Ivan Ivanji: Bilo bi smešno, da nije tužno - licemerno moralisanje nad naslovnom stranom NIN-a

Povodom naslovne strane NIN-a čujemo moralisanje koje bi bilo smešno da nije tužno. Na osnovu svoje sudbine dozvoljavam sebi da odbijam patetiku kao nedostojnu ozbiljnosti teme, piše za DW književnik Ivan Ivanji.

Iznenađujuće veliko uzbuđenje izazvala je naslovna strana nedeljnika NIN za koju predsednica Skupštine Srbije, Maja Gojković, kaže da predstavlja „najstrašniju uvredu za Srbiju, kao i za sve žrtve nacizma, porodice žrtava i njihove potomke...“ Gospođa Gojković svakako ima pravo da govori u svoje ime, partije kojoj pripada ili vladajuće koalicije, ali ne u „ime žrtava nacizma“.

Naslovna strana NIN-a ne prikazuje žrtve koncentracionih logora, nego cinični natpis na kapijama logora Aušvic i Dahau. U Aušvicu sam bio kao dete malo starije od 15 godina, mene su sproveli ispod kapije sa natpisom „Arbeit macht frei“. Na kapiji Buhenvalda, u kojem sam takođe bio, stoji ciničan natpis „Svakome svoje“. O tom natpisu sam napisao celu knjigu, roman „Slova od kovanog gvožđa“, nekoliko godina sam se bavio temom kapija koncentracionih logora.

Odmah su se za reč javili Aleksandar Martinović, Ivica Dačić, Zorana Mihajlović, biće tim povodom još na desetine sličnih izjava i tvitova. Dačić se zgražava što je NIN u stranom vlasništvu; Zorana Mihajlović uzvikuje da bi bolje bilo da su zbog ugovora sa FIAT-om napadali Borisa Tadića, kao da to ima veze sa nemačkim koncentracionim logorima.

Mnogi naivni, a dobronamerni savremenici u želji da pokažu i dokažu svoj antifašizam, nesvesni u kojem su se društvu našli, pevaju u istom horu. Sve to skreće pažnju sa problema koji se poslednjih nedelja iskazuju štrajkovima u Srbiji.

Za mene holokaust nije neupitna, jedinstvena svetinja. To nije samo moje mišljenje, jer sam svake godine, a ponekad i dva puta godišnje, u Memorijalnom centru Buhenvald, ove godine već sam tamo bio, u novembru ću biti u Dahauu, znam kako misle moji drugovi, bivši zatvorenici logora, koji su još živi.

Mogao bih da navedem desetine primera iz istorije kada su se ubijali čitavi narodi. Prvi strašni primer zabeležen je u Bibliji u glavi 15. Prve knjige proroka Samuila, gde on od jevrejskog kralja Saula u ime Gospoda Boga zahteva da istrebi Amalićane, da ubije „...muškarce i žene, decu i odojčad, goveda i ovce, kamile i magarce“. Nobelovac Elijas Kaneti, slučajno Jevrejin koji je izbegao logore, navodi tri primera istrebljivanja naroda. Klasična Atina, za mnoge pojam prve demokratije, pošto je uspela da osvoji konkurentsku državicu na otoku Milos istrebila je celo njegovo stanovništvo. Moderna Turska je za vreme Prvog svetskog rata pokušala da istrebi Jermene na svojoj teritoriji. Hitlerovoj tehnici istrebljenja Jevreja i Roma mora se priznati Ginisov rekord po broju ubijenih i uvođenje gasnih komora umesto pojedinačnih ubistava. Da je trebalo da biram između smrti u plinu u Aušvicu ili da me ustaše ili četnici polako kolju nožem ili umlate sekirom sigurno bih odabrao bržu smrt.

Na osnovu svoje sudbine dozvoljavam sebi da budem ciničan i da odbijam kuknjavu i patetiku kao nedostojne ozbiljnosti teme.

Često sam imao prilike da govorim o koncentracionim logorima u Nemačkoj i Austriji, ređe u Srbiji. Na osnovu toga mislim da generaciji unuka i praunuka zločinaca i žrtava mirno i konkretno treba da se referiše o masovnim ubistvima, bez obzira da li ćemo ih nazivati holokaust, genocid, šoa ili drugačije. Fraziranje je kontraproduktivno. Pokušaj antifašističkog obrazovanja u Jugoslaviji nije sprečio ni da se u Bosni opet izgrade koncentracioni logori, ni masovna ubistva sa fašistoidnim naznakama u jugoslovenskim ratovima. To su svežije uspomene od vođenja talaca iz Topovskih šupa na streljanje, među njima mog oca, ili vožnje Jevreja kamionima dušegupkama iz logora Staro sajmište kroz centar Beograda, među njima i moje majke.

Voleo bih da se energija kritičara naslovne stranice NIN-a koncentriše i na često obećavano rešavanje budućnosti lokacije koju nazivamo Staro sajmište. Na poznatoj maketi Beograda na vodi teritorija na kojoj se nalazi taj bivši logor naznačena je neutralnim zelenilom, a moglo je da se tamo prikaže poznata kula za koju nam govore da će se renovirati i da će opstati.

NIN je pokušao da upozori na probleme u Srbiji, uslove rada u stranim kompanijama. Činjenica je da se Srbija stranim investitorima reklamira kao društvo sa jeftinom radnom snagom, da često nema kolektivnih ugovora, da su sindikati slabi, da su počeli prvi ozbiljniji štrajkovi. Naslovna strana NIN-a bi bila dobra da privuče pažnju na to, a promašena je, jer je očigledno poslužila za lažno i licemerno busanje u grudi antifašizmom i skretanje pažnje sa teme štrajkova na koju je htela da ukaže. Može da se raspravlja o njenoj estetici, da li je metafora promašena ili nije, ali ovo moralisanje bi bilo smešno da nije tako tužno.

Interesantno je kome pada na pamet da na osnovu te naslovne strane smatra da NIN današnju Srbiju upoređuje sa nacističkim koncentracionim logorima. Da nisam čuo šta o tome kažu gospođa Gojković i članovi njenog hora, meni to sigurno ne bi palo na pamet. A za razliku od njih, ja jesam bio u Aušvicu.

(Dojče vele, NIN)