„Jutarnji list“: Srbija se priprema za "projekat stoleća" - specijalizovanu tematsku izložbu „EKSPO 2027“, koja košta kao tri Pelješka mosta, ali pozadina te priče mogla bi biti pogubna za celu državu

Za nešto više od dve godine u srpskoj prestonici trebalo bi da bude organizovan Ekpo 2027, događaj koji predsednik Srbije vidi kao krunu svoje vladavine. Uprkos nazivu, to nije velika Svetska izložba, Ekposition universelle, koja je Parizu dala Ajfelov toranj, San Francisku Palatu lepih umetnosti, Briselu Atomijum, a Rimu, iako neodržavanom, magični EUR. "Prava" svetska izložba organizuje se svakih pet godina, a ovogodišnja će privući 28 miliona posetilaca u Osaku u Japanu, piše Jutarnji list.

Beograd je dobio „mali Ekspo”, specijalizovanu tematsku izložbu koja se nalazi između dva sveta. Koliko god se Vučić u svojim pompeznim i patetičnim nastupima trudio da Beogradski ekspo predstavi kao najveći događaj na planeti 2027. godine, realnost ne potvrđuje ova megalomanska lutanja. O veličini i značaju specijalizovanih izložbi malog Ekpo-a možda najbolje govori podatak da je održan tri puta u Plovdivu u Bugarskoj: 1981, 1985. i 1991. Za razliku od stvarne izložbe, koja traje pola godine, nema prostornog ograničenja, a zemlje učesnice mogu da grade svoje paviljone. Poređenja radi, ovogodišnji pravi Ekpo u Osaki prostiraće se na 155 hektara, a naredni, u Rijadu u Saudijskoj Arabiji 2030. godine, čak 600, piše Jutarnji.hr.

O veličini i značaju specijalizovanih izložbi malog Ekpo-a možda najbolje govori podatak da je održan tri puta u Plovdivu u Bugarskoj: 1981, 1985. i 1991. Za razliku od stvarne izložbe, koja traje pola godine, nema prostornog ograničenja, a zemlje učesnice mogu da grade svoje paviljone

Specijalizovane izložbe su uvek tematske. Srbi su planirali da Beograd posvete onome što veruju da najbolje rade na svetu: sportu i muzici.
Beogradska čaršija, lokalna varijanta špice, podrugljivo je naziva „Ekspo sa Aliekspresa” jer „nije ona prava”. Pravo ili ne, okrenuće veliki novac: zvanična cena održavanja izložbe, prema njenom sekretarijatu, iznosi 1,29 milijardi evra.

Za tu sumu mogla bi da se grade čak tri Pelješka mosta ili stotinak kilometara autoputeva, koji se ubrzano grade u Srbiji i tamo gde nema saobraćajne ili ekonomske opravdanosti po klasičnim parametrima. Ali režim na taj način pokušava da stvori strateška partnerstva dajući poslove kompanijama i zemljama od kojih očekuje političku podršku. Infrastrukturu u Srbiji grade Kinezi, Azerbejdžanci i američki Behtel, isti onaj koji je u Sanaderovo vreme gradio autoput A1.

Milijarda i tri stotine miliona planiranih ulaganja u beogradski EKSPO obuhvata samo direktne troškove. Kada se tome dodaju oni koji se formalno ne računaju u izložbu, ali su s njom povezani, od asfaltiranja postojećih gradskih ulica i izgradnje novih puteva, vodovoda i kanalizacije, preko sređivanja fasada, podsticaja za nove hotele i kupovine novih vozova, autobusa, trolejbusa, tramvaja i brodova na Savi, do telekomunikacione infrastrukture i ko zna čega sve još, dolazi se do čak 17 milijardi evra direktnih i indirektnih investicija! Za poređenje, planirani trošak šestomesečne svetske izložbe Expo 2030 u Rijadu je osam milijardi.

U Vučićevoj burazerskoj Srbiji uobičajeno je i gotovo normalno da se „povećanje troškova“ i „neplanski i dodatni radovi“ netransparentno i nepromišljeno nadograđuju i povećavaju cene. Rekonstrukcija železničke stanice u Novom Sadu, u čijem je urušavanju stradalo 15 ljudi, prvobitno je bila ugovorena za 3,5 miliona evra, ali su nadležni i sada već bivši i optuženi ministar Goran Vesić rekli da je na kraju isplaćeno celih 15,8 miliona! Nešto više od 112 kilometara transverzale koja povezuje dva već izgrađena autoputa u pravcu sever-jug ugovoreno je (sa Behtelom) za 900 miliona, ali je Srbija do sada već platila preko 1,6 milijardi evra, a radovi još nisu završeni.

