Милан Веруовић: Брутална је некрофилија поредити Вучића и Ђинђића

Србија се годинама бави последицама, а ретки су примери сагледавања узрока тих последица које се данас живе. Живимо живот у којем су институције заробљене, живимо партократију последњих тридесет година. Партијски начин управљања је од институција, као инструмента који треба да спроводи закон, направио параван за оне који их воде, да штите криминал. Атмосфера у Србији је учмала, зарђала, иструлила. То су проблеми које ми морамо да осветлимо и да нађемо решење како бисмо их превазишли. А то се може тако што ћемо ићи од човека до човека, од врата до врата, од проблема до проблема“.

То каже у разговору за Данас Милан Веруовић, бивши телохранитељ Зорана Ђинђића и потпредседник покрета „Црно на бело“, који је основао Владимир Вулетић.

Одакле ви у покрету „Црно на бело“?

Подржао сам све што је професор Владимир Вулетић протеклих пар месеци износио у јавности. Препознао сам проблеме који муче ово друштво и са којима сам и сам имао проблема последњих 18 година, због којих сам провлачен кроз блато. Србија је суочена са тим да се криминалне групе одгајају и живе у институцијама. Циљ покрета „Црно на бело“ је успостављање система вредности и мерила вредности. Ми ћемо градити и подсећати на вредности које су овде нестале и кроз то ћемо тражити и кандидовати личности које ће саме бити довољне и компетентне да доносе и предлажу решења. Мислим да се људи не боје, само их треба охрабрити. Треба са њима више разговарати, а политику свести на дневни ниво борбе, попут оног узбуњивача од пре неки дан који је отворио хаубу аутобуса и показао да клима у његовом аутобусу не ради, не његовом вољом, већ зато што ГСП нема пара да замени каиш на тој клими. Док истог тог дана имате наредбу заменика градоначелника да ће бити кажњени сви који у аутобусима не пале климу. Ми те људе хоћемо да подржимо. То су свици. Када се ти свици јаве, упалићемо светло, видећемо где се налазимо и отераћемо мрак.

Ако не постоје други изборни услови, ми ћемо се борити и под овим условима. Одлуку о изласку на изборе ћемо донети накнадно.

Да ли то значи да ће ваш покрет изаћи на изборе и под оваквим изборним условима?

Ми смо ту да мењамо ствари. Ако не постоје други изборни услови, ми ћемо се борити и под овим условима. Одлуку о изласку на изборе ћемо донети накнадно. Јуче смо представили Велику повељу слободе, која представља стуб око кога смо се ми у покрету Црно на бело окупили. Ту је садржан и оквир плана којим ћемо се ми у покрету бавити и кога ћемо тражити да грађани подрже.

Може ли се атмосфера трулежи, како кажете, тако лако превазићи, ако се грађани 24 сата убеђују да је стање у земљи никад боље?

Ми ћемо 24 сата бити на терену, па ћемо то превазићи, јер Вучић је заправо последица ситуације у којој су људи остали код куће, који су се предали, које су масмедији убедили да немају шансу. Ја не припадам тој групи људи и надам се да ћу тај део енергије и моје борбе, којој сам посветио последњих осамнаест година, успети да формулишем и поделим са другим људима и да ће они дати подршку овоме што ми радимо.

Били сте у обезбеђењу Зорана Ђинђића дуги низ година и како данас гледате на то кад Вучић себе пореди са покојним премијером?

Чиста је и брутална некрофилија поредити Вучића и Зорана Ђинђића. То је апсурд у коме смо се ми као друштво нашли. Морамо да се вратимо заборављеним вредностима. Чини се да смо заборавили ко је био Зоран Ђинђић, а ко је Александар Вучић, који нам свакодневно намеће теме које немају никакве вредности. У тој олуји и бунилу које данас влада, Вучић је слободан да се идентификује са политиком Ђинђића, хвалећи се да је он носилац Ђинђићеве политике. То је озбиљно питање које би требало да забрине читаво друштво.

Осим што се пореди са Ђинђићем, председник државе често хвали покојног премијера.

Пошто га хвали, где је обећани споменик Зорану Ђинђићу? Да ли је уосталом битније да се подигне споменик или да се спроведе оно за шта се Ђинђић за свог живота залагао. Где су те вредности, где је тај правац који је он определио као своју политику пред крај живота. Ко је ту политику променио у своју корист, ко има бенефите од тога.

Ко?

Па управо они који су дозволили Вучићу да данас каже – ја сам Зоран Ђинђић. И то Вучићу, који је Булевар Зорана Ђинђића прелепљивао тракама у булевар Ратка Младића.

Апсурдно је да ова власт прича о Земунском клану, јер је откривена криминална група Вељка Беливука, која се у доба њихове власти и њихових институција пела на пиједестал моћи у друштву

Како коментаришете најаву ове власти да неће дозволити поновно стварање Земунског клана?

То је потпуни апсурд, јер је члан Земунског клана њихов министар већ други мандат у Влади. То је Златибор Лончар, човек који је довршавао неуспела убиства које је чинио Земунски клан. Апсурдно је да ова власт прича о Земунском клану, јер је откривена криминална група Вељка Беливука, која се у доба њихове власти и њихових институција пела на пиједестал моћи у друштву. То је оно што смо заборавили да истражимо и након убиства Ђинђића и данас толико година после, суочавамо се са истим проблемом. Ако се са тим проблемом не будемо искрено суочили, не будемо позвали одговорне на одговорност, не будемо омогућили примену закона и права једнако за свакога, ми нећемо моћи да идемо даље.

Могу ли се поредити клан Беливука и Земунски клан?

Власт га пореди, а ја немам довољно информација. Сама атмосфера која влада, изношење детаља из истражног поступка кроз таблоиде наклоњене власти заправо неодољиво подсећа на то време. И буди јако велику сумњу. Али ми немамо одговоре на многа питања, па и она у вези с оружјем које је пронађено у јазбинама те групе. Новине су писале да је то оружје куповано од МУП као расход, а закон је јасан ко може да купује оружје. Остало је недоречено које су фирме куповале то оружје и која је улога Милорада Пушице, члана Главног одбора СНС, човека који је познати трговац оружја у свему томе. Да ли је он неко који је одлуком Управног одбора, не знам које године, у Партизану добио право да користи просторије које су накнадно назване бункер. Професор Вулетић је јасно показао одлуку Управног одбора Партизана о додељивању простора на коришћење Пушици. Хоћемо да знамо да ли је он користио те просторије и да ли је он био тај који је омогућио простор тој криминалној групи Беливука. Да ли је то оружје које је ту нађено, можда купљено од фирми којима управља овај господин, или можда није. Да имамо новинаре у Србији, слика би била много јаснија, али ми немамо новинаре, већ људе који читају питања које им неко шаље СМС порукама.

Јавност није добила одговор ни ко је прислушкивао председника и ко је спремао атентат на њега.

То је још једна малверзација којом се ова власт бави, да би што више збунила друштво наметнутим аферама. Оне на крају могу имати лош епилог само по главне глумце тог серијала.

(Данас)