Rusija je izgubila rat u Ukrajini – jer nije pobedila. Kinezi su ubedili svet da su moćni, ali Kina je i dalje veoma siromašna zemlja

Jedan od najznačajnijih geopolitičkih analitičara, pisac i futurolog bio je gost konferencije u organizaciji Pupin inicijative, a za RTS je govorio o okončanju rata u Ukrajini, transformaciji američke unutrašnje i spoljne politike, odnosima sa Kinom i Evropskom unijom i zašto veštačka inteligencija ne može da zameni analitičare.

DŽordž Fridman je američki geopolitički stručnjak, autor i osnivač obaveštajne i analitičke organizacije Stratfor, kao i platforme Geopolitical Futures.

Rođen je 1949. godine u Budimpešti, u Mađarskoj, u porodici jevrejskih izbeglica koja je nakon Drugog svetskog rata pobegla od komunističkog režima i emigrirala u Sjedinjene Američke Države. Doktorirao je na Univerzitetu Kornel, a akademsku karijeru započeo je kao profesor političkih nauka.

Fridman je postao poznat široj javnosti kao autor uticajnih knjiga o globalnoj politici, među kojima su najpoznatije Sledećih 100 godina, Sledeća decenija i Sudbina Evrope.

Njegove analize često se fokusiraju na dugoročne strategije država, ulogu SAD u svetu i geopolitičke tokove u Evroaziji. Smatra se jednim od vodećih vizionara u oblasti geopolitike i međunarodne bezbednosti. Često nastupa u medijima i na globalnim konferencijama.

U Beogradu je početkom juna 2025. boravio kao glavni govornik na Forumu Pupin Inicijative i tom prilikom je dao intervju novinaru RTS-a Zoranu Stanojeviću. Razgovor je emitovan u emisiji “Takovska 10”.

Gospodine Fridman, hvala Vam što ste došli na RTS.

Drago mi je što sam ovde.

Najaktuelnije pitanje u ovom trenutku – poslednje dve, tri godine sve se više govori o izbijanju Trećeg svetskog rata. Da li ta opasnost i dalje postoji?

Ne mislim da će izbiti svetski rat, jer su svet i tehnologija danas veoma različiti.

Kada smo imali Drugi svetski rat, bilo je neophodno imati na hiljade vojnika raspoređenih širom sveta.

Danas se, zahvaljujući tehnologiji, ratuje na daljinu. Zato je teško zamisliti rat takvih razmera, jer će se ratovi rešavati mnogo brže i lakše.

Neće biti manje žrtava, ali... Tehnologija je danas drugačija, kao što se sve promenilo kada su mačeve zamenile puške.

Ako mogu malo da preformulišem, da li onda treba da smatramo nuklearni rat Trećim svetskim ratom? Da li je to i dalje mogućnost?

To je uvek mogućnost, ali princip koji važi jeste  sigurano uzajamno uništenje. Oni znaju da će napad, ako se desi, biti uzvraćen.

Dakle, nuklearni rat je jedini rat u kome će osoba koja ga je pokrenula najverovatnije poginuti u prvoj nedelji, kada bude uzvraćeno.

Najvažnija stvar u vezi sa nuklearnim ratom jeste da, od Hirošime i Nagasakija – koji su bili tragedija – nije bilo nuklearnog rata.

Da nije bilo nuklearnog oružja, verovatno bi došlo do svetskog rata između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.

Ali, u stvarnosti, vidimo da nuklearno oružje ljude najčešće – smiruje. Mogućnost rata između SAD i SSSR-a bila je nemoguća upravo zbog tog oružja.

I ponovo kažem – nuklearno oružje nije samo opasno zato što ubija mnogo ljudi, već i zato što ubija lidere. Ljudi koji pokrenu rat biće prvi koji će stradati, sa obe strane.

To je otrežnjujuće za ceo svet, jer cena totalnog rata postaje previsoka da bi se uopšte mogla zamisliti.

I zato je najvažnije što svi treba da primete – niko nije upotrebio nuklearno oružje tokom Hladnog rata, čak ni u najgorim danima tog perioda.

A kada su Rusi doneli rakete na Kubu, sve je rešeno na miran način – ne vazdušnim udarima, niti bilo čim sličnim.

Dakle, ne mislite da će se to uskoro dogoditi? Pitam zbog...

To bi bio uzajamni samoubilački čin. Ako napadnete zemlju koja nema nuklearno oružje, to je druga priča. Ali niko to nije uradio, jer niko nije siguran kako će druga strana reagovati.

Recimo, da Rusi upotrebe nuklearno oružje – oni ne znaju kakav će biti odgovor.

A kada jednom upotrebite nuklearno oružje, time pokazujete da ste spremni da ga ponovo upotrebite. I onda se postavlja pitanje: šta je sledeći korak?

Jedna logika kaže – udari ih svime što imaš, odmah. Nemoj čekati da oni to urade. Zato niko do sada nije prešao tu nuklearnu granicu.

I mislim da za to postoji razlog, i možemo u tome pronaći utehu.

Unutar samih država, lideri koji su predlagali takav scenario, ili su sklonjeni ili stavljeni pod kontrolu. U nuklearnom ratu – stradaće vaša porodica, vaša deca, vaša žena ili muž, i tako dalje. To čini rat veoma ličnim.

Drugi svetski rat, za Amerikance, vodio se na daljinu. Njihove majke, očevi i deca bili su bezbedni. U ovom slučaju, porodice bi stradale.

Zato postoji mnogo više opreza – i taj oprez je do sada funkcionisao.

Možda ipak previše računate na zdrav razum – verujući da niko neće biti dovoljno lud da tako nešto uradi.

Mislim da će ljudi oko tog „ludog čoveka“ stati na put.

Jednom sam bio u vazduhoplovnoj bazi Platsburg, na severu Sjedinjenih Država – to je bila baza za strateške udare na Sovjetski Savez tokom Hladnog rata.

Razgovarao sam sa nekim pilotima i pitao: šta biste uradili ako stigne naređenje?

Prvo o čemu bih razmišljao, rekli su, jeste da mi žena i deca žive ovde – a ova baza će biti uništena.

Neverovatno je da, uprkos ogromnim tenzijama između SAD i Sovjetskog Saveza – a bile su duboke – i sukobljavali smo se širom sveta, nijedna strana nikada ozbiljno nije razmatrala nuklearni napad.

Drugim rečima, u Drugom svetskom ratu je postojao neki stepen distance i nepersonalnosti. U nuklearnom ratu – toga nema. Gledate svoju porodicu u lice.

Dakle, ako bi politički lider odlučio da započne nuklearni rat, ljudi oko njega bi razmišljali o svojim porodicama, o sebi, o svemu. I to drastično ograničava mogućnosti.

Ako bi i postojao neko dovoljno lud da pokuša da vodi strateški nuklearni rat – svi oko njega znali bi da potpisuje njihovu smrtnu presudu, kao i smrtnu presudu njihovih porodica.

Politički sistemi su to učinili praktično nemogućim.

Neverovatno je da, uprkos ogromnim tenzijama između SAD i Sovjetskog Saveza – a bile su duboke – i sukobljavali smo se širom sveta, nijedna strana nikada ozbiljno nije razmatrala nuklearni napad.

Ne mislim da je iko to ozbiljno razmatrao ni u Moskvi.

Čak ni tokom Kubanske krize?

Tokom Kubanske krize, Rusi su pokušali da razmeste rakete na Kubi.

Mi smo verovali da su te rakete nosile nuklearne bojeve glave. Ali nismo izveli nuklearni napad.

Opkolili smo ostrvo i poručili: ako lansirate, mi ćemo udariti – na Rusiju.

Dakle, nije bilo moguće reći: „Ovo je samo sa Kube i u redu je.“ Jer kada pređete tu granicu, to postaje katastrofa u kojoj učestvujete vi, vaša porodica, svi.

U Drugom svetskom ratu, Amerikanci su napuštali porodice i odlazili u rat, znajući da mogu da poginu, ali da će njihovi najmiliji ostati bezbedni. U ovom ratu – to nije slučaj.

Hajde da se vratimo na teren, na zemlju. Može li doći do mira u Ukrajini ako jedna strana ne pobedi?

Problem sa Rusima je što su izgubili rat zato što ga nisu dobili. To je kao Vijetnam za Sjedinjene Države.

Problem sa Rusima je što su izgubili rat zato što ga nisu dobili. To je kao Vijetnam za Sjedinjene Države.

Mi taj rat nismo izgubili vojno, nismo pobegli u panci. Ali ga nismo ni dobili – što znači da smo izgubili.

Ali rat još uvek traje, da Vas podsetim. Dakle, ne znamo da li su ga izgubili ili dobili.

Ali u slučaju Rusa – za tri godine njihov učinak je bio veoma slab, vojno gledano.

Činjenica da nisu uspeli da zauzmu Ukrajinu za nekoliko meseci, da Crvena armija to nije mogla, ukazuje na duboku slabost u ruskoj vojsci.

Njihove vojne sposobnosti, možda u njihovoj mašti izgledaju moćno, ali u stvarnosti – to nije tako. Borili su se tri godine i ovo je sve što su postigli

Jasno je i da ne mogu da napadnu Evropu – jer ako ne mogu da osvoje Ukrajinu, a uložili su ogromne resurse, onda je zaključak jasan.

Dakle, dve su stvari: prvo, ovo nije Sovjetski Savez. Ovo je nešto drugo.

Njihove vojne sposobnosti, možda u njihovoj mašti izgledaju moćno, ali u stvarnosti – to nije tako. Borili su se tri godine i ovo je sve što su postigli.

Da, ali možda niste potpuno fer – nisu se borili samo protiv Ukrajine. Sjedinjene Države su snabdevale Ukrajinu oružjem, obučavale trupe, davale obaveštajne podatke – što je verovatno i najvažnije. Dakle, da li biste rekli da je Rusija u ratu sa SAD? Ako bi situacija bila obrnuta – ako bi Rusija snabdevala vašeg neprijatelja koji bombarduje američku teritoriju, da li biste rekli da ste u ratu sa Rusijom?

Kada smo bili u Vijetnamu, istovremeno smo bili u ratu i sa Rusijom i sa Kinom, koje su snabdevale Vijetnamce oružjem, obaveštajnim podacima i svime ostalim.

Mi smo to već doživeli. Ali nismo bombardovali Rusiju. Nismo bombardovali Kinu. Zadržali smo sukob u okvirima.

Ali oni su bile nuklearne sile, postojao je razlog.

Upravo to je poenta. Ali u ovom konkretnom slučaju – ako dozvolimo Rusima da zauzmu Ukrajinu, onda je NATO na redu, jer su na njegovoj granici.

Rusi su morali da napadnu, jer je severna ukrajinska granica udaljena 300 do 400 milja od Moskve. To je za Ruse bila fundamentalna opasnost.

Problem je, sa američke strane gledano, u tome što bi, ako Rusi zauzmu Ukrajinu – i iskreno, nije da smo bili preterano zabrinuti zbog same Ukrajine – onda bi došli na granicu sa Poljskom

Problem je, sa američke strane gledano, u tome što bi, ako Rusi zauzmu Ukrajinu – i iskreno, nije da smo bili preterano zabrinuti zbog same Ukrajine – onda bi došli na granicu sa Poljskom.

A tamo su naši vojnici, naših 100.000 trupa, i oni bi bili direktno ugroženi. Mislim da su Rusi pogrešno procenili kako će Sjedinjene Države na to gledati.

Rusi su posle Majdana zaključili da Amerikanci žele da uvedu Ukrajinu u NATO, da nameravaju da dovedu oružje i postave ga na njihovu granicu, 300 milja od Moskve.

Razumem šta su Rusi mislili.

Ali s američke strane – ako nemamo bezbednosnu zonu, nemamo upozorenje, moraćemo da razmestimo trupe u Poljskoj.

Dakle, rat nije bio iracionalan u smislu da je bio čisto zlonameran – da Rusi žele da povrede Ukrajince. Postojao je suštinski strateški razlog.

Ja sam godinama ranije predvideo da će Rusi morati da pokušaju da uzmu Ukrajinu.

I rekao sam – Amerikanci će se tome suprotstaviti, jer ne mogu da dozvole da Rusi budu na granici NATO-a. Za mene ovaj rat nije bio iznenađenje.

Ono što jeste bilo iznenađenje jeste da je ruska armija potisnuta iz Kijeva. Mislio sam da će biti sposobniji. Da će ozbiljnije promisliti šta zapravo nameravaju.

I iznenađen sam što posle tri godine – ovo