Građevinski inženjer Danijel Dašić navodi da su rekonstrukciju 108 kilometara pruge od Novog Sada do granice sa Mađarskom debelo preplatili kineski izvođači. „Cena izgradnje potpuno nove pruge na ravnom terenu bila bi četiri do pet miliona po kilometru, a Srbija je rekonstrukciju i modernizaciju platila po deset miliona“, navodi on. Ogroman deo ovog novca ide domaćim kooperantima, često nepoznatim firmama u struci bez prošlosti i referenci, u vlasništvu sumnjivih ličnosti povezanih sa vladajućim strukturama.

Ovakvih primera je bezbroj. Građevinari i ekonomisti kažu da je inflacija cena uobičajena i „normalna” u Srbiji. Ugovoreni i ponuđeni iznosi se na kraju udvostručuju i mogu narasti do neverovatnih 400 odsto početne vrednosti. Tako bi 17 milijardi evra koliko se sada navodi kao ukupni troškovi izložbe moglo da naraste na 35, pa i 50 milijardi. Sav taj javni novac bi sigurno završio u rukama privrednika koje okuplja, kontroliše i drži Aleksandar Vučić.

Dok je bezidejna opozicija, od početka naprednjačke vlasti 2012. godine, jadikovala sopstvenu sudbinu i obećavala boljitak kada dođe na vlast – ne objašnjavajući kako – do tada je suveren Srbije stvarao i povezivao mrežu saradnika, preduzeća, organizacija i struktura. Zajednički cilj: ostati na vlasti što duže uz što manje kontrole, kako bi se privilegovanim učesnicima obezbedila što veća zarada.

Ugovoreni i ponuđeni iznosi se na kraju udvostručuju i mogu narasti do neverovatnih 400 odsto početne vrednosti. Tako bi 17 milijardi evra koliko se sada navodi kao ukupni troškovi izložbe moglo da naraste na 35, pa i 50 milijardi. Sav taj javni novac bi sigurno završio u rukama privrednika koje okuplja, kontroliše i drži Aleksandar Vučić

Paradigma Vučićeva je „Beograd na vodi”: rušenje postojeće železničke, industrijske i stambene infrastrukture između Starog mosta i Gazele, gde su maskirane bande iseljavale stanare dok je policija odbijala da interveniše, i potonja frenetična gradnja koju su navodno finansirali netransparentni arapski investitori. Ali izložba 2027. preti da zaseni najskuplji Burazov projekat do sada.

Za sprovođenje „posao veka” Vučić je iskoristio apsolutnu većinu u skupštini i doneo zakone kojima je Ekspo proglašen za projekat od nacionalnog interesa. Krajem 2023. godine donet je Zakon o posebnim postupcima za realizaciju međunarodnih specijalizovanih izložbi, lek specialis, kojim su ozakonjene javne nabavke bez tendera, neposrednom pogodbom. Mnoge procedure se pojednostavljuju ili izbegavaju. Vrhunac bahatosti, koji nisu poljuljali ni tromesečni protesti, je donošenje propisa koji dozvoljavaju korišćenje objekata bez upotrebne dozvole i tehničkog pregleda. I to posle urušavanja novosadske krošnje, koja se dogodila upravo zbog nepoštovanja propisa i procedura.

Dalje, eksproprijacija se mora izvršiti „po ubrzanom postupku”, bez mogućnosti odlaganja izvršenja ukoliko „postoji državni interes i hitnost”. A u projektu koji je osmislio sam veliki vladar, a sprovodi ga finansijski mag, ministar finansija i verovatno jedini čovek od apsolutnog Vučićevog poverenja, Siniš Mali, sve je hitno i sve je u interesu države.

Pod okriljem „ulaganja u Ekpo“, država Srbija će bez prave procedure, netransparentno i na mučan način uplaćivati ogromne sume novca. Da bi se tih 17 ili 35 ili 50 milijardi raspodelilo uskom krugu Vučićevih poslušnih biznismena neophodna su dva uslova: da predsednik zadrži (apsolutnu) vlast do 2027. godine i da nemiri i nemiri u Srbiji ne dovedu do otkazivanja izložbe. Shvatajući da događaji na ulicama to mogu dovesti u pitanje, predsednik i njegovi privrednici postaju vidno nervozni.

„Za Aleka [Vučića] me vezuju poslovni interesi, a ne ideologija ili ljubav. Pre njega sam bio mali biznismen i moj domet je bio dobar stan, dobar auto, dobar letnji odmor, dobra zimnica i nešto ušteđevine“, dugogodišnji poznanik, suvlasnik velike građevinske firme sa godišnjim prometom od više od deset dana, komentarišem: „Ako mi je sve u planu, biće mi šansa“ da se preseli u Monako ili Floridu i ne da ništa ne radim do kraja života, naravno da ću braniti [režim], ali ako se Ekpo završi, što se mene tiče, [Vučić] može ići u zatvor, a meni je svejedno.

