N1: Obratili smo se MUP-u sa pitanjem na koji način je utvrđivan identitet osoba koji su učestvovali u julskim blokadama u više gradova u Srbiji, a kojima su stigle prekršajne prijave

Učesnicima julskih blokada u više gradova u Srbiji stigle su prekršajne prijave, iako na samom licu mesta nisu bili legitimisani. Mada ne znaju na koji način je policija utvrdila da su napravili prekršaj, neki od njih znaju da su ih pripadnici policije snimali i fotografisali. Tehnički je moguće da policija snimke sa lica mesta uporedi sa fotografijama iz baze podataka za izdavanje ličnih dokumenata, ali je pitanje da li je to dozvoljeno i da li na taj način podignute prekršajne prijave mogu da opstanu na sudu.

Kragujevčanin Stevan Mihailović dobio je prekršajnu prijavu od Saobraćajne policije zbog učešća u blokadi i protestu. Kako je ispričao za N1, nije legitimisan, pa se pita kako policija zna gde je bio u vreme blokade.

“Nisam legitimisan čak ni u saobraćaju. Šetam već osam meseci, nije mi ovo prvi put. Odakle njima moj matični broj, adresa stanovanja? Saobraćajac ne može da ima te informacije tek tako... Da stvar bude još smešnija, menjao sam adresu i čak nisam mogao da glasam zbog promene adrese, i na tu novu adresu mi je stigla prekršajna prijava", ispričao je Mihailović.

Mirjana Marković iz Sremske Mitrovice, koja je takođe dobila prekršajnu prijavu, pretpostavlja kako je identifikovana kao učesnica blokade.

"Kad god je policija stala da reguliše saobraćaj, niko nije prelazio ulicu, svi smo se sklanjali. Policija je, što smo svi primetili, stajala sa strane i fotografisala nas, a kako se ovde većinom poznajemo, po slikama su ustanovili ko je ko i poslali prijave. Međutim, niko nas nijednom nije legitimisao”, istakla je Marković.

Da je Zakon o policiji usvojen 2022. godine, možda ova pitanja ne bi ni morali da postavljamo. Jedna od mnogih zamerki na Nacrt zakona je bilo upravo uvođenje masovnog nadzora građana i prikupljanje i obrada biometrijskih podataka o ličnosti.

Međutim, Nacrt zakona o policiji je povučen iz procedure, pa se postavlja pitanje na koji način i po kom osnovu se građani snimaju, a potom identifikuju.

Jedna od pretpostavki je da se kao pravno osnov za pokretanje prekršajnih prijava bez legitimisanja nalazi u Članu 52 Zakona o policiji i Članu 13 Zakona o evidenciji i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova.

U pomenutom Članu 13 definisano je da MUP „u cilju izvršavanja poslova iz svog delokruga prikuplja i obrađuje video i audio zapise korišćenjem opreme za video-akustičko snimanje i fotografisanje, prepoznavanje i identifikaciju lica, automatsko očitavanje isprava i za prepoznavanje registarskih tablica“.

Dalje se navodi da Ministarstvo prikupljene podatke koristi „u svrhu praćenja javnih skupova, povećanja bezbednosti saobraćaja, ljudi i imovine, granične kontrole… kao i u svrhu prepoznavanja, identifikacije i pronalaska izvršilaca krivičnih dela i nestalih lica na osnovu biometrijskih podataka o licu, obezbeđenja dokaza za podnošenje prekršajnih i krivičnih prijava...“.

Da bi se ovo postiglo, zakon dalje predviđa da MUP može koristiti sredstva za snimanje slika i beleženje audio i video zapisa drugih državnih organa, organa pokrajine, lokalne samouprave, organizacija i pravnih lica.

Kako se proverava, a kako utvrđuje identitet

Božidar Banović, redovni profesor na Fakultetu bezbednosti, objašnjava da provera i utvrđivanje identiteta jesu policijska ovlašćenja, a da su Zakonom propisane situacije u kojima se proverava i utvrđuje identitet, dok Pravilnik o policijskim ovlašćenjima detaljnije reguliše postupak i način provere i utvrđivanja identiteta.

