Мартин Кетл (Гардијан): Европа и Украјина против Путина и Трампа

Неуспех мировних преговора ове недеље између Владимира Путина и изасланика Доналда Трампа, Стива Виткофа, уклапа се у сада већ добро успостављени образац „ћорсокака“ око Украјине током Трамповог другог мандата.

Али динамика која је произвела ове разговоре можда постаје све учвршћенија. Интереси САД и Русије који покрећу процес нису се променили док се сукоб на терену интензивира. Недостатак напретка ове недеље значи да ће ускоро бити још један покушај да се оконча рат, а можда и још један после тога, све док једног дана не буде постигнут неки споразум који подржавају САД о заустављању сукоба под условима који углавном фаворизују Русију, пише колумниста Гардијана Мартин Кетл.

Геополитички алгоритам који покреће овај напор је превише доследан да би се игнорисао. Понавља се откако се Трамп поново вратио у Белу кућу у јануару. Током предизборне кампање, Трамп је тврдио да може да заустави рат за један дан. То се никада не би догодило. Али од 12. фебруара па надаље, када је Трамп први пут директно разговарао са Путином о Украјини, намера и приступ се нису променили. Нема разлога да се претпостави да ће то сада учинити. Заправо, застој у уторак би их могао поново подстаћи.

Унутрашња логика интеракција које су нас довеле до ове тачке је сада позната. Трамп одбија да да оружје Украјини. Уместо тога, покушава билатерални споразум са Путином како би зауставио рат на територијални рачун Украјине. Русија бомбардује Украјину и остварује исцрпљујући напредак на бојишту.

Украјина и њени други савезници се мобилишу да оспоре сваки нови проруски споразум. САД ребалансирају своје планове како би узеле у обзир приговоре. Разговори се воде. Путин каже да нема споразума. Рат се наставља, али и дипломатија.

Како се овај процес буде понављао, десиц́е се једна од две ствари. Или ц́е процес бити препознат као процес којим се ништа не постиже, или ће се неки његов аспект променити како би исход био вероватнији.

Прва опција, напуштање процеса, је могуц́ност, али би то значило понижење за Трампа. То би такође значило да би се рат интензивирао и постао смртоноснији, деструктивнији и још више дестабилизујући. Притисци да се он заустави би се стога поново појавили, што би довело до обнављања дипломатских напора САД, али са слабије позиције него данас.

Друга опција, измена или заобилажење неког аспекта процеса, стога делује вероватније. Ово неизбежно ставља НАТО и Европу чврсто на нишан Москве, посебно, а такође и Вашингтона. То објашњава зашто је Кремљ јуче наговестио да још увек постоје споразуми које вреди склопити – другим речима, споразуми између Русије и САД, из којих је Европа искључена.

Путин не може јасније рећи да Европу види као Трампову слабу карику. „Европа спречава америчку администрацију да постигне мир у Украјини“, рекао је пре разговора са Виткофом ове недеље. „Они су на страни рата“, рекао је мало касније. „Русија не намерава да се бори против Европе, али ако Европа почне, ми смо спремни одмах.“

Нешто од овога је бесмислица. Али Путинов кључни увид је тачан. Европа – тачније НАТО без САД – заиста успева да фрустрира и спречи Трампа да склопи онакав договор са Путином какав жели. Доследна посвећеност савезника НАТО овом задатку није широко прослављена, из страха да се не испровоцира Трамп, али је немогуће не увидети је.

Напори су били интензивни, од тренутка када су Трамп и Џеј Ди Венс јавно вређали Володимира Зеленског током његове посете Овалном кабинету 28. фебруара. Такође су били мање-више успешни.

Ова такозвана „коалиција вољних“ има моћ да осујети планове САД и Русије, али јој недостаје моћ да их обликује. Коалиција укључује већину европских земаља, плус Канаду, које су се све обавезале да материјално подрже послератну Украјину. Њени циљеви су остварени ад хок, а делимично и унутар НАТО-а, као на јучерашњем састанку министара спољних послова у седишту НАТО-а у Бриселу, са којег је амерички државни секретар Марко Рубио упадљиво био одсутан.

У сваком случају, европска борба за Украјину је више пута успела да одржи црвену линију против Трампа и Путина. То је поново учинила ове недеље када је Виткофов план измењен пре састанка с Путином. Чвршц́е грљење Зеленског је кључни део овог напора још од катастрофе у Овалном кабинету.

Било би изненађујуће да Зеленског нису интензивно саветовали и консултовали савезници скоро на сваком кораку. Кладио бих се да ћемо, ако икада добијемо приступ дневнику његових порука, дописника, састанака и путовања, открити да саветник (британског премијера) Кира Стармера за националну безбедност Џонатан Пауел игра велику улогу у овом напору.

Ипак, ово не може и неће се наставити унедоглед. Централни проблем и за Украјину и за Европу јесте то што је неравнотежа моц́и 21. века окренута против њих. У овој новој неравнотежи, Европа и НАТО немају довољно оружја, моћи или богатства да искористе алтернативно мировно решење које су Русија и САД у обавези да схвате озбиљно или прихвате.

Послератна идеја Запада можда није мртва, али је на интензивној нези. Европски и неки амерички хирурзи боре се свим вештинама које им стоје на располагању да је одрже у животу. Истина је, међутим, да би Трамп врло лако могао да искључи апарат сутра.

Ако би се то догодило, опасност да руске трупе на крају марширају низ Вајтхол могла би остати мала. Али претња главној улици Кијева, Хрешчатику, несумњиво би се повец́ала. Тешко је рећи да ли Трамп ово схвата или га је брига.

Није немогуће да ефикасна украјинска влада, било да је на челу са Зеленским или не, може да настави да функционише и добије финансијску и војну подршку међународних подржавалаца за почетак реконструкције. Много тога би зависило од тога да ли ће замрзнута руска имовина Запада, вредна 253 милијарде фунти, завршити у Кијеву или бити враћена у Москву.

У сваком случају, НАТО би се тада могао показати као јучерашње решење за сутрашњу претњу. Земље НАТО би и даље имале своје оружје и оружане снаге. Задржале би своју посвећеност независној Украјини и својим заједничким вредностима. Такође би наставиле да поседују оно што лондонски историчар Георгиос Варуксакис, аутор широко хваљене књиге „Запад: Историја једне идеје“, назива својом „способношћу за самокритику и самокорекцију“.

Али стратешка самокорекција која се захтева од Европе у одсуству потпуно посвећеног америчког партнера била би напорна и могла би укључивати цену коју би мало европских земаља и бирача било спремно да плати.

Можда још увек није истина да су Трампове САД стигле до судбоносне раскрснице, где одлучују да бирају између Европе и Украјине с једне стране и Русије с друге. Али то место и тај тренутак су све ближи него икада од 1945. године. Трагедија која се надвија је у томе што је историја доделила Европи улогу у подршци Украјини коју она на крају није у стању да испуни у оној мери у којој је то потребно.

(Данас)