Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić: Nisam mađioničar ali rešićemo mnoge probleme

 Postavili smo dugoročne ali i tri kratkoročna cilja koje ćemo ostvariti u narednih sto dana. Praktično smo već na pola puta u onome što smo u javnosti izneli kao prioritete. Ministarstvo poljoprivrede ne bavi se samo poljoprivredom u smislu ratarstva, stočarstva i tako dalje već i brigom o šumama, vodi, ali hrani. Sve što je na tržištu, od mesa, mleka i drugih namirnica, manje-više je u našoj nadležnosti. Zbog toga je jedan od ta tri cilja transparentnije i poštenije deklarisanje hrane i to će građani Srbije ubrzo moći da vide, kaže u razgovoru za „Politiku” Dragan Glamočić, univerzitetski profesor i ministar poljoprivrede u drugom mandatu – prvi put kratko od septembra 2013. do aprila 2014. Poslednjih godinu dana, do izbora na ovu funkciju, bio je i savetnik predsednika Srbije.

Pojedini mediji konstatuju da ste svoj mandat započeli prilično žustro. Ipak, uoči izbora nove vlade komentari nekih udruženja bili su da je srpskoj poljoprivredi potreban mađioničar – a ne ministar. Šta vam ovakve izjave ukazuju?

To govori da su ljudi već postali svesni težine u kojoj se našla poljoprivreda i da postoji nepouzdanje da li je neke probleme uopšte i moguće rešiti. Volim izazove, uspeo sam da okupim tim zaista kompetentnih ljudi sa iskustvom koji su radili u sistemu i duboko verujem da će dobra organizacija dati efekat.

Rekli ste i da se agrarna politika neće kreirati na ulici, da imamo veliki budžet, ali da subvencije ne daju uvek najbolje rezultate. Gde se to najviše primećuje?

Okupićemo najkompetentnije ljude u ovom sektoru i predstavnike udruženja poljoprivrednika i doći ćemo do najboljeg rešenja. Ali svima treba da bude jasno da će se politika raspodele novca iz budžeta bazirati na ostvarenim rezultatima i analizi tržišta. Jer šta se nama desilo? Oni koji nisu izašli na ulice nisu dobili praktično ništa. I sada imamo situaciju da u sektoru svinjarstva nemamo dovoljno mesa za svoje potrebe. Tako smo prošle godine uvezli 500.000 prasadi, više od 50.000 tona. A fond krmača ne da nije ostao na istom nivou, već je i pao. Potrebno je da usmerimo agrarnu politiku u onom smeru koji će obezbediti prehrambeni suverenitet, sigurnost države, odnosno naših građana.

Da li ovo podrazumeva oštre rezove?

Ne, ovo ne znači da ćemo sad napraviti veliki zaokret i da će ljudi ostati bez nekih podsticaja. Ali jedan deo novca moramo da oslobodimo za one ljude koji su mlađi, koji žele da ostanu da žive na selu i nabave opremu. Jer bez najsavremenije opreme, objekata i životinja koje su najproduktivnije naša poljoprivreda neće biti konkurentna ni u regionu. Često čujem komentare da sam protivnik ratara, pošto sam stočar. Pokušavam da situaciju sagledavam realno. Ne treba smetnuti s uma da je evropska zajednička politika nastala 1962. godine i da je Evropa potpuno druge mere primenjivala od tada pa sve do 1992, kada je kreirala svoju budućnost i dok nije postala samodovoljna u sektoru proizvodnje hrane. Mi se u pojedinim granama sad nalazimo gde je Evropa bila na početku, i to konkretno u sektoru svinjarstva. Oni su čak u to vreme ograničavali cenu. Mi to nećemo raditi, ali ćemo se baviti investiranjem u treće grane.

Do nekih izmena u politici podsticaja će ipak doći?

Poljoprivrednici neće ostati bez subvencija i osnovnih podsticaja za biljnu proizvodnju. Kada je reč o drugim regresima koji su aktuelni, oni će biti predmet diskusije. O tome upravo razgovaramo s predstavnicima finansija jer budžet za poljoprivredu nije mali i moraju se znati efekti davanja.

Recimo, trenutno nema razloga da stimulišemo nabavku junica za proizvodnju mleka dok ne rešimo otkup, ali ima razloga da investiramo u svinjarstvo, dok u živinarstvu moramo da rešimo izvoz, tako da su to goruća pitanja i na tome radimo.

Kritikovali ste Upravu za agrarna plaćanja posebno zbog kašnjenja i dinamike isplate podsticaja.

Jesam krenuo oštro, izneo sam egzaktne podatke. Ne zanima me da li je neko došao sa nekom preporukom ili u mandatu nekog bivšeg ministra. Svi koji budu radili će imati mesto, a efikasnost će biti praćena isključivo preko objektivnih pokazatelja. Ovde je najbolji pokazatelj realizacija podsticaja.

