General Leonid Ivašov: Ruski pravac je izgradnja novog - pravednog sveta; Pravoslavci treba da shvate da su pozvani da se suprotstave nepravdi

General Leonid Grigorjevič Ivašov, ruski vojni i društveni pregalac, predsednik Akademije za geopolitičke probleme, profesor na katedri međunarodne žurnalistike MDIMO, član Saveza pisaca Rusije, u toku razgovora je bukvalno otvorio pred nama ceo svet: postalo je očigledno trenutno stanje planete.

Razgovaramo s njim o skrivenim problemima civilizacije, o sukobima – kako kao o globalnoj pojavi, tako i među pojedinim zemljama i do čega na kraju krajeva može dovesti trenutni raspored snaga na svetskoj sceni.

Leonide Grigorjeviču, vi ste predsednik Akademije za geopolitičke probleme, dugo godina se bavite konfliktologijom. Kakav je današnji geopolitički raspored snaga u svetu?

– Današnja svetska situacija se može oceniti kao permanentni i kompleksni sukob ideologija, civilizacija, smislova života, između prošlosti i budućnosti. Kad je čovečanstvo imalo jasan cilj i viziju budućnosti, sukoba s prošlošću nije bilo – ona je predstavljala osnovu za stremljenje u budućnost. A kad takvog cilja nema – praktično svi narodi sad žive u stanju depresije, nesigurnosti u sutrašnjicu i u stanju besmisla svog života – i većina zemalja se vraća onome što je nekad bilo, uključujući i Rusiju – sovjetskom uređenju, Staljinovom imenu.

U svetskom geopolitičkom procesu na prva mesta izbijaju etno-kulturne civilizacije (kao najviši oblici socijalnog udruživanja naroda). Države su već pretrpele poraz od svetskog transkontinentalnog oligarhijskog društva. Kao odgovor na to što oligarhat danas vlada svetom (naručuje revolucije, ratove, ukazuje nepravilan put razvoja, nameće potrošačke, antiljudske standarde: istopolne brkove itd.), društvo sa svoje strane živi po zakonitostima prirode i kosmosa, i zato svetske civilizacije izbijaju na prva mesta.

Glavni sukob se danas rasplamsava između civilizacija istočnog tipa, uključujući i Latinsku Ameriku, i Zapada, gde vlada veliki finansijski kapital. Osa protivteže Zapada i Istoka se obnavlja – civilizacije, društva i narodi se bore protiv transnacionalnih društava. Ovo stanje je opasno, ono vodi ka izbijanju svetskog rata. Zadatak ruske civilizacije koja objedinjuje praktično 200 etnosa, jeste da reguliše odnose između drugih, čak i anticivilizacija kao što je Zapad.

Svaka svetska civilizacija, kao i biljni i životinjski svet, ima svoju funkciju. Oni se pre svega stvaraju i grade zato što je potrebna ravnoteža, ujednačenost snaga – kako u prirodi, tako i u društvu.

Koji vektori razvoja čovečanstva danas postoje po vašem mišljenju?

– Danas se ispoljavaju tri vektora razvoja. Prvi je pokušaj anglosaksonske elite da sagradi svetski poredak koji će imati samo jedan pol, drugi je to što oligarhat stvara svoj monopolarni svet pod vlašću novca, koristeći vojnu, ekonomsku anglosaksonsku moć, ali postoji i treći vektor – višepolarni svet. Njegov istaknuti izraz je grupa zemalja BRIKS. Ima svega pet država koje predstavljaju zemlje-matrice – osnovu budućih civilizcija: Brazil – Latinske Amerike, Južna Afrika – afričke, Kina i Indija na svom azijskom kontinentu, a Rusija zasad nastupa kao država, ali se postepeno odvija obnavljanje njene civilizacijske strukture kao ruske civilizacije i zajedničke sudbine svih naroda koji su ulazili u sastav Ruske imperije, a kasnije i SSSR. Proces koji je započeo kao ekonomski evroazijski savez prerasta u savez naroda.

