Jelena Teodorović: Kako režim radi o glavi sistemu visokog obrazovanja u Srbiji

 Izvinjavam se čitaocu što naslov teksta baš i nije akademske sorte, ali morala sam, jer je zadnje vreme došlo.

Da vam saopštim: visokom obrazovanju u Srbiji režim radi o glavi! Pre nego što cinično uzdahnete i kažete, “ma svi smo u istom sosu, što ste pa vi posebni”, hoću da vam ukažem na to kako će kraj visokog obrazovanja kakvo sada poznajete da SVIMA VAMA dobrano zagorča život.

Prvo vam dajem presek stanja.

Zbog neustavne uredbe tehničke vlade, profesori i saradnici fakulteta i visokih škola već dva i po meseca primaju mizerne plate (na primer – 20,000 dinara, neko manje, neko više), jer režim želi da slomi studentski protest tako što će nas iscrpeti i okrenuti protiv studenata.

Fakultetima se šalje vanredna inspekcija i preti se drakonskim kaznama.

Dekani i rektori se ucenjuju, pritiskaju, čak i privode na razgovore u policijsku stanicu. Vrši se pritisak na članove nastavno-naučnih veća da prekinu obustavu rada i započnu (nikakvu) “asinhronu”, “onlajn” nastavu.

E, sada sledi zaplet. Pre desetak dana, vlada je oformila radnu grupu za “analizu trenutnog stanja finasiranja i performansi visokog obrazovanja” koja treba da utre put novom Zakonu o visokom obrazovanju.

Prema planovima režima, nov zakon predviđa čitav set odredbi kojima bi se značajno smanjila upravljačka i finansijska autonomija fakulteta i visokih škola, kao i odredbe kojima bi se dozvolilo stranim fakultetima da bez ikakve akreditacije u Srbiji i sa finansiranjem iz državnog budžeta uđu u naš obrazovni prostor (o tome sam već pisala u novembru 2024.)

Novina je da se planira i uvođenje vaučera kao glavnog načina finansiranja visokog obrazovanja, što znači da će opredeljena suma iz budžeta pratiti studenta, bilo da se odluči za privatni bilo za državni fakultet ili visoku školu.

Ako ste za trenutak pomislili da bi unošenje takmičarskog duha između državnog i privatnog sektora unapredilo kvalitet i dostupnost visokog obrazovanja, moram da vas razuverim: upravo će se desiti sve suprotno od toga.

Štaviše, uvođenje vaučera je posebno maligno, jer ima moć da značajno doprinese razaranju čitavog društva. Da, da, baš tako mislim; čitajte dalje.

Državni i privatni fakulteti i visoke škole već se itekako “biju” za studente. Prema studiji SANU iz 2021. godine, državni univerziteti popune 51 odsto mesta na studijskim programima, a privatni tek 39 odsto.

Ovo takmičenje za studente je već dovelo do srozavanja kriterijuma pri upisu, kao i tokom nastavnog procesa i polaganja ispita. Snažna borba za finansiranje preko vaučera samo će pogoršati već alarmantnu situaciju – fakulteti će se upirati da studije postanu brže i lakše, što će rezultirati bezvrednim znanjem i bezvrednim diplomama i u državnom i u privatnom sektoru.

Ovo možda i ne bi bilo toliko strašno da kod nas postoji tržišni mehanizam koji bi ovu anomaliju korigovao – recimo, zaposlite se sa bezvrednim znanjem i onda brzo izgubite posao jer firmi ne treba parazit; omladina i roditelji čuju koji fakulteti proizvode bezvredne diplome, počnu da ih izbegavaju i onda te ustanove moraju da poboljšaju svoj kvalitet da bi opstale.

Međutim, tog korektivnog faktora kod nas nema. Ono malo privrede koja nešto radi funkcioniše po principu veza sa vlašću a ne pameti, kreativnosti i preduzimljivosti.

Politizovanom državnom sektoru baš i trebaju diplomci bez znanja jer oni radno mesto mogu da zadrže isključivo poslušnošću, a ne kompetentnošću.

Zato ćemo u skoroj budućnosti, ako ovaj zakon o visokom obrazovanju zaživi, imati mlade ljude sa diplomama koji će malo toga znati i umeti da urade, ne njihovom greškom, već zbog zle namere režima.

Pošto će veliki broj njih uglavnom biti neznalice, biće lako zamenljivi, što će ih koštati dobrog i stabilnog posla, kreativne i ispunjujuće karijere, pristojne finansijske situacije.

Vaučeri će nam doneti i drugačiju strukturu i cenu radne snage. Naši matematičari, prirodnjaci i inženjeri se školuju skoro isključivo u državnom sektoru. (Prema SANU studiji, samo pet odsto studenata privatnih fakulteta čine studenti ovih profila.)

