Mihailo Medenica: 'Ajte vi u tu Evropu, a mene neka ovde

Ajte vi u tu Evropu, a neka mene ovde.

Sačekaću.

Ovaj život. I sledeći. I svaki potom, ne žurim nigde.

Ajte vi da vas osedlaju i osamare.

Da postanete gospodski otirači.

Poštovano smeće.

Persiraće vam dok vam smiču kožu s leđa i gaće s guzice.

Podvodiće vas s dužnim poštovanjem.

Imaćete stotinu prava da nemate prava ni na šta.

I bićete srećni.

Tupavo i bezrazložno srećni, kao i svaka kurva ubeđena da joj je ovo poslednja mušterija i da će joj makro poželeti sve najbolje u daljem životu.

Ajte vi, meni su još dužni…

Još džaba nose glavu i kožu mojih đedova, bezglavi gologuzani.

Moj ih je seljak obukao u život onomad kad se lakirana cipela dala u beg a opanak u juriš!

Onomad je mnogo puta bilo. Mnogo je grube, tvrde, težačke kože mog seljaka na njima.

Ogrnuo ih Srbin da ne zebu dok beže, a moj golokosti seljak šakama na kuršume i bajonete.

Ajte vi, sad ću ja, samo da poludim i zaboravim koliko je mučena ćirilica evropskih siročadi othranila.

Koliko su progovorili srpskim stihom, koliko su se o gusle poštapali da prohodaju, koliko su progledali pre Belim Anđelom…

Samo da smetnem s uma koliko su moji gladovali da se gospoda nahrani!

Mleo je Srbin da ni za projaru nema!

Ajte vi, dajte ime i prezime za broj, ja neću!

I to neki broj s kraja koji će pomenuti kad valja otrti blato s đonova.

Meni ovde blato još miriše.

Mirišu njive, bre! Grumen zemlje ko jabuka…

Otkosima mladu da daruješ, da se ne postidiš.

Šljivike u svatove…

Ajte vi, ja ću u nekom drugom životu, pa ni tad.

Da mi babi razvežu maramu i pregaču!

Da mi đedu orbiuju brčine i one guste veđe.

Da mi kažu ko sam i šta sam od sutra, a meni stari prepričali vekove, i to onako u hodu, na brzinu.

Da robujem onima što smo im lance zubima kidali!

Onima što posle dve rakije kliču Srbiji ja da dam Srbiju i tu rakiju da mažu ojedenu guzicu?!

Da me u moju kuću pozivaju u goste, ako baš moram da svratim?!

Da mi moj potok prodaju utamničen u njihove flaše?!

Da se moja sveta trobojka negde sramežljivo gura iza njihovih ponjava?!

Da me uče kako se otmeno briše nos a moji nisu stizali krv s lica da obrišu stradajući za njih?!

Da me opismenjuju i oplemenjuju nakupci duša i prodavci koprene?!

Neka, vala, samo produžite bez mene, daće vam makro i koji dinar da vam se nađe dok ne stanete na noge slomljenih kičmi!

Neka me, sačekaću da načisto poludim.

Neka šajkače na ludoj glavi, više pristaje nego u ruci obrnuta da u nju ubace milostinju…

I podran će gunj vazda biti gospodin gunj, a nov otirač ništa drugo do bedni otirač, i nema tu druge istine.

(Dva u jedan)