Koliko je duboko svet zagazio u stanje konflikta, duhovnog i moralnog raspada? Kako vidite puteve za izlazak iz ove situacije?

– Zapadnocentrični svetski poredak u kojem dominira nemoralni kapital, dospeo je u ćorsokak, ne vidimo njegov dalji razvoj. Pored svega ostalog, postoji sukob između čoveka i prirode. Prizvani smo na ovu zemlju kao razumna bića kako bismo održavali harmoniju, kako bismo doveli u ravnotežu čak i odnose u oblasti biljnog i životinjskog sveta, kako bismo održavali Zapad i Istok u stanju ravnoteže. Svet treba da bude mnogopolaran. Ovu misao je potvrđivao i ruski filosof Konstantin Nikolajevič Leontjev, koji je govorio o tome da svaki narod nosi svoju kulturu, upravo zato je naš šaroliki i složeni svet tako lep i stabilan.

Posle raspada SSSR načinjen je pokušaj stvaranja jednopolarnog svetskog poretka. Amerikanci su pokušali da preuzmu vođstvo na svetskoj sceni, ali su bili lenji da stvore naučnu teoriju. Pre svega, akcenat su stavili na vojnu nadmoć nad svima ostalima (njihov vojni budžet je bio mnogo veći od budžeta drugih zemalja), hteli su sve da primorju da servisiraju i povećavaju dobit koja se ostvaruje od njihovog biznisa, kao drugo – na ekonomsku moć, i kao treće – na političku drskost. Sve to je prosto primitivno, zato nikakve teorije postojanja drugih naroda u jednopolarnom svetu nisu predviđene.

Danas se situacija menja, vidi se izlaz. Pojavila se «geopolitička matrjoška» – Evroazijski savez – centar Evroazije, Šangajska organizcija – to je već civilizcijsko uređenje Evroazijskog kopna – i grupa zemalja BRIKS – koalicija, koja predstavlja alternativu Zapadu. U ovom svetskom poretku odnosi će biti potpuno drugačiji. Njihove naučne, intelektualne i duhovne zajednice treba da stvore sistem međudržavnih vrednosti, međucivilizacijskih odnosa «nezapadnog» tipa, sistem bezbednosti, svoju valutu i ekonomski model koji ne pljačka prirodu.

Nije slučajno što je u aprilu 2015. godine održan susret ekologa – u toku je proces osmišljavanja nepotrošačkog odnosa prema prirodi. Nisu se samo lideri zemalja ŠOS i BRIKS okupili u Ufi u jule ove godine, već se i sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Platonovič Patrušev sreo sa svojim kolegama, a to znači da su razgovarali o budućem modelu bezbednosti. Sergej Nariškin je okupio predsednike parlamenata ovih zemalja – već su stvorene osnove pravednijeg sistema, koji se razlikuje od zapadne, takozvane «demokratije». Lideri sindikata su takođe razmotrili svoja socijalna pitanja, što je značajno. Kao što vidimo, postepeno se gradi novi svet.

A što se tiče same Rusije i njene pomoći u Siriji, ona je počela da se vodi svoju tradicionalnu geopolitiku, čiju suštinu je najbolje izrazio general Šarl de Gol: «Rus ne može da bude srećan ako se negde čini nepravda.» I to je naš zadatak, naš pravac je izgradnja novog pravednog sveta. Osim toga, u Siriji spasavamo civilizaciju i pomažemo Evropi da opstane.

Danas Rusija izlazi na svetsku scenu. U kom svojstvu, po vašem mišljenju, nastupa naša zemlja, kakvu ulogu igra i šta može da ponudi svetu?

