Nikola Jović: Deluje da decenijama već “kako Izrael okom, SAD skokom”. Rusija i Kina ne smeju dozvoliti pad režima u Teheranu

 BEOGRAD – Potencijalna promena vlasti u Teheranu i neutralisanje Irana kao pretnje sa geopolitičke mape bili bi pogodni i za Izrael i za SAD; za Izrael bi nastupio “instant” efekat gde bi njihov poslednji i najveći rival u regionu bio otklonjen čime bi čitav region Bliskog istoka faktički stavili pod svoju kontrolu, a za SAD bi pobeda, pak, bila u nečemu drugom – u neutralizaciji važnog, umnogome ključnog saveznika Rusije i Kine, objašnjava politikolog Nikola Jović.

Jović se u razgovoru za portal “Simptom” osvrnuo na poslednje traumatične i uzavrele događaje u Iranu u svetlu moguće američke intervencije (agresije) na Islamsku Republiku, skrivenih i neskrivenih ambicija dvojca Izrael–SAD, te opasnosti razbuktavanja većeg i potencijalno vrlo riskantnog rata koja bdi nad celim područjem Bliskog istoka.

U čitavu jednačinu uvodi i “faktor Epstajn” tj. najnoviju turu tajnih fajlova koji su u SAD izašli na videlo, a tiču se i navodnih umešanosti i veza predsednika Donalda Trampa sa neosuđenim a optuženim seksualnim prestupnikom, DŽefrijem Epstajnom, što bi, kako kaže, moglo “ubrzavati stvari”. (Najveći paket dokumenata u vezi sa Epstajnom objavljen je u petak i ima tri miliona stranica, 2.000 video-zapisa i više od 180.000 fotografija. Epstajn, američki milijarder jevrejskog porekla, optužen je inače pred federalnim sudom na Menhetnu za trgovinu maloletnicima u svrhu seksualne eksploatacije, a po zvaničnoj verziji, u zatvoru je, čekajući suđenje, izvršio samoubistvo.)

Sudeći po svim do sada dostupnim informacijama, navodi Jović, Epstajn je bio saradnik Mosada, izraelske tajne službe…

“[…] i sada predsednik Tramp, i sam obilato pominjan u datim fajlovima, “mora” da pokreće novu rundu eskalacije sa Iranom, ne bi li skrenuo pažnju domaće (i svetske) javnosti sa sopstvenog prisustva u fajlovima i ne bi li udovoljio željama (izraelskog premijera) Benjamina Netanjahua, koji želi da “završi posao” sa Iranom kao poslednjom preprekom izraelskoj hegemoniji u regionu. U tom smislu, čitav svet je na neki način talac činjenice da su SAD talac izraelskog lobija u SAD i Izraela uopšteno”, naznačio je politikolog.

Upravo sa strane gledano deluje da decenijama već “kako Izrael okom, SAD skokom”, kao i da jevrejska država nikada stvarno nije suočena sa nekim razarajućim posledicama svog delovanja, najviše u odnosu na Palestinu (npr. poslednji zastrašujući rat u Gazi).

IZRAEL PUNOM PAROM KA PROJEKTU “VELIKOG IZRAELA”

Upitan kako vidi ponašanje Izraela u dugom trajanju, sagovornik ističe da Izrael, jednostavno rečeno, “radi sve što trenutno može i bez zastoja sprovodi svoje planove i zacrtane ciljeve u regionu (projekat “Velikog Izraela”), ne obazirući se previše na mišljenje “međunarodne zajednice”, UN, Saveta bezbednosti niti bilo koga drugog”.

“To je sve moguće pošto imaju zaštitu i svesrdnu podršku i pomoć (i dalje, uprkos svemu) svetske sile broj jedan, SAD. Geneza razvoja i rasta izraelskog uticaja na Vašington je duga i konzistentna, te svakako nesporna.”

Na pitanje kako je doživeo nedavne proteste u Iranu, otpočele 28. decembra prošle godine usled lošeg ekonomskog stanja i teškoća, tj. pada životnog standarda stanovništva, koji su isprva bili mirni i u skladu sa zakonima države, da bi kasnije postali agresivni, nasilni i ubilački, pri čemu Zapad, predvođen SAD, optužuje zvanične vlasti Irana za navodno iskazanu preteranu represiju prema demonstrantima, a Islamska Republika Izrael i SAD za mešanje u unutrašnje stvari države, te “podsticanje nasilja i terorizma”, Jović kaže “istina je, kao i uvek, negde na sredini”.

