Milenko Jovanov: DSS želi novi nacionalni program - odgovor Slobodanu Orloviću

Povodom teksta „Znaju li šta su hteli i šta hoće”, od 7. novembra

Verujem da je uvaženi profesor Orlović, vođen dobrom namerom, napisao tekst u kome iznosi određene tvrdnje na koje bi, zarad javnosti, trebalo reagovati.

Najpre, Demokratska stranka Srbije se ne raspada. Naprotiv, u najvećoj meri očuvana je nasleđena infrastruktura, a nakon dugo vremena se na dnevnom nivou uvećao broj novoučlanjenih. Ipak, ne čudi tvrdnja koju je profesor izneo, jer je mnogo energijei truda uloženo kako bi se u javnosti stvorio utisak da je došlo do raspada stranke. Kome na korist? Pre svega onima koji su iz stranke izašli nedugo posle Skupštine, jer je iz njihovih izjava i poteza apsolutno jasno da im je želja da, kad već njih u stranci nema, ne bude ni stranke. S druge strane, postoji i interes stranaca, kao i njihovih poslušnika u Srbiji da se oslabi stranka koja predstavlja pravu opoziciju i alternativu sadašnjoj vlasti, jer nudi suštinski drugačiju politiku, ali i najvećem delu formalne opozicije čija je jedina misija da strancima dokaže da bi posao koji danas radi Vučićeva vlast oni obavljali bolje, brže i savesnije.

Stvaranju ovog utiska, pod kojim je i uvaženi profesor Orlović, doprineli su u velikoj meri i mediji dajući mnogo veći prostor bivšim stranačkim funkcionerima i njihovim obrazloženjima napuštanja stranke, nego što je bio slučaj kada su isti ti ljudi u prethodnim mesecima predstavljali stranačku politiku, i izveštavajući o svakom pojedinačnom slučaju vraćanja članske karte, kako bi se pojačao željeni utisak. Ne znam kojim pridevom opisati „vest” da je „još pet članova napustilo DSS”. Dakle ni manje ni više nego pet. A među tih pet – i osoba koja je prethodno još najmanje tri puta javno i preko medija napustila stranku. Uveren sam da niko ne bi objavio vest da se u DSS učlanilo ne pet, nego pedeset ljudi, uz navođenje njihovih imena, biografija i razloga učlanjenja.

Dakle, Demokratska stranka Srbije se ne raspada uprkos naporima onih koji je preko medija napuštaju tri i više puta i uprkos dugotrajnim naporima kreatora srpske političke scene. Ne raspada se zato što ljude u stranci povezuje čvrst osećaj zajedništva i vere da je ono što rade dobro i potrebno.

Tako dolazimo i do druge teze koju bi valjalo komentarisati. Naime, rasprava o neutralnosti i suverenizmu dospela je u medije u toku Skupštine DSS-a od 12. oktobra, a posebno nakon nje. Raspravu su započeli oni koji danas u najvećoj meri više nisu članovi DSS-a u nameri da izmišljenom tezom o napuštanju političke neutralnosti, kao programskog opredeljenja stranke, dovedu do umanjenja podrške oklevetanom kandidatu. Iako su tu klevetu horski ponavljali nekadašnji najviši funkcioneri, najveći broj članova im nije poverovao. Prosto, između slepog verovanja njihovim rečima, ili verovanja sopstvenim očima, izabrali su ovo drugo. Kasnije se ista teza ponavlja kao razlog za napuštanje stranke, što je nekako i logično, jer bi zaista bilo naivno očekivati da će oni koji odlaze javno da kažu „Eto, naljutili smo se zato što se u stranci posle Skupštine i dvotrećinskom odlukom skupštinara ne nalazimo na funkcijama, a i sujeta nam je povređena, jer sebe smatramo neuporedivo boljim od onih koji su nas smenili.” Pošto nije moglo da se kaže ovako ogoljeno iskreno, preostalo je da se pronađe jači, tobož politički razlog i on je pronađen u navodnom odustajanju od programa. Kada se nekoliko puta odgovorilo da se od programa nije odustalo, bivši članovi, nadmašujući logiku Ilije Čvorovića, javno su ustvrdili da to što se program nije menjao, predstavlja zapravo prikrivanje stvarne namere da se on promeni, dok se podrška približavanju Rusiji smatra paravanom za približavanje stranke EU. Nakon više puta iznetih, a ničim nedokazanih tvrdnji o napuštanju programa, stranka je morala da odgovori dokazujući da nije napustila svoja programska opredeljenja i sa druge strane objašnjavajući sopstvene stavove. Nije to rađeno zbog želje da se teorijski nadgornjava oko izmišljene teze, već da se, najpre zbog članstva i simpatizera, ali i javnosti, pokaže da je sama teza neistinita. U tome se uspelo, ali je utisak o jalovoj i besmislenoj raspravi ostao. Upravo zato je 24. oktobra poručeno javnosti: „Demokratska stranka Srbije ne želi i neće više da učestvuje u njoj nametnutim jalovim teoretskim raspravama, potpuno nevažnim za građane koji se nalaze na rubu gole egzistencije i žive u višestrano ugroženoj Srbiji.”

Profesor Orlović kaže: „O stvarnoj suverenosti sadašnje Srbije ne treba ni pomišljati, dovoljno je pogledati kako se donose naši zakoni (pravni izrazi suverene vlasti), potpisuju međunarodni sporazumi (sa sopstvenom teritorijom), kolika nam je ekonomska, finansijska, energetska i druga zavisnost.” Istovetne primere navodili su funkcioneri stranke u svojim nastupima. Jedina razlika je što mi i te kako pomišljamo na ponovno uspostavljanje suverenosti Srbije, zato što je normalno boriti se za ono što nam je oteto, ili uskraćeno. I kao što se slobodan čovek ne bori za slobodu, ni suverena zemlja se ne bori za ponovno uspostavljanje suvereniteta. Mi se moramo boriti i za jedno i za drugo. Temelj za tu borbu treba da bude novi nacionalni program, i tu sam saglasan s profesorom. Zato i želimo da oko same stranke i bloka kome težimo, okupimo što veći broj ljudi koji na tu temu imaju šta da kažu, a da se iz rasprave izrodi program „iza kojeg bi stala većina narodna”. Bilo bi sjajno da svoj doprinos u tom poslu da i profesor Slobodan Orlović.

Autor je potpredsednik DSS-a

(Milenko Jovanov – Politika)