On ukazuje i na razliku između provere identiteta, što se vrši uvidom u ličnu kartu ili drugu javnu ispravu sa fotografijom, koju je izdao nadležni organ.

S druge strane, utvrđivanje identiteta se obavlja za one osobe koje kod sebe nemaju propisanu ispravu ili se sumnja u njenu verodostojnost.

“Identitet se utvrđuje korišćenjem podataka iz forenzičkih evidencija, primenom metoda i upotrebom sredstava kriminalističke taktike i forenzike, medicinskim ili drugim odgovarajućim veštačenjima”, navodi profesor Banović.

Kada je u pitanju snimanje na javnom mestu, profesor objašnjava da Zakon o policiji predviđa da se nadzor i snimanje javnog mesta vrši radi obavljanja policijskih poslova, korišćenjem opreme za video akustičke snimke i fotografisanje, a u skladu sa propisom o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova. „Propis“ pomenut u Zakonu o policiji je upravo Zakon o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova i to njegov Član 13.

“Kada postoji opasnost da prilikom javnog okupljanja dođe do ugrožavanja života i zdravlja ljudi ili imovine, policijski službenik ovlašćen je da vrši snimanje ili fotografisanje javnog skupa. Nameru da sprovede ovu aktivnost policija mora javno da saopšti, osim kada se vrši prikriveno snimanje u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Prikupljeni podaci čuvaju se u propisanoj evidenciji. Način snimanja na javnom mestu i način saopštavanja namere o tom snimanju propisuje ministar”, navodi profesor odredbe Člana 52 Zakona o policiji.

Istina je da je MUP uoči svakog protesta medijima slao saopštenja da će skup biti sniman, pa je tookm jula meseca na adresu N1 stiglo desetak takvih saopštenja. Međutim, sva su se odnosila isključivo na skupove u Beogradu. S druge strane, na sajtu MUP-a ista saopštenja nisu objavljivana.

Pomenuti Član 13 spominje i korišćenje snimaka „organizacija i pravnih lica“, što upućuje na to da policija za identifikaciju može koristiti i snimke sa nadzornih kamera na bankama, ugostiteljskim objektima i drugim privatnim firmama.

Profesor Banović potvrđuje da se snimci sa ovih kamera mogu koristiti radi podnošenja prekršajnih prijava, ali pod uslovom da su nadzorne kamere instalirane i koriste se u skladu sa odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju i Pravilnika o načinu vršenja poslova tehničke zaštite i korišćenja tehničkih sredstava.

“To podrazumeva da mora postojati jasan i legitiman cilj nadzora, mora postojati jasno istaknuto obaveštenje o postojanju video nadzora, sistemi ne smeju snimati prostore gde se narušava privatnost i mora postojati politika privatnosti ili interni akt koji definiše svrhu, način prikupljanja, čuvanja i brisanja snimaka. Dakle, restriktivnim tumačenjem, snimci sa video nadzora koji ne ispunjava uslove predviđene pomenutim zakonom i pravilnikom ne bi se mogli koristiti u prekršajnom (krivičnom) postupku kao dokazi", kaže profesor Banović i dodaje da se u prekršajnom i krivičnom postupku mogu koristiti samo zakoniti dokazi, odnosno ne mogu se koristiti dokazi koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti s propisima.

Ko prepoznaje lica sa snimka?

Ako je policija i postupila po propisima snimajući građane na blokadama, postavlja se pitanje obrade tih snimaka i prepoznavanja lica na njima. Jer nije svuda bio slučaj da lokalni policajac snima svoju bivšu profesorku iz Gimnazije.

Rodoljub Šabić, advokat i prvi poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kaže za N1 da je podnošenje prekršajnih i krivičnih prijava protiv učesnika protesta, samo na osnovu snimka, bez identifikacije uvidom u lična dokumenta - dvostruko kontroverzno.