– Rusija je dobrovoljno napustila svetsku scenu kad je gospodin Jeljcin 1992. godine objavio: «Naš cilj je da se integrišemo u zapadnu civilizovnu zajednicu.» On ništa nije shvatao o svetskom poretku, nije čitao klasike: Nikolaja Danilevskog i Osvalda Špenglera. Semjuel Filips Hantington je u svom radu iz 1993. godine «Sudar civilizacija?» pokazao da civilizacije po nečemu mogu biti slične, ali je integrisanje jedne u drugu nemoguće – gubi se vrednosni identitet ljudi. Vidimo da su Amerikanci i Englezi učinili Evropljane drugačijima, odredili su im standarde prekomorske civilizacije i ugradili matricu svojih vrednosti: koristoljubivost, ekspanzija, nasilje – i primorali su Evropljane, koji su još u vreme Rimskog carstva bili skloni ovim grehovima, da rade u istom pravcu. Obratite pažnju: čim je naša zemlja nastupila kao lider političkog otpora Zapadu, čim je prestala da se potčinjava zapadnom kapitalu i američkoj političkoj drskosti (kad su uvedene sankcije protiv nas, a mi smo prihvtili bitku), na paradi na Crvenom trgu su bili predstavnici zemalja, koje čine 38% stanovništva Zemlje, a 2010. godine ih je bilo svega 7% – to su Amerikanci, Englezi, Francuzi i Poljaci. Pitanje se sastoji u sledećem: čiji sistem duhovno-moralnih vrednosti će ispunjavati prostor budućeg sveta?

Da, upravo sam htela da vam postavim ovo pitanje. U jednom od izlaganja ste rekli da se danas očigledno ističu lideri: ekonomski – Kina, politički – Rusija. A ko je po vašem mišljenju duhovni?

– Kad govorimo o novom svetu – ne o zapadnim civilizacijama, bezuslovno, treba da postoji politički, ekonomski i moralni lider. Očigledni ekonomski lider je, kao što sam i rekao, – Kina. Bez obzira kako da se odnosimo prema svom BDP-u, korupciji itd. Rusija je počela da vrši funkciju političkog lidera. Sećam se rada nemačkog filosofa Valtera Šubarta «Evropa i duša Istoka», gde piše o tome da, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne, budući vekovi pripadaju Slovenima, a duša Istoka je Rusija. Po njegovim rečima, Zapad je mnogo dao čovečanstvu, ali ga je lišio duše, a bez duše neće biti nikakvog uspeha. Mi više ne možemo da vratimo dušu Zapadu, a evroazijske vrednosti koje predstavljaju zbir svih naših naroda – univerzalne su i prihvatljive kako za Indusa i Kineza, tako i za Evropljanina (ako, naravno, budu želeli da ih prihvate). Teško da ćemo ikada biti ekonomski lider, a duhovni i politički – sigurno.

U toku je žestoki informativni rat, koji se iz dana u dan sve više rasplamsava; dešava se duhovni raspad, u kojem ginu ljudske duše – okreću se Gospodnjih zapovesti, ali niko ne računa ove žrtve. Šta mislite, da li među nama ima mnogo duhovno živih ljudi?

– Reći ću sledeće: mnogo i iz dana u dan ima sve više. Ipak, treba istaći koliko su transkontinentalne strukture za pustošenje naših duša dobro obavile posao i šta su opustošile. Postojalo je negiranje istorije, pravilnosti našeg istorijskog izbora; razvraćali su duše, pre svega, materijalno-finansijskom komponentom. Devedesetih godina prošlog veka posebno su uspeli da nam usade misao da je glavno da «mercedes» bude moćniji od komšijinog, da kuća bude veća, da lanac oko vrata bude deblji itd. Prvi su ka tome pohrlili ljudi ne baš sasvim zdravog razuma, koji po pravilu ne streme ka nečem lepom, uzvišenom i duhovnom. U slučaju da čovek ne može da napiše knjigu, da učini naučno otkriće, da naslika sliku, a hoće da izgleda «kul», – novac zamenjuje sve ostalo. Nažalost, znatan deo omladine se upecao na ovu udicu: po njihovom mišljenju, ostvariti se ne označava duhovno i intelektualno bogatstvo, već debeli novčanik. Ova tendencija postoji i danas.

