Majkl Frojnd: Za razliku od Aušvica, gde su nacisti mehanizovali smrt sa zastrašujućom efikasnošću, veliki deo ubijanja u Jasenovcu bio je jezivo ličan

 Pišem ove reči ne samo kao čovek već i kao Jevrejin – kao pripadnik naroda koji je upoznao nepodnošljivu težinu sećanja i koji oseća svetu obavezu da progovori onda kada veliki deo sveta ćuti.

Ove nedelje obeležava se bolan, ali suštinski važan jubilej: 80. godišnjica oslobođenja Jasenovca, strahovitog kompleksa logora kojim je upravljao fašistički ustaški režim Hrvatske tokom Drugog svetskog rata. To je mesto koje je zauvek utisnuto u istoriju kao „Aušvic Balkana”.

Za razliku od Aušvica, gde su nacisti mehanizovali smrt sa zastrašujućom efikasnošću, veliki deo ubijanja u Jasenovcu bio je jezivo ličan. Ustaše, vođene smrtonosnom mešavinom nacionalizma, rasizma i verskog fanatizma, klanjem su ubijale žrtve svojim rukama – noževima, sekirama i čekićima. To je bio pokolj izveden licem u lice, telom do tela, dušom do duše.

Stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma i političkih protivnika bile su izložene nezamislivoj okrutnosti. Muškarci su bili sakati, žene mučene, deca bacana u reku Savu ili komadana do smrti – ubijana samo zato što su bili to što jesu. Ustaše nisu samo ubijale, u svojoj surovosti su uživale. Pretvorile su ubijanje u spektakl, organizujući sadistička takmičenja u tome ko će pobiti najviše žrtava u jednoj noći.

Jedan ustaški stražar Petar Brzica zloglasno se hvalio time što je tokom jedne noći prerezao grkljan 1.360 zatvorenika – monstruozan čin koji jednostavno prkosi razumevanju. Nije bio šokantan samo obim smrti, već i radost koju su ubice pokazivale nad patnjom drugih.

Jasenovac nije bio samo logor smrti. To je bilo uporište zla, mesto gde je brutalnost izvođena pred užasnutim očima. Logor je uključivao radne punktove za prisilni rad, sobe za mučenje i zloglasan odeljak za decu, gde su hiljade dečaka i devojčica sistematski ubijane ili ostavljane da umru od gladi i bolesti. Jedan preživeli, govoreći decenijama kasnije, prisetio se kako je gledao ustaške stražare kako bacaju novorođenčad u vazduh i dočekuju ih na bajonete. „Vazduh”, rekao je, „bio je ispunjen vriskom dece i smehom ubica.”

Ipak, decenijama nakon rata, priča o Jasenovcu bila je namerno potisnuta. Maršal Tito, želeći da sačuva krhko jedinstvo naroda i etničkih grupa Jugoslavije, sprovodio je politiku tišine. Priče o ustaškim zločinima bile su zabranjene. Preživeli su obeshrabrivani da govore. Istorijski udžbenici izostavljali su strahote, i generacije su odrastale uglavnom nesvesne onoga što se dogodilo na njihovom sopstvenom tlu.

Ali sećanje, kao i istina, ne može biti ućutkano. Opstaje, jer mora.

Setiti se Jasenovca ne znači otvarati stare rane. To znači lečiti kroz istinu. To znači odati počast žrtvama – vratiti im imena, priče i dostojanstvo. Svaka duša izgubljena u Jasenovcu imala je svoj život, porodicu, budućnost – sve to je oteto u vihoru mržnje.

U Jasenovcu su Srbi i Jevreji umirali jedni pored drugih, njihova krv se mešala u tlu patnje. Iz tog zajedničkog mučeništva proistekla je veza koja prevazilazi vreme, politiku i čak geografiju – veza kovana ne u diplomatiji, već u vatri, ne u teoriji, već u mesu.

Danas, kada se antisemitizam, negiranje Holokausta i etnička mržnja ponovo šire širom sveta, sećanje na Jasenovac stoji kao goruće upozorenje. Podseća nas koliko civilizacija može da padne kada se čovečnost odbaci, savest napusti, a mržnja ostane neuzdržana.

Vapaji ubijenih i dalje odjekuju, baš kao što je Bog rekao Kainu u Bibliji posle prvog ubistva u ljudskoj istoriji: „Glas krvi brata tvoga vapije k meni sa zemlje.” (1. Mojsijeva 4:10)

Tako i krv žrtava Jasenovca vapije ka nama – zahtevajući sećanje, zahtevajući pravdu, zahtevajući budnost.

Kao Jevrejin, govorim ne samo da oplakujem svoj narod već i da odam počast vašem. U Jasenovcu su istorije naša dva naroda srele jedna drugu u krvi. Srpska i jevrejska deca ubijana su zajedno. Njihove majke plakale su zajedno. Naši narodi počivaju kao mučenici jedni pored drugih. To sećanje nije teret; ono je veza. To je veza koja povezuje Jevreje i Srbe, i koja će to činiti do kraja vremena.

Sećajući se Jasenovca, ispunjavamo svetu dužnost prema prošlosti i svečanu obavezu prema budućnosti. Odajemo počast onima koji su stradali. Prenosimo njihovu priču. Potvrđujemo trijumf sećanja nad zaboravom, istine nad lažima i čovečnosti nad varvarstvom.

I zaklinjemo se, ne kao parolu, već kao svetu zakletvu: nikada više!

Neka sećanje na žrtve Jasenovca bude blagoslov.

I nikada ne dozvolimo da njihovi vapaji budu zaboravljeni.

*Rabin Majkl Frojnd bio je zamenik direktora za komunikacije u kabinetu izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i osnivač je Društva prijateljstva Izrael–Srbija.

(Politika)