Mnogi slični čekaju znak, uputstva, poziv – koji ne dolaze. Slabost, kako samog Vučića, tako i čitavog sistema, odjednom je očigledna: godinama je sve počivalo na sili, bilo samo pretnja ili njena realizacija. Huligani svih vrsta i na svim nivoima znali su da su nedodirljivi i nekažnjeni i da su terorom mogli i smeli da postignu šta god režim želi. Sada to očigledno više nije moguće, javnost i pretnja budućom pravdom već su uterali strah u kosti nasilnika, batinaša i tlačitelja. Na početku protesta prirodna reakcija svakog elementa režimskog sistema bila je sila; tri meseca kasnije, ne samo naređenja, već i izvršioci koji više nisu spremni da poslušno primenjuju silu jer ne znaju da li sistem još može da ih zaštiti.

Slom režima Aleksandra Vučića u ovom trenutku (još) nije verovatan, uprkos nadama probuđenog građanstva i snažnoj sinergiji koju generiše protestna zajednica. Studenti nisu ponudili nikakav alternativni sistem za dan posle, nijednog čoveka koji bi mogao da vodi buduću tranzicionu Srbiju bez Vučića, a ni njihove najvatrenije pristalice ne bi bile baš srećne da zemljom odjednom počnu da upravljaju tajnoviti „plenumi”, skupovi dvadesetogodišnjaka koji o svemu raspravljaju i odlučuju na fakultetima.

Novi način razmišljanja donela je i javnost koju su učenici probudili i okupili. Neopterećeni pristrasnošću i uskim interesima političke opozicije, demonstranti su brzo i lako prepoznali slabe tačke režima. Ekspo smatraju jednim od najvažnijih, zbog ključnog značaja za finansiranje i podršku Vučiću i sistemu koji ga drži na vlasti. Isprva stidljivo, a kasnije sve snažnije i fokusiranije, javljaju se pozivi da se izložba otkaže.

Nakon što je proučio statut i propise organizacije koja kontroliše Ekpo, a to je Bureau International des Ekpositions (BIE), novosadski advokat Aleksandar Olenik navodi da postoji pet slučajeva u kojima BIE može odbiti domaćinu održavanje izložbe. Tri izgleda da opisuju sadašnju Srbiju:

– građanski nemiri velikih razmera;

– korupcija i loš menadžment koji bi mogli dovesti do ugovaranja poslova sa nestručnim kompanijama;

– suzbijanje građanskih sloboda, uključujući progon novinara i aktivista.

Beogradom se proširila tvrdnja da su inspektori BIE došli baš u vreme kada je trajala celodnevna studentska blokada velike Autokomandne raskrsnice. Mnogi su se nadali da bi ih protesti mogli navesti da otkažu izložbu. Portparolka državnog preduzeća Ekspo 2027 Beograd demantovala je dolazak bilo kakve inspekcije, navodeći da je sledeća provera statusa planirana tek za daleki april.

U strahu da bi vladina potreba da po svaku cenu održi Ekpo mogla da dovede do gušenja protesta i ignorisanja njihovih zahteva, probuđeni građani počeli su da pozivaju na ukidanje „generatora korupcije i bezakonja”. Društvenim mrežama se šire peticije za otkazivanje.
BIE ne voli otkazivanja. U istoriji malog Ekpoa otkazan je samo onaj planiran za 2023. u Buenos Ajresu, odlukom argentinske vlade, koja je kao razloge navela kovid i sopstvenu finansijsku krizu. Mogućnost da nema dve izložbe zaredom mora da unervozi BIE i sigurno je da će učiniti sve da to izbegnu.

Anonimni zahtevi da BIA-E ne održi Ekpo 2027 mogu se ignorisati, čak i kada postoje desetine hiljada onlajn potpisnika. Ali u kampanju se uključio i bogati IT stručnjak i biznismen Nenad Milanović, osnivač i vlasnik uspešnog dotkoma Cake, čiji je godišnji promet 85 miliona dolara. Ovaj kalifornijski Srbin od početka podržava i finansira proteste, a pre deset dana najavio je da će svojim novcem platiti sve troškove međunarodne tužbe protiv BIE zbog toga što je dozvolio održavanje Beogradskog ekspoa uprkos očiglednim razlozima zbog kojih će morati da bude otkazan.

Neposredno nakon te objave, izveden je neobično jak dvodnevni DDOS napad na cake.com. Milanović je uspeo da odbrani kompaniju po cenu od više desetina hiljada dolara. Uveren da iza pokušaja uništenja američke kompanije stoje Vučićevi ljudi, on je najavio dodatne političko-pravne aktivnosti protiv BIE.