Ipak, čak i na fakultetu kao što je MDIMO (a ja već dugi niz godina radim sa studentima) primećujem da broj mladih ljudi koji svoj život vide drugačije raste iz dana u dan. Ako uporedimo devedesete godine s današnjicom, očigledno je da tih godina nije moglo biti ni reči o pripajanju Krima i ulasku u Siriju (takve stvari su gušili liberalni mediji i takozvana liberalna inteligencija). Danas su povici «želimo u SSSR da ponovo hranimo ceo svet» pojedinačni, društvo se otrežnjuje. Razabraćemo se s bliskoistočnom IDIL-om, ali nam predstoji još i borba s «domaćim IDIL-om», koji nije ništa manje opasan. To su pre svega ljudi koji žive u Rusiji i ne vide u njoj domovinu, otadžbinu, već teritoriju, koja se može oduzeti, opljačkati, po kojoj se može otvoriti vatra itd. Ovaj neprijatelj je opasniji od bliskoistočnog IDIL-a.

Kako se boriti protiv njega?

– Kompleksnim metodima. Razumete, protiv sistema treba primenjivati samo sistem, a to je izuzetno moćan sistem, koji poseduje ogroman novac. Ali kulturu pre svega stvaraju umetnici, pisci, pesnici, a neki ljudi podvižnički rade u nauci. Ubeđen sam u to da će običan narod, podvižnici, izvući Rusiju. A kako se boriti? Spremamo se za predavanja, učimo, radimo individualno sa svakim studentom, a ne po gotovim obrascima i po šablonu. Isto se može reći i za naučnike, konstruktore, i za kulturne radnike. A glavno je – treba uporno menjati informativni fon u medijima i društvenim mrežama.

Šta mislite o životu Amerike? Šta ljude tamo najviše zanima, da li postoji ideologija? I ako postoji, kakva je?

– Ameriku kao snažnu državu stvarali su predstavnici velikog finansijskog, industrijskog, a zatim i naftnog biznisa. Sovjetski Savez je odigrao ogromnu ulogu u tome što su američki građani u materijalnom smislu živeli barem podjednako dobro kao naši radnici na kolhozu, prosvetni i naučni radnici. Sovjetski geopolitički projekat je bio privlačan. Posle Drugog svetskog rata svi su znali ko je potukao Hitlera, ljudi su veoma poštovali besplatno obrazovanje, medicinu itd. Amerikanci su osetili izuzetno jakog konkurenta i zato su dugo odlučivali šta da rade s crncima, koje su smatrali robovima čak i posle Drugog svetskog rata i o tome šta da rade s tržišnim uslovom «preživljavajte kako znate i umete». Bilo je mnogo rešenja, uključujući i kreditnu politiku – pljačka drugih naroda uz pomoć dolara. Realna cena dolarske novčanice iznosi 15-17 centi, a sve ostalo nije čak ni skrivena, već očigledna dobit. Zahvaljujući tome počeli su da podižu prosečan nivo svojih građana kako bi bili zanimljiviji i kako bi se suprotstavili ideji socijalizma.

Amerikanci nisu mogli da pošteno konkurišu u oblasti nauke, obrazovanja i medicine i u prvi plan su istakli (a kasnije su i nama počeli da ih nameću) čisto materijalne dimenzije i ideologiju «mi, Amerikanci, smo glavni u svetu i zato je značajno biti Amerikanac». Ne bih želeo da ponavljam reči koje Mihail Zadornov obično koristi kad je u pitanju ovaj narod. Blago rečeno, to nisu baš najobrazovaniji ljudi na svetu. Predavao sam na Harvardu i znam da je bolje uopšte ne pitati američkog studenta. Predstavnici azijskih, pa čak i afričkih zemalja su mnogo obrazovaniji. Na moje pitanje o studentima Zbignjev Bžezinski je gnevno odgovorio da manje talentovane nije video. Rat u Iraku se odvija već pet godina, a oni tu zemlju ne mogu da pronađu ni na karti, čak mešaju Evropu i Australiju.