Rekli ste u aprilu da 14 odsto realizacije podsticaja apsolutno nije dovoljno.

Mogu da kažem da smo od tada realizovali više od 30 procenata subvencija. Praktično, više je urađeno za tri nedelje nego za četiri meseca. Biće ispoštovano sve što je dogovoreno. Dakle, nisam mađioničar ali mnogi problemi će biti rešeni.

Broj ljudi koji radi na plaćanjima u upravi je ograničen ali su oni uže specijalizovani. Jedni rade samo premije za mleko, drugi nešto drugo, pa kada se raspiše konkretan javni poziv praktično je angažovana samo desetina zaposlenih. I zato su nam se desila ogromna kašnjenja u obradi zahteva. Maksimalno će biti ubrzana isplata, ali ne treba očekivati da će sve preko noći biti ispravljeno jer nije moguće ni zbog nekih tehničkih stvari. Predstoji nam sigurno godinu dana da to sve objedinimo.

E-agrar je nesumnjivo koristan, ali se nekako stiče utisak da su problemi sa kašnjenjem počeli otkad je platforma uvedena.

E-agrar je odlična stvar. Ali od početka sam bio mišljenja da ne može da se uvede za dva-tri meseca i bez ozbiljnog i dugotrajnog testiranja, pogotovo kada imate više od 400.000 korisnika. Da ne pričamo o tome kako treba da je koriste ljudi u selima koji imaju 60–70 godina. Ta naša populacija je stara i nedovoljno tehnološki obrazovana. Lično sam preko „Fejsbuka” komunicirao sa poljoprivrednicima. Dobio sam na hiljade poruka i prvih desetak dana odgovorio sam na sve. Ubuduće će sve one biti prosleđene službi koja će se time baviti. Suština je da sam manje-više uočio koji su to gorući problemi s isplatama.

Šta je ono na šta poljoprivrednici mogu da računaju sledeće godine?

Već za nekoliko nedelja ćemo izaći s kalendarom konkursa do kraja godine, a sledeće godine će biti objavljen na samom početku. Istina je da smo zbog svih ranijih dešavanja i pritisaka imali i neka nerealna obećanja. MMF je ovo primetio i ograničio nam je budžet za poljoprivredu tako da u naredne tri godine neće moći da bude uvećanja. Da budemo sasvim realni, trenutno je taj iznos u procentima veći nego što poljoprivreda doprinosi rastu bruto domaće vrednosti. Tako da ne možemo da kažemo da to nije dovoljno novca. Pre mislim da je on loše pozicioniran. Smatram i da smo nekim merama državne politike i subvencionisanja napravili uspavanku za domaću poljoprivredu.

Suočili ste na početku sa dosta problema. Recimo, najurgentniji je višak mleka na tržištu, otežan otkup i negodovanje proizvođača.

Ovo nije tajna. Ne bežimo od teških tema pa i da trenutno imamo viškove mleka, i to iz više razloga. Država je povukla zaista odlične mere koje su dale efekta i to veoma brzo: kroz subvencije za prvotelke, povećanje premija i tako dalje. Međutim, dogodilo se da smo prošle godine imali povećan nivo aflatoksina kod kukuruza i nemogućnost izvoza. A onda i stihijski dopušten uvoz. Frapiran sam podatkom da je oko 25 odsto našeg kompletnog otkupa mleka ušlo kroz takozvane sireve sa palminim uljem i to je značajno ugrozilo domaće proizvođače.

Da li će uvoz ovih proizvoda biti zabranjen, ograničen na neko vreme kao što su proizvođači mleka zahtevali?

Ne želimo ništa da zabranjujemo ali nećemo dozvoliti uvoz onoga što nije po propisima, što nije kvalitetno i nema sledljivost. Pre svega, ti proizvodi neće više moći da se zovu sirevi. Oni koji ga stavljaju u promet moraće jasno da istaknu tu oznaku. Ne samo na sirevima, odnosno kačkavaljima, već i na pavlaci koja se obilato koristi u picerijama i restoranima brze hrane. Ti proizvodi, uz minimalni udeo mlečnih masti, sadrže najvećim delom masnoću od palminog ulja – nekada i do 50 odsto i nekoliko puta su jeftini od pravih. Ovo će biti zajednička akcija sa tržišnom inspekcijom jer unakrsno možemo mnogo lakše da proveravamo. Ko bude i dalje hteo da koristi te proizvode moraće da istakne informaciju (znak) i u jelovniku ali i na ambalaži kutija za dostavu pice i druge hrane. Mislim da ćemo na ovaj način faktički rešiti značajan deo viškova mleka.

Sačekalo vas je još iz prethodnog mandata pitanje rešavanja aflatoksina.

