремни су. Ако буду у новембру, спремни су. А ако се он опет предомисли, то ће само потврдити да све време зна каква је изборна воља грађана Србије.

Што се тиче евентуалне премијерске или председничке улоге, одредиће је студенти и потврдити грађани. Србији не треба још један свезнајући ауторитет, потребни су јој стручни, остварени људи са интегритетом који су решени да се изборе за владавину права и достојанствен живот сваког од нас. Знам да на нашем универзитету, у нашем друштву, а не треба да заборавимо ни нашу дијаспору, има јако пуно квалитетних и стручних људи који су вољни да од Србије направе место за достојанствен живот. Али грађани су ти који треба да им дају шансу.

Напослетку, у свом говору сте рекли да власт не напада Универзитет зато што је учинио нешто лоше, већ зато што сте учинили нешто добро, те да сте стајали уз студенте, Србију и истину и да ћете наставити. Није у злоби, у знању је моћ, поручили сте. Како завршавају они којима је аргумент злоба?

Завршавају увек исто. Историја каже – завршавају сами.

(Радар)