Vlast to svesno radi: «uzmi koka-kolu i hamburger da ti porodica ne umre od gladi – i to ti je dovoljno», zato ogromna većina građana živi ne razmišljajući šta će biti sutradan. Od elite ovih država mi je prosto muka. Novinari ne da ne znaju prva, treća ili šesta lica, nego ne znaju ni nazive država koje su ratovale u Drugom svetskom ratu, lako se može desiti da izjave: «Mi, NATO, smo vas pobedili.» Po njihovoj logici Rusija je ratovala s NATO-om. Tako da apsolutno nemamo razloga da zavidimo Amerikancima.

Ispričaću jednu malu epizodu. U toku moje posete Americi programom je predviđeno upoznavanje s farmerom – otprilike dan i noć je trebalo da provedem kod njega. Ispostavilo se da se on borio u Vijetnamu. U njegovoj predstavi SSSR i dan-danas postoji. Pred kraj razgovora me je ponovo začudio: pričao mi je o drugu s kojim je ratovao pomenuvši da je drug iz Rusije. S osmehom mi je pružio vizitkartu (kako je mislio – mog sunarodnika), a na njoj je bila adresa: Melburn, Australija. Takva je njihova predstava.

Čovek i nehotice postavlja sebi pitanje: a šta će biti s tim društvom ako prestane da živi od kolonizcije drugih metodom dolara i vojne sile? Patrik DŽozef Bjukenen, koji je radio kao savetnik trojice američkih predsednika piše da će se do 2015. godine Amerika raspasti na tri države – afroameričku, latinoameričku i čisto anglosaksonsku. Ali nećemo im ništa želeti, neka žive kako znaju i umeju.

Da li je istina da nas na Zapadu, u drugim zemljama, ne vole?

– Kad nam pričaju da nas ne vole dovode nas u zabludu. To ni iz daleka nije tako, verujte mi – bio sam na službenom putu u 69 zemalja. Otac sadašnjeg sirijskog predsednika Hafiz Asad je vrlo mudro rekao da ceo pošten svet žali zbog raspada SSSR-a, posebno Arapi, a među njima najviše Sirijci. Žale zato što je svet izgubio ravnotežu, bezbednost je prestala da se gradi na ravnoteži snaga.

Nije tačno da nas mrze. A i ako postoji takav odnos, u pitanju su pojedini ljudi koji odlaze u inostranstvo i nemaju kulturu i obrazovanje, već samo novac. Oni remete red i tradiciju. Zbog takvih ljudi počinje da se formira pogrešno mišljenje. A što se tiče Amerikanaca, oni nas jednostavno ne poznaju. Veruju u sve što se prikazuje na televiziji. Što se tiče Evropljana, oni zavise od zapadnih banaka, i nažalost, nemaju svoj cilj. Jedan od savremenih klasika je rekao da imaju volju za vlašću, a za život nemaju. Istopolni brakovi, počinju da venčavaju sa životinjama – o čemu to može da govori? O tome da su iživeli svoje, da to više nije civilizacija, i daj Bože da grešim. Politički i kulturno nikad nisu bili jedinstveni, pokušali su da kroz Evropsku uniju stvore nešto što liči na civilizaciju. Danas možemo reći: nisu uspeli. Na stotine hiljada izbeglica je pohrlilo tamo i koliko sutra će rasturiti Evropu. I za nekoliko godina ćemo na evropskoj televiziji umesto «Guten tag» čuti «Salam alejkum». Ne treba toga da se plašimo. Živeli smo sa islamom u svojoj zemlji, zajedno smo gradili duhovni prostor. Napoleoni i Hitleri nam nisu dolazili iz islamskog sveta, već iz Evrope.

Ko nam je, kako se kaže, prijatelj, a ko nam je neprijatelj?

– Pitanje treba malo uopštiti – geopolitički saveznik i geopolitički protivnik. Čak i svojim studentima postavljam pitanje, kad predajem «Geopolitiku Amerike»: šta da radimo s Amerikancima? Ako se Amerika ne promeni svet neće imati ravnotežu. Postoje civilizacije sa svojim funkcijama, a ujedno anticivilizacije, kao čestice i antičestice, lepe životinje koje jedu travu i grabljivci. Individualno potrošački život, naizgled, ne donosi korist, ali su radi dobiti ljudi napravili čudo kao što je mobilni telefon. Ispostavlja se da smo za Zapad u kulturno-civilizacijskom smislu mi – neprijatelji: oni su izazvali haos na Istoku, a mi se guramo da spasavamo stvari.

