Mihailo Medenica: Bez Kosova i Metohije

 Nigde ćemo imati nešto.

Vazda daleko, na dohvat ruke.

Zajmićemo svoja svanuća.

I tuđe sreće, i tuđe muke.

Na jalovištu sejaćemo nebo.

Mrtvi  za dečanske visine.

Gladna će deca vapiti Gračanice.

Al, tuđe je, sine, tuđe je sine…

Zajmićemo svoje pesme.

Tuđe rane, nek se gnoje.

Na raspeću poznat neću.

Nikog svoga, ništa svoje.

Mili stranče, dete moje.

Nemam puta- nekud kreni…

Ne plaši se- zalutaćeš.

Živiš život pozajmljeni.

Gde god stigneš – nigde nisi.

Sve što budeš- dugovaćeš.

Moj božure beskoreni.

Tuđe jade tugovaćeš.

Lahor će nas nositi ko bura.

Nove dane pozobaće vrane.

Senke će se otimati od nas.

Vidiš li me pustog- Vidovdane.

Vidiš li me, kažu mi da živ sam.

Potucam se od groba do groba.

Gde da stanem, kamo da počinem.

Vodim sebe u lance ko roba.

Svud ću stići kada nemam kuda.

U bezdane, i dalje od toga.

Lako mi je- bacio sam krsta.

Lako mi je- prokazo sam Boga.

(Dva u jedan)