Novi svetski poredak između kooperacije i haosa - uspon Kine i sve veća uloga "srednjih sila"

Više mogućnosti i više opasnosti – to je paradoks koji definiše novi svetski poredak. Države i ideologije su se uzdizale i padale, ali svet nikada nije video ove nivoe povezanosti i složenosti. Istorija nam ne može reći da li će prevladati saradnja ili haos.

Invazija Iraka 2003, finansijska kriza 2008-09, pandemija 2020, te trenutni ratovi u Ukrajini i na Bliskom Istoku, pokazaju neefikasnost starog globalnog poretka. Naime, time što je Tramp zapretio saveznicima, napustio međunarodne sporazume, uveo carine na skoro sve i pokrenuo ničim izazvane vojne operacije protiv Venecuele i Irana, on se i de fakto odrekao poštovanja teritorijalnog integriteta, samoopredeljenja, slobodne trgovine i ljudskih prava – temeljnih principa koje je Amerika, barem načelno, (p)održavala osam decenija.

Bitka za tanker u "Pobesnelom Maksu 2" (1981)

Istina, pomenuti principi bili su često „prijatne fikcije“, ignorisani kada su bili nepovoljni za nacionalne interese. Pa ipak, svetski poredak zasnovan na američkoj bezbednosti, finansijskoj arhitekturi i institucijama za rešavanje problema bio je predvidljiviji i stabilniji praktično od bilo koje istorijske alternative.

Brojni autori smatraju da će ono što dolazi biti mnogo gore. Una Hatavej, američka profesorka prava na Jejlu i stručnjak za međunarodno pravo, to opisuje kao „Veliki raspad“, jer se, za razliku od perioda nakon 1945, svet vraća u vreme kada je rat bio legalan i glavni način na koji su države rešavale svoje sporove. En Eplbaum, američko-poljska novinarka i autorka, ono što se trenutno dešava opisuje kao „novi svetski poremećaj“. Po njoj, možemo svedočiti pukoj anarhiji i pohlepi, a trenutni rat u Sudanu, kao „najnihilističkiji konflikt na planeti“, pokazuje kakav će poredak zameniti onaj koji ona zove liberalni.

Bitka za energente u filmu "Pobesneli Maks: Auto-put besa" (2015)

Međunarodna arena kao da se vraća u „Hobsovo prirodno stanje“ – gde konkurentnost i brutalnost prevladavaju. Kako to vidi politolog Ijan Bremer, Trampov pristup nije vođen velikom strategijom, već jednostavno zakonom džungle. On smatra da će Amerika jednostrano pokazivati moć gde god Tramp proceni da se može da odvojeno od normi, birokratskih procesa, struktura saveza i multilateralnih institucija koje su nekada davale legitimitet američkom vođstvu, može dobiti nešto više. Iranski rat, sa kaskadnim efektima na regionalnu stabilnost i globalne cene energije, izgleda da potvrđuje taj stav.

Tri metoda MAGA administricije

Spoljna politika nove američke administracije je njena domaća agenda, samo izvezena. Tramp, odnosno MAGA, koriste ista tri metoda kod kuće i u inostranstvu: eliminaciju, transformaciju i potčinjavanje. U SAD, oni nastoje da eliminišu „duboku državu“ i pretvore liberalnu Ameriku u nacionalističku. U inostranstvu nastoje da eliminišu saveze i  saveznike transformišu u vazale – Tramp vidi Evropljane kao produžetak njegove političke opozicije kod kuće, te nastoji da eliminiše transantlanstske veze, pokušavajući da transformiše Evropu po svom liku.

Istina, daleko od toga da je sve bilo idealno u „starom svetu“. Postojala je međuzavisnost, ali su neke zemlje bile zavisnije od drugih, što je omogućavalo da se međuzavisnost koristi i kao oružje. SAD su to činile prilično slobodno, posebno kroz upotrebu sankcija, što je tolerisano, istina nevoljno. Amerika je pružala neku vrstu osiguranja drugim zemljama, ali troškovi toga su bili kompenzovani. Druge zemlje su investirale u SAD, otvorile svoje ekonomije američkim investitorima, jeftino pozajmljivale novac SAD, učinile dolar globalnom valutom i pretvorile američka tržišta kapitala u centar globalnih finansija. Kao posledica toga, od 1950. do 2020. prosečan globalni realni BDP prosečnog Amerikanca porastao je 4,6 puta. Nametanjem ogromnih carina zemljama koje su sebe smatrale prijateljima Amerike, kao i obavezama da se investira u SAD, Tramp počinje da uništava ovu „veliku pogodbu“.