Pariška organizacija očigledno još nije pod takvim pritiskom da bi bila prinuđena da otkaže Beograd, ali joj svakako nije prijatno da bude u fokusu sve jačeg suprotstavljanja Vučićevom omiljenom igraču. Kad-tad će morati da se oglasi, pa makar to bila i nejasna i nejasna PR izjava, posebno kada Milanovićevi advokati podnose tužbe pred francuskim sudovima.

Početak kraja srpske vlade, koja je ozbiljno uzdrmana tromesečnim protestima, ali još nesrušena, mogao bi da bude pokrenut upravo javnim istupom BIE. Sama pomisao da se Ekpo 2027 ne održi mogla bi da izazove paniku u redovima Vučićeve hobotnice i da navede njene insajdere da je napuste ili čak sruše iznutra.

U želji za takvim ishodom, Vučićevi protivnici nastavljaju sa protestima na koje uspostavljeni režim očigledno nema odgovor. Njegovo uklanjanje sa ulice moglo bi potrajati, ako ga ne ubrza neki spoljni faktor. A najozbiljnija takva pretnja nastupiće uskoro, za nešto više od dve nedelje.

Od „skromne provizije“ do državne farme marihuane

Načini na koje Vučićevi zakonito i nelegalno zarađuju i kradu novac mogli bi da popune udžbenik o favorizovanju, zataškavanju, korupciji i organizovanom kriminalu. Počevši od ugrađivanja u svaki ugovor koji ima veze sa bilo čim što država (ili SNS, koja je praktično postala država) radi, preko izmišljanja potpuno nepotrebnih poslova, operacija, manifestacija i ulaganja koja će biti poverena „svojima“, do besramne legalizacije klasičnog kriminala.

Vučić nije izmislio državni i partijski zločin, samo ga je preuzeo i usavršio. Ukradena je i za vreme Miloševića i Đinđića i Koštunice i Tadića. Ali dok je vlastima „žutih“, Demokratskoj stranci, koja je taj podrugljivi nadimak dobila zbog partijske boje, uobičajena provizija izvođaču ili izvođaču radova bila 5 odsto, pohlepni naprednjaci su je odmah podigli na duplo veći procenat, a veruje se da sada ide i do 15, pa i 20 odsto!
Od milionskih fiktivnih troškova, možda su najzanimljiviji oni naizgled banalni: kad god neki strani zvaničnik poseti srpsku prestonicu, čak i ako je zamenik pomoćnika ministra „tradicionalno prijateljske zemlje“ za koju je malo ko u Srbiji čuo, svaka svetiljka od aerodroma do centra grada i svi veći bulevari na sve strane neće biti obeležena zastavom drage države Srbije. Te zastave moraju da se kupe, naravno bez tendera jer je uvek hitno, postave na desetine hiljada stubova, pa skinu. Ko dobija ove poslove? Burazer kompanije, naravno. Novogodišnja rasveta se postavlja dok još traje letnja sezona, a često se poklapa sa Uskrsom jer se plaća po danu. Jaranim. Za svaki državni i crkveni praznik gradovi širom Srbije organizuju koncerte na trgovima, najčešće čajankama, za koje se mora postaviti velika bina, obezbediti rasveta, ozvučenje, agregati i toaleti. Sve to, za javni novac, rade odabrani pouzdani partijski kadrovi. Oni će deo javnog novca vratiti crnim fondovima vladajuće klike, a drugi deo garantovati za njihovu neupitnu lojalnost.

Vremenom je ponašanje vladajućih naprednjaka toliko izmaklo kontroli da je u predgrađu Beograda niknula farma marihuane pod okriljem države! Nekoliko nekorumpiranih policijskih inspektora, nakon hapšenja bahatog vozača, pretreslo je njegovu farmu organske hrane i na 12 hektara plastenika pronašlo proizvodnju marihuane, 650 kg gotovog proizvoda, oružje i lažne policijske legitimacije. Sistem se odmah okomio na inspektore koji su se usudili da pokvare posao očigledno pod kontrolom vlastodržaca: hapšenja, premeštanja, suspenzije… Vlasnik organske farme marihuane pušten je da se brani sa slobode i ni danas, posle više od četiri godine, nije osuđen; štaviše, tuži sud i proganja novinare koji na društvenim mrežama pišu o slučaju „Jovanjica”.

Srpski studenti i građani danas protestuju upravo protiv takvog sistema zasnovanog na neograničenoj i nekažnjenoj otmici, koji ne vodi računa o posledicama po državu, društvo i ljudske živote.

(jutarnji.hr)