“Prvo, jer upućuje na zaključak da policija koristi takozvani inteligentni nadzor, odnosno softver za biometrijsku identifikaciju lica. Teško je zamisliti kako bi inače, bez neposrednog kontakta, identifikacija bila izvršena. A za inteligentni video nadzor u našem prvnom sistemu ne postoji valjan pravni osnov”, navodi Šabić.

Dodaje da su odavno prisutne sumnje da policija to radi, a da je oprema za biometrijsko prepoznavanje lica nabavljena, mada protivzakonito.

Setimo se samo blokada i protesta protiv iskopavanja litijuma 2021. godine. I tada su građanima stizale prekršajne prijave, iako su tvrdili da ne samo da ih policajci nisu legitimisali, nego policajce na mestu blokada nisu ni videli.

“Vlast je pokušala da inteligentni video nadzor legalizuje u vreme kada je Aleksandar Vulin bio ministar, bukvalno skandaloznim Nacrtom zakona o unutrašnjim poslovima od koga je na sreću - posle žestokih kritika stručne i opšte javnosti jer je dovodio u pitanje niz ljudskih prava - odustala”, podseća Šabić.

Interesantno je da je taj zakon trebalo da legalizuje i upotrebu takozvanog zvučnog topa, što je takođe bila jedna od spornih tačaka zakona.

Prema Šabićevoj oceni, druga kontroverza u vezi sa upotrebom video nadzora odnosno snimanja javnog prostora je da čak i "obično" snimanje podrazumeva poštovanje uslova utvrđenih zakonom o policiji.

“Mislim dakle da je i korišćenje inteligentnog video nadzora i nezakonito korišćenje ‘običnog’ video nadzora nešto što sud ne bi smeo da prihvati i mislim da bi prijave zasnovane na njima morale biti odbačene”, kazao je Šabić.

Profesor Banović napominje da je podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka tek inicijalna faza i da to praktično znači da podnosilac zahteva, u ovom slučaju policija, mora da prezentuje činjenično stanje iz koga eventualno proizilazi sumnja da je prekršaj učinjen i da priloži dokaze kojima tu sumnju potkrepljuje.

“Prethodno navedeni video snimci i fotografije, ma iz kog izvora da potiču, mogu se podneti kao prilozi pomenutim zahtevima, a na sudu je da proceni verodostojnost i dokaznu snagu takvih dokaza. Takođe, potrebno je naglasiti da ako je identitet nekog lica, koje je je bilo prisutno na javnom skupu, utvrđen na osnovu video zapisa ili fotografija pribavljenih na neki od načina koji su pomenuti, to samo po sebi ne predstavlja dokaz učinjenog prekršaja”, istakao je profesor.

Dodaje da je za dokazivanje prekršaja neophodno, osim utvrđenog identiteta, dokazati i radnju izvršenja prekršaja.

„Pomenuti snimci i fotografije u praksi po pravilu ili ne sadrže, ili ne ispunjavaju uslove kvaliteta, integriteta i autentičnosti da bi imali dovoljnu dokaznu snagu. Odluka je uvek na sudu, koji video zapise i fotografije mora oceniti kao i sve ostale eventualne dokaze”, rekao je profesor.

Neki građani su požurili da plate kazne koje su im stigle, kao bi iznos umanjili za 50 odsto.

Drugi, pak, poručuju „ćeraćemo se“ i odlučuju da idu na sud. Jedan broj advokata savetovao je građane da ne plaćaju prispele kazne, već da stvar raščiste u prekršajnim sudovima.

Čekamo odgovor MUP-a

N1 se ovim povodom obratio i MUP-u Srbije s pitanjem na koji način je utvrđivan identitet osoba kojima su stigle prekršajne prijave i po kom pravnom osnovu. Do objavljivanja ovog teksta odgovore nismo dobili.

(N1)