Da, to je drugi kratkoročni cilj. Aflatoksin je problem celog regiona zbog klimatskih uslova ali mi ćemo početi da se obračunavamo. Ideja jeste da sve pripremimo pred sezonu. Već je kreirana kreditna linija za nabavku dronova za prskanje kukuruza jer je uz pomoć njih tretman fungicidima jeftiniji nego prskalicama. Ne mislim da pitanje smanjivanja nivoa aflatoksina možemo brzo da rešimo u celoj Srbiji. Ali sam siguran da možemo u većem delu Vojvodine jer su tamo veća imanja, farme i ceo proces možemo lakše da izvedemo. Zašto ovo govorim? Iz razloga što će onda naše mleko moći da ide u izvoz, a kada to rešimo nećemo imati viškove.

Ni sada nemamo zabranu?

Imamo samo drugačije propise ali to građane ne treba da brine. Sad malo zalazim u politiku, ali mislim da ljudi i to treba da znaju. Tu granicu aflatoksina od 0,05 Evropa nije propisala zato što je imala problema pa je morala da ga kontroliše. Od Mađarske pa severno aflatoksina nema uopšte. Međutim, u to vreme Amerika ga je imala ali imala je i mnogo bolju cenu mleka i veću produktivnost u odnosu na Evropu. I ta granica je uvedena i izračunata na bazi konzumacije malog deteta, i to da pije nekoliko litara mleka dnevno, što je nemoguće.

Praktično da bi se zaštitilo tržište od uvoza?

To je jasno i Amerika je mnogo dobro znala da je to bio protekcionizam i zato ne čude ni ova njihova sadašnja obračunavanja. Ali i nas je sve ovo u međuvremenu počelo da košta.

Može se reći i da državni budžet košta nedovoljna realizacija IPARD-a.

Nažalost, ne mogu da kažem da sam zadovoljan ali još nisam dobio potpunu analizu realizacije. Imamo 2. jula zakazan sastanak sa predstavnicima iz Evrope tako da ćemo pričati na tu temu. Smatram da je suština lošijih rezultata granica između nacionalnih mera i IPARD-a. Navešću vam primer recimo za goveda. Granica je stavljena na 29, a to znači da onaj ko ima 30 goveda mora da konkuriše za podsticaje iz IPARD-a. Evo spreman sam da kažem kako nema šanse da se to dogodi i da će nam taj novac propasti. Jer nama je 90 odsto gazdinstava malo i njima moramo da damo stimulaciju da bi opstali. Ali to je bio naš propust, neće EU da se bavi specifičnostima naše poljoprivrede.

Ima li rešenja?

Evropa bi od nas najradije da kupuje žitarice i to je legitimno. Međutim, koji je naš interes da stimulišemo subvencionisanu proizvodnju kukuruza i pšenice, koje ćemo izvoziti njima, a oni nama meso. I mogu naši ratari da se ljute, koliko god hoće, mi ćemo ih i finim merama usmeravati. Moramo pokriti svaki hektar, barem s jednim uslovnim grlom, da bismo mogli kroz to đubrivo da vratimo zemlji plodnost. Ali tu su i druge profitabilnije grane.

Recimo, Srbija na 200.000 hektara pod voćem ostvari 1,3 do 1,5 milijardi evra, što kroz izvoz plodova, što prerađevina. A na oko 1.700.000 hektara zasejanih žitarica 400 do 500 miliona. Praktično sa osam puta većih površina imamo tri puta manje novca od izvoza. Znači, nije da ministar ne voli ratare, nego je to prosta matematika.

Ipak, osim malinara, u zahtevima prema državi voćari koji donose velike prihode uvek su manje glasni i od ratara i od stočara. A od posledica klimatskih promena možda su i na najvećem udaru.

I prošli su lošije. A nemamo ni dinara da im pomognemo na bilo kakav način. Mi moramo da oslobodimo bar pet odsto budžeta za intervencije na tržištu. Smatram da će biti potrebe za tim. Ako nije mraz ili grad, desiće se suša. Bitno je pomoći ljudima u tim momentima kada je jako teško ali naravno ciljano.

Nismo mogli da predvidimo tektonske poremećaje

Kada možemo da očekujemo novu strategiju poljoprivrede za period 2025. do 2034. godine?

Strategija je pri kraju. Nažalost, počela je da se radi prilično kasno. Ali može se svesti na ono što sam i rekao, postizanje prehrambenog suvereniteta, odnosno prehrambene sigurnosti naše države i prema tome će sve druge mere biti i podešene. U narednih mesec-dva izaći ćemo sa strategijom u javnost. Pokušavamo da je svedemo na realne ciljeve, ono što možemo da ostvarimo, a ne kao prethodni put na neke brojeve. Očigledno je da nismo mogli da predvidimo kakvi nas tektonski poremećaji očekuju na međunarodnom nivou.

(Politika)