Kristof Haselbah: EU nema snage za novi talas proširenja, članstvo zemalja Zapadnog Balkana donelo bi brojne rizike

 EU nema snage za novi talas proširenja, a članstvo zemalja Zapadnog Balkana donelo bi brojne rizike – nacionalizam, manjkave pravne države, društva upućena na novac drugih, piše u svom komentaru Kristof Haselbah.

Argumentacija Evropske komisije zvuči kao prosvetljenje: „Ili ćemo izvoziti stabilnost ili uvoziti nestabilnost“, tako komesar za proširenje Johanes Han redovno sažima motivaciju EU da šestorim zemljama Zapadnog Balkana pruži jasnu pristupnu perspektivu. Ta perspektiva bi trebalo da bude podsticaj za demokratske i privredne reforme kao i za rešenja međudržavnih i unutardržavnih konflikata.

Ono što Evropska komisija prećutkuje jednako je važno: EU želi da suprotstavi nešto rastućem uticaju Rusije i Kine u regionu. Obe mame novcem i investicijama i, nasuprot EU, ne postavljaju neprijatna pitanja o stanju pravne države.

Ipak protiv punog članstva u dogledno vreme ne govori samo to što je šest zemalja daleko od ispunjavanja traženih „domaćih zadataka“, već i temeljna dilema koja nema veze sa reformskim tempom na Balkanu.

EU je trenutno previše zabavljena sobom i nema snage za novu rundu proširenja. Već i samo pominjanje termina – Komisija je u slučaju Srbije i Crne Gore pomenula 2025. godinu – u mnogim evropskim prestonicama izaziva paniku. I to iz dobrih razloga.

Pri poslednjim rundama proširenja su političke odluke zabašurile manjkavosti kandidata. Od Rumunije i Bugarske bi se, recimo, danas više tražilo pre nego što budu primljene. Ali kada neko jednom uđe u klub, protiv njega gotovo da nema mehanizama. On profitira od svih prednosti EU i ima pravo glasa – čak i kada se ne ponaša kako bi trebalo. Na primeru vlasti u Poljskoj i Mađarskoj može se videti koliko je Briselu teško da primora države članice na dobro vladanje.

Nacionalizam je možda najveći problem Balkana. Komisija se nada da bi se on zauzdao pristupanjem EU. Verovatnije je, međutim, da bi tada taj nacionalizam samo bio unutar umesto van EU. Ishod bi bile blokade u Briselu, čak i veće nego danas.

Ne treba zaboraviti ogroman ekonomski jaz. Svih šest zemalja su privredno daleko ispod proseka EU čime bi postali neto-primaoci. Što je više primalaca, članstvo u EU postaje sve neprivlačnije za neto-davaoce. Solidarni princip je u suštini u redu, ali neravnoteža ne sme postati prevelika.

Puno članstvo i sloboda kretanja koja ide sa njim verovatno bi doveli do novog talasa iseljavanja sa Balkana ka bolje stojećim zemljama EU i njihovim razvijenim socijalnim sistemima. To je razumljivo iz perspektive iseljenika, ali bi samo pojačalo ksenofobiju na severu kontinenta.

Šta je zaključak? EU ne može sebi da priušti Zapadni Balkan niti sme da ga prepusti uticaju Rusije i Kine. Cilj mora ostati tesna veza, ali ne puno članstvo već partnerstvo slično onome sa državama sporazuma EFTA (Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn). To bi podrazumevalo ekonomsku saradnju kao i mnogostruku podršku, ali ne i pravo glasa u pitanjima EU.

Verovatno mnogi šefovi država i vlada EU rezonuju slično, ali to ne izgovaraju glasno. Umesto toga su se na samitu EU i Zapadnog Balkana ponovo čule stare fraze o tome kako će te države za par godina biti u klubu, ali da je sada još prerano. Iskreno bi bilo da obe strane govore o realnoj perspektivi sa konkretnim vremenskim horizontom.

(Dojče vele)