Kada ne bude bilo državnih para za laboratorije na Hemijskom fakultetu i merne instrumente za vežbe na Elektrotehničkom fakultetu (jer će taj novac da se slije u studije biznisa i menadžmenta koje malo koštaju ustanove), smanjiće se broj i kompetentnost diplomaca bazičnih nauka, inženjera, lekara i svih drugih zahtevnih struka.

To znači da će nam svako malo padati mostovi u reke, nadstrešnice na glave (zvuči poznato?), a ljudi umirati od komplikacija bronhitisa. Liste čekanja za operacije biće još duže, pregledi kod lekara papreni. Privreda će postati još slabija i manje konkurentna na svetskom tržištu.

U predstojećoj vaučerskoj trci za novcem i kresanju budžeta državnih univerziteta, sasvim sigurno će stradati i studijski programi u oblasti umetnosti, kulture, društvenih i humanističkih nauka. Mali programi su skupi programi. (A tek oni koji zahtevaju materijal i prostor.) Slikari, vajari, operski pevači, kompozitori, reditelji, montažeri, sociolozi, filozofi, lingvisti, etnolozi… ćao doviđenja dragi naši, bilo je lepo dok je trajalo.

Finansiranje putem vaučera bi veoma verovatno u dogledno vreme podiglo cenu studiranja. Da bi sprečile gubitak nekih studijskih programa i profesora, državne visokoškolske institucije bi morale da nadomeste deo odlivenog državnog novca povećanjem studentskog udela u ceni studiranja.

Privatne visokoškolske institucije, koje rade za profit, dobile bi deo novca iz budžeta, ali, ne želeći da se odreknu prihoda koji sada dolazi od studenata, mogle bi lako da podignu cenu školarina. Dakle, u skoroj budućnosti, obrazovanje će postati privilegija bogatih. (To je delom već sada tačno, samo će postati mnogo gore.) Siromašni i srednji slojevi ili neće studirati ili će se zaduživati da bi platili studije.

Kako je obrazovanje najbolji put za izlazak iz siromaštva, kao i za prosperitet čitavog društva, očigledno je da je režim opredeljen da poveća i zacementira klasne razlike, odnosno da veliki deo stanovništva zauvek ugura u siromaštvo i dužničko ropstvo.

Kada sve ovo uzmete u obzir, nadam se da vidite da će, ukoliko se usvoji nov Zakon o visokom obrazovanju, ova minorno funkcionalna država postati pravi zverinjak u kojem dobro žive samo najbogatiji, a mi ostali preživljavamo. Naša deca biće osuđena na neizgledne poslove i bedne plate, isprazan i obespravljen život, povećan rizik od bolesti, povreda i smrti. Ili će se u rekama iseljavati iz ove zemlje. Vi sada razmislite da li vas uništavanje visokog obrazovanja tangira ili ne.

Ima li rešenja ovom problemu? Na sreću, ima, iako nije jednostavno: ovaj nezasiti, štetočinski, korumpirani režim mora da se što hitnije smeni sa vlasti mirnim i demokratskim putem. Nikakvo odlaganje neće pomoći; što duže čekamo, biće sve gore. Mi, građani ove države, kao odrasli ljudi sa određenim mentalnim kapacitetima, moramo da izvadimo glavu iz peska i izborimo se za svoju sudbinu. Konkretno, to znači sledeće.

Za članove akademske zajednice: hitan ulazak u štrajk da bismo se zakonski zaštitili od režima-zlostavljača; udruživanje sa studentima u vršenju pritiska na režim da raspiše vanredne izbore, odnosno učešće u različitim oblicima protesta; odlučniji odgovor uprava visokoškolskih ustanova na represiju.

Za radnike, poljoprivrednike, advokate, lekare, inženjere i sve druge zaposlene: štrajk i odupiranje nelegalnim zahtevima i poslovima, korupciji, pritiscima, ucenama; otvorena podrška vaše organizacije studentskom zahevu za raspisivanje vanrednih izbora; učešće u svim njihovim aktivnostima.

Za sve građane ove zemlje, pojedinačno ili organizovane u zborove: podrška studentskom zahtevu za raspisivanje vanrednih izbora.

Vreme pečenja kiflica i pravljenja kolača je prošlo.

Sada je vreme da se obučite da budete kontrolori izbornog procesa; da budete spremni da patrolirate svojim krajem i sprečavate izbornu krađu; da donirate novac ili vreme studentskim aktivnostima i profesorskim platama preko IT Srbije i Mreže solidarnosti; da sa komšijama osmišljavate i realizujete lokalne akcije; da ubedite bar dvoje zaslepljenih ljudi iz vašeg okruženja da svoj glas na izborima ne daju režimu zlostavljaču.

Mora borba, jaka i neprestana, dok im ne vidimo leđa.

Autorka je profesorka na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini Univerziteta u Kragujevcu

(Danas)