DŽon Bartiš je 1904. godine govoreći pred Kongresom rekao da ako Amerika ima neprijatelja, onda je to Rusija. Alfred Mehen – admiral, autor strategije «Anakonda», je sve vreme tražio taktiku gušenja kontitenta. Kad su shvatili da je Rusija centar Evroazije, i da ako nju ne kontrolišu ne mogu da sanjaju o svetskoj vladavini, naša zemlja je postala suparnik kojeg treba kontrolisati i dalje uništavati. Mehen je tražio formulu za gušenje Rusije. U strategiji «Anakonda» postoji sledeća rečenica: treba zauzeti zonu između 30 i 40 stepeni severne širine kako bi se s ove pozicije ljudski narod potiskivao ka severu gde će po zakonu prirode degradirati i na kraju izumreti. Eto, takve su im želje. A naš sudbinski zadatak je da zaustavimo sve one koji pokušaju da upadnu u našu zemlju.

Da li je Pravoslavlje, po vašem mišljenju, – orijentir koji će nam pomoći da sačuvamo duhovnu celovitost?

– Pravoslavlje predstavlja divne vrednosti. Treba shvatiti čovekovu suštinu i da se on nije slučajno pojavio na Zemlji, već da je poslat s određenim zadacima, kao i da se ništa čak ni u životinjskom i biljnom svetu ne pojavljuje slučajno. Svaka suština se rađa, zato što donosi korist u održavanju harmonije. Tako je i s čovekom. On nije nastao od majmuna – to je prosto glupost. Darovano mu je osećanje ljubavi, shvatanja lepote, poseduje niz funkcija od kojih je jedna očuvanje prirode. Važno je shvatiti šta je primarno: materija ili svest. Odgovaram drugačije: primarna je energija duha, energija materije, energija misli itd. Treba ujediniti naučna i duhovna znanja u jedan sistem. I tada ćemo shvatiti mnogo više nego sad.

Kakvi, po vašem mišljenju, treba da budu pravoslavni mediji? Kakve odgovore treba davati, kako treba reagovati na savremene događaje?

– Pre svega, pravoslavci treba da shvate da su pozvani da budu dobri i pravedni i da imaju vrednosti kojima pomažu ljudima da se suprotstave nepravdi, da je osećaju, i da je po svojoj suštini svako od nas vojnik. To se čak pokazalo i u istoriji. Za vreme Firentinske unije 1439. godine nismo se složili s ulogom papa, ustali smo u odbranu hrišćanske istine. Zatim, Moskva je Treći Rim: tu se vidi prva geopolitička doktrina: čuvati Pravoslavlje, čuvati narode, kako bi postojala ravnoteža u katoličkom svetu, koji, avaj, ispoveda druge vrednosti. Kao što se sećate, Spasitelj nije slučajno prineo Sebe na žrtvu – treba da čuvamo ovu istinu.

I pravoslavni mediji treba čvrsto da se drže istine. I još treba da shvatimo da je Pravoslavlje u Rusiji odigralo ulogu ujedinjavanja drugih religija i konfesija. U istoriji nećete naći nijednu drugu zemlju u kojoj je glavna jedna religija i u koju se poziva i druga kao državna: Katarina Velika je upravo to učinila 1788. godine. Mi pokazujemo svetu da narodi različitih nacionalnosti i religija mogu živeti u okviru zajedničke istorijske sudbine, da mogu međusobno da dele stvari, da se međusobno obogaćuju znanjima, kulturnom tradicijom i načinom života.

Iskreno rečeno, razgovor je bio toliko informativan i zanimljiv da sam poželela da postavim još niz pitanja i Leonid Grigorjevič je ljubazno pristao da bude stalni gost našeg portala.

(Jelena Homulo – Vostok/Prevod: Marina Todić)