“Jasno je da u Iranu postoje opravdani razlozi za proteste (kao, uostalom, i bilo gde drugo na svetu), ali je isto tako jasno da svaki vid autentične pobune ljudi u Iranu (makar započeo oko nečega što nije “čisto” političko pitanje, poput rasta cena i sl.) odmah iskoriste geopolitički neprijatelji iranskog režima i preko svoje ekstenzivne mreže špijuna i saradnika unutar Irana radikalizuju proteste i pospešuju unutrašnju nestabilnost, sa krajnjim ciljem svrgavanja trenutnog režima po principu svrgavanja Mosadeka 1953. godine.

“To ne znači, naravno, da iranski režim sam po sebi ne koristi često i prekomerno silu protiv sopstvenog stanovništva, pošto je u neprestanoj borbi za opstanak na vlasti od ustoličenja 1978. godine i krajnje paranoičan prema svakom vidu iskazivanja nezadovoljstva na ulicama (donekle razumljivo s obzirom na turbulentnu istoriju Irana u 20. veku).”

Jović dodaje da u Iranu, uzevši u obzir njegov geopolitički položaj i svetski značaj (ne samo za SAD i Izrael već i za Rusiju, Kinu i druge), nijedno pitanje ne može da ostane “lokalno” i da se tiče samo njih, već se sve koristi za više geopolitičke ciljeve spoljašnjih aktera.

ZA RUSIJU IRAN CENTRALNI STUB STABILNOSTI; KINI KLjUČAN PARTNER

Upravo stoga gledano, ako se promatraju interesi svih svetskih sila uključenih u to područje, upitan je li režim ajatolaha u Teheranu jedna od poslednjih brana daljem prodoru SAD prema istoku, ulasku u tzv. meki trbuh Rusije i dodatnom “obuzdavanju Kine”, te kakva bi se poruka poslala eventualnom američkom intervencijom upravo Rusiji i Kini, koje su viđene kao tradicionalni vojni i ekonomski, strateški partneri Irana, sagovornik kaže da je za Rusiju stvar jasna – Iran je integralni deo BRIKS-a, centralni stub stabilnosti u centralnoj Aziji koji (in)direktno štiti ruske južne granice i prostranstva, koji bi raspadom Irana na više manjih državica i započinjanjem te prelivanjem konflikta unutar zemlje i na okolne države bio žestoko uzdrman.

“VERUJEM DA ĆE MOSKVA I PEKING EKSTENZIVNO BRANITI REŽIM U TEHERANU”

Stoga, dodaje, Moskva “ne sme” da dozvoli pad režima u Teheranu, ne zbog Irana, nego zbog sebe.

Kada je u pitanju Kina, kaže “Peking još manje”, objašnjavajući da Kina iz Irana uvozi oko 15 odsto svojih naftnih potreba, dok iz Venecuele uvozi oko pet odsto.

“Dakle, ako padne i Iran (poput Venecuele), i ova petina kineskog uvoza nafte će biti pod direktnom kontrolom SAD, pored činjenice da je maltene apsolutna većina zemalja od kojih Kina uvozi naftu pod kontrolom SAD. To bi za Kinu, uzev u obzir i kontrolu svih pomorskih ruta koje idu ka njoj, značilo geopolitičku zamku i pakao; dakle sve što uvozi, sve što ide ka njoj, kontroliše njen glavni geopolitički rival. Rusija bi tu kratkotrajno profitirala jer bi Kina mogla nadomestiti iransku naftu dodatnim uvozom ruske, ali bi ta sitna dobit za Rusiju bila nedovoljna da kompenzuje nestanak Irana sa mape saveznika. Stoga verujem da će i Moskva i Peking ekstenzivno braniti režim u Teheranu”, ističe Jović, zaključujući da ako, pak, tako ne bude, i to će biti neki znak – da je ideja multipolarizma kroz BRIKS, ŠOS i druge organizacije i inicijative gotova, te da svaka država vodi računa o sebi i gleda isključivo svoje interese, a o multilateralnoj saradnji nema ni reči.

Jović je srpski politikolog mlađe generacije sa značajnim profesionalnim opusom i angažovanjem kako u domaćoj tako i u međunarodnoj periodici.

(Simptom)