Trampovi simpatizeri

Ono što je za mnoge iznenađujuće je da i „supersila u nastajanju“ počinje da igra sličnu igru. Dok se Amerika može posmatrati kao „estraktivna“ supersila, Kina je ona koja pokušava da ostvari preimućstvo kreiranjem zavisnosti. Budući da je Tramp pokrenuo globalni trgovinski rat, uvodeći carine neselektivno i za saveznike i za protivnike i „maltretirajući“ dugogodišnje partnere, ti potezi su mnoge od njih naveli da se okrenu Kini kao alternativi.

Ponašanje Pekinga

Iznanađujuće, Peking kao da ne žuri da iskoristi pukotine u odnosima sa Vašingtonom, i takav pristup se nije promenio otkako je Tramp započeo svoj drugi mandat. Naime, Kina radi ono što je oduvek radila: pokušava da uskladi druge zemlje sa svojim interesima koristeći šargarepu i štap, bivajuću gotovo podjednako transakciona kao i Trampova administracija.

Međutim, ono što izdvaja Peking jeste njegova predvidljivost, koja zemljama pruža jasnu sliku o tome kako bi mogle da sarađuju sa Kinom, čak i ako je to manje privlačno od onoga što SAD može da ponudi. I uz iznenadna pogoršanja odnosa sa Kanadom, Australijom ili Litvanijom, povezana sa narušavanjem spoljnopolitičkih prioriteta Kine, Peking pristupa geopolitici hladno i racionalno, pokušavajući da koristi podsticaje da utiče na ponašanje drugih zemalja u svoju korist.

Iako sve velike sile to rade u izvesnoj meri, Kina je više transakciona od većine. Kako se kineska ekonomija razvijala, koristi koje Peking može da ponudi postale su sve veće. Može da nagradi zemlje za ponašanje koje želi da promoviše – priznavanje jedne Kine – velikim infrastrukturnim projektima, podsticanjem kineskih kompanija da osnivaju fabrike u drugim zemljama, kupovinom više robe, posebno poljoprivrednih proizvoda ili sirovina. Peking takođe može da iskoristi svoj kontrolni uticaj nad važnim lancima snabdevanja, posebno retkim zemnim mineralima, da bi dobio ono što želi. Kina je, na primer, koristila svoje zalihe mikročipova da bi unapredila svoje interese, što se pokazalo u sporu oko Neksperije, kada je EU bila isključena iz snabdevanja automobilskim čipovima, što je navelo holandsku vladu da promeni kurs.

Guglov kvantni čip

U ponečemu, takav pristup podseća na Trampov. Peking je transakcionalan, nesentimentalan, ali je za razliku od Trampa veoma prilagodljiv. Izbegava pominjanje „uzvišenih vrednosti“ u korist pragmatičnog sklapanja dogovora. Ključna razlika je u tome što je, za razliku od SAD pod Trampom, Kina predvidljiva. Peking jasno stavlja do znanja šta želi. Kineski zvaničnici ponavljaju isti skup crvenih linija po pitanjima kao što je Tajvan. Nasuprot tome, kada se Tramp buni, njegovi konkretni zahtevi su često nejasni i on je sklon da kasnije „pomeri“ ciljeve.

Kina svetu nudi predvidljivost, a ne velikodušnu alternativu američkom liderstvu. Peking može da obezbedi američkim saveznicima investicije, pristup svojim tržištima i pomogne u poboljšanju konkurentnosti određenih industrija, kao što je proizvodnja električnih vozila. Ipak, nedostatak poverenja i zajedničkih vrednosti ograničava obim i dubinu partnerstva Pekinga.

I pored toga, Kina i dugogodišnji saveznici SAD bi realno mogli da stvore nove mreže trgovine i lanca snabdevanja koje bi mogle da izostave Vašington. Ipak, Peking se ne bori da iskoristi Trampov haos jer mu to nije potrebno. Može da zauzme isti pristup kao i uvek: sarađuje kada je to moguće i vrši odmazdu kada proceni da je to neophodno.

Učešće Kine, SAD i Zapadne Evrope u svetskom BDP po kupovnoj moći 1980-2031. (MMF)

Tri trenda koja oblikuju nastajući poredak

Najvažniji trend za razumevanje novonastajućeg poretka je kontinuirana preraspodela globalne moći među državama. Nakon pet vekova, kada je moć bila koncentrisana na zapadu i severu, ona se faktički raspršuje prema istoku i jugu. Od 1990. do 2025. udeo svetskog BDP-a po kupovnoj moći G7 – Grupe sedam razvijenih zemalja (Francuska, Nemačka, Italija, Kanada, Japan, Britanija, SAD) smanjio se sa polovine na četvrtinu, dok je udeo Kine, Indije i Jugoistočne Azije porastao sa 15% na čak 55%.

Iako američka vojska ostaje superiorna, Kina polagano smanjuje tu prednost. U svetu gde je snaga manje funkcija teritorijalnih poseda nego tehnološkog majstorstva, Kina počinje da se meri sa SAD ili da ih prestiže u mnogim strateškim tehnologijama, od hipersoničnih raketa do biotehnologije i veštačke inteligencije.

Promena raspodele moći ide dalje od uspona Kine kao supersile, budući da nju prati niz srednjih sila. Na primer, kada je počeo rat u Ukrajini 2022, Indija, Brazil, Južna Afrika i nekoliko drugih zemalja uspešno su prkosile intenzivnom pritisku SAD da izoluju Moskvu. Kada je Trampova administracija objavila kaznene carine Indiji zbog kupovine ruske nafte, Nju Delhi je izrazio negodovanje, prilagodio se Pekingu i čekao da se SAD povuku, što se ubrzo i desilo, istina zbog rata u Iranu.

Udeo u globalnom BDP po kupovnoj moći G7, Kine i Indije

Sve više država, posebno onih u razvoju, počinju da budu deo regionalnog, pa čak i globalnog liderstva. Na primer, Turska ima treći po veličini „diplomatski otisak“ na svetu, dok bi Poljska mogla postati brojčano najveća armija EU. Od biznisa do sporta i diplomatije, „Globalni jug“ postaje sve vidljiviji – i uticajniji – u svakoj areni.

Drugi važan trend je kontinuirano pomeranje moći od država ka kompanijama, nevladinim organizacijama i drugim takozvanim nedržavnim akterima. Njihovo bogatstvo, doseg i mogućnosti često prevazilaze one nacionalnih država. Prihod „Volmarta“ premašuje BDP Švedske. Svakog dana više od 3,5 milijardi ljudi se druži, prima vesti ili obavlja trgovinu na „Meta“ aplikacijama. Broj aktivnih međunarodnih nevladinih organizacija je porastao od 1955. sa oko 1000 na više od 45.000. Geostrateške tehnologije poput generativne veštačke inteligencije, poluprovodnika i svemirskih letelica razvija privatni sektor, uz ograničeno učešće vlada.

Tvrdnja da moć ovih aktera raste u odnosu na moć vlada je kontraintuitivna u vreme moćnika i državnih napada na civilno društvo. Naime, Tramp, Modi, Erdogan dele sklonost ka tretiranju kompanija kao produžetka države i pokušavaju da prisile univerzitete, medije, čak i advokatske kancelarije, muzeje i druge nezavisne institucije da se povinuju njihovim preferencijama. Pa ipak, vlade nisu tako uspešne u ovim naporima i nastavljaju da zavise od nedržavnih institucija kako bi ostvarile ciljeve nacionalne bezbednosti, ekonomske i spoljne politike. Ovo je sve više slučaj i usled privatizacije koja se dešavala u domenima obrazovanja do bezbednosti, sve većeg pritiska na državne budžete i rastuće tehnološke i finansijske složenosti.

Sedište korporacije "Nvidia" u Santa Klari, Kalifornija

Uticaj ovih aktera na globalne poslove je očigledan. Glavni izvršni direktor kompanije „Nvidia“, Jensen Huang, ubedio je Trampovu administraciju da dozvoli izvoz moćnih H200 čipova njegove kompanije u Kinu, preokrenuvši sedam godina dvostranačkog političkog konsenzusa o tom pitanju u Vašingtonu. Kineska komunistička partija je olabavila uzde kineskim tehnološkim kompanijama da se takmiče u trci za preimućstvo u AI. Praktično slom tržišta obveznica primorao je Trampa da ublaži svoje carine za „Dan oslobođenja“, mnogo pre nego što ih je Vrhovni sud ukinuo. I možda nijedan primer ne ilustruje moć nedržavnih aktera bolje od „Starlinka“: Ako mala ili srednja vojska želi pouzdane komunikacije na bojnom polju, mora da se dogovori sa Ilonom Maskom.

Treći bazični trend koji oblikuje svet je sve veća globalna povezanost. Suprotno uvreženim mišljenjima, po kojima se često proglašava mrtvom, globalizacija je, čini se, prebrodila populizam i pandemiju. Čak i sa efektivnom američkom carinskom stopom koja je porasla sa 2,2% na oko 10%, predviđa se da će svetska trgovina rasti istim tempom kao i tokom protekle decenije. Strane direktne investicije porasle su za 14% u 2025. Političari trube o nacionalnoj samodovoljnosti, vraćanju lanca snabdevanja u svoje države i oživljavanju domaće industrije, ali podaci ne pokazuju značajan pomak sa međunarodne na domaću aktivnost.

Ljudi su i dalje u pokretu, a međunarodne migracije nastavljaju da rastu. Daleko od izolacije i smanjenja, vlade se međusobno angažuju više nego ikada ranije. Ukupno gledano, diplomatske veze se šire i produbljuju. Iako je broj formalnih, na sporazumima zasnovanih međunarodnih organizacija dostigao vrhunac krajem 1990-ih, došlo je do eksplozije neformalnih udruženja, specijalizovanih konferencija i manjih samita o specifičnim pitanjima.

Rast globalnog izvoza

Ova povećana povezanost donosi mnoge koristi, ali je i izvor mnogih svetskih problema. Države međuzavisnost koriste kao oružje, koristeći finansijsku arhitekturu, trgovinu i digitalne mreže kao instrumente prisile i napada. Pretnja staromodnog međudržavnog rata ostaje, ali nacionalna bezbednost sada uključuje i upravljanje mračnijim posledicama međusobne povezanosti: klimatskim promenama, zaraznim bolestima, sajber napadima, terorizmom.

Srednje sile

Tokom većeg dela proteklih 100 godina, zemlje su formirale relativno stabilne blokove zasnovane na ideologiji, političkim sistemima ili kulturi – na primer, komunizam naspram kapitalizma, Zapad naspram ostatka sveta. Mnoge kontradikcije su se krile ispod tih etiketa, naravno. Ali velike podele su u suštini strukturirale najveći deo spoljnih poslova. U doba hiperpovezanosti i distribuirane moći, ove podele su se raspale. Države, sada sa više uticaja i više opcija, fluidne su, oportunističke i kontradiktorne u svojim odnosima.

Tako nekada komunistički Vijetnam produbljuje svoje bezbednosne veze sa SAD, demokratski Brazil stoji pored Rusije i Kine u BRIKS-u, a pre rata Saudijska Arabija se približavala i Izraelu i Iranu. Nijedan bezbednosni savez danas ne deluje čvrsto. Trampova pretnja da će anektirati Grenland potresla je NATO, dovodeći u pitanju garanciju kolektivne odbrane iz Člana 5, da ne govorimo o odbijanju NATO-a da učestvuje u ratu protiv Irana. Veza između Moskve, Pekinga i Pjongjanga je manje trajna osovina nego privremeni brak iz interesa. Ipak, koliko god komentatori proglašavali novi Hladni rat, rivalstvo između dve velike svetske sile je komplikovano: SAD su najveći trgovinski partner Kine, Kina je treći najveći strani kreditor SAD.

Tim Kuk, generalni direktor kompanije "Epl", na otvaranju Kineskog foruma za razvoj u Pekingu, 22. marta 2026. godine.

Novina je da su tzv. srednje sile (Kanada, Australija, Turska, Brazil…) postale važni igrači u ovom novom pejzažu. One mogu delovati kao kolebljive države koje menjaju ravnotežu geopolitičke moći, ili teže različitim koalicijama za različita pitanja zasnovana na zajedničkim vrednostima i interesima. Iako „povlačenje“ SAD predstavlja ogroman šok za međunarodnu saradnju kakvu smo je znali do skora, širenje prekograničnih problema znači da je potražnja za njihovim zajedničkim rešavanjem veća nego ikad, a srednje sile imaju sredstva da se angažuju. Intenziviranje prisile velikih sila stvara dodatni podsticaj za ove zemlje da udruže snage.

To znači da bi novi svetski poredak mogao biti kooperativniji i pravedniji od svog prethodnika – barem u određenim oblastima. Pitanja koja su kulturno ili ideološki simbolična, poput migracija ili ljudskih prava, ostaće nerešena. Ali napredak je verovatniji kod problema tehničke prirode koji se mogu lakše rešavati u globalnom sistemu koji je decentralizovan i umrežen – a ne koncentrisan u „velikoj arhitekturi“ jedne sile i institucije.

Uzmimo trgovinu. Kruta, univerzalna pravila Svetske trgovinske organizacije (STO) bila su pristrasna ka ciljevima razvijenih zemalja, potkopavala su demokratsko donošenje odluka i doprinosila snažnim negativnim reakcijama unutar društava. Dok je STO de fakto prestala da funkcioniše, pojavljuje se mešavina regionalnih, bilateralnih i „minilateralnih“ trgovinskih sporazuma. Neuređeniji, fleksibilniji sistem preklapajućih članstava, koalicija istomišljenika i „otvorenih plurilateralnih odnosa“, ako bio bio i manje efikasan ekonomski, bio bi politički trajniji, i pravedniji.

Sedište Svetske trgovinske organizacije u Ženevi

Slično tome, zemlje stvaraju novu mrežu regionalnih i bilateralnih sporazuma za upravljanje finansijskim krizama. MMF je i dalje najveći izvor hitne finansijske pomoći, ali ovi drugi aranžmani štite pojedinačne zemlje i čineći sistemsku „zarazu“ manje verovatnom. Transnacionalni kriminal, standardi AI i svemir – uključujući pitanja kao što je upravljanje orbitalnim otpadom – tehnička su pitanja koja će verovatno biti rešavana uz veću saradnju. Čak će i akcije u vezi sa klimatskim promenama napredovati, uprkos antagonističkom stavu Trampove administracije. Podstaknuti tržišnim podsticajima, strateškim interesom i vrednostima, širok spektar aktera – od velikih emitera poput Kine do gradova, filantropa, kreatora tržišta ugljenika i privatnih investitora – teži globalnoj energetskoj tranziciji.

Rizik svetskog rata

Stoleće u kome živimo izvesno je vek složenosti, barem u geopolitici. Realnost je nijansiranija od toga, ali poput džungle koja preuzima plantažu sa jednom kulturom, divlji, decentralizovani ekosistem zamenjuje svetski poredak koji je bio koncentrisan u moći i institucijama SAD. Pojavljuju se novi igrači i nove vrste odnosa.

Međutim, ono što „zakon džungle“ ignoriše jeste da je divljina puna kooperativnog ponašanja (gde organizmi formiraju obostrano korisne odnose kako bi rasli i napredovali, savladali prepreke i ublažili rizike). Za probleme koji se mogu rešiti distribuiranom akcijom, poput trgovine, javnog zdravlja i klimatskih promena, ovo bi čak moglo da se pokaže kao poboljšanje. Ipak, neće sva pitanja odgovarati ovom novom, neurednijem kalupu – a pre svega se radi o bezbednosti.

Sajam evropske odbrane u Briselu, 12. marta 2026.

Naime, iako postoje razlozi za optimizam, pitanje globalne bezbednosti je najproblematičnije. Danas je više zemalja u sukobu nego u bilo kom trenutku od 1945. Dok traje rat u Ukrajini, Trampove akcije su agresivne i nepredvidive. Dodatno, u toku je masovno globalno naoružavanje, i po prvi put tokom više decenija nuklearna proliferacija je na stolu u više država.

Ono što je zabrinjavajuće je da bi – sudeći po proteklih deset godina – istorija mogla da počne da se ponavlja, i ako se to desi, posledice će biti katastrofalne. Naime, dok su od 1989. do 2014. smrtni slučajevi povezani sa borbama u prekograničnim sukobima u proseku iznosili manje od 15.000 godišnje, ali počevši od 2014. prosek je porastao na preko 100.000 godišnje. Kako države sve više zanemaruju ograničenja zakonite upotrebe sile, ovo bi mogao biti samo početak smrtonosne nove ere sukoba.

Više mogućnosti i više opasnosti – to je paradoks koji definiše novi svetski poredak. Države i ideologije su se uzdizale i padale, ali svet nikada nije video ove nivoe povezanosti i složenosti. Istorija nam ne može reći, odnosno predvideti, da li će prevladati saradnja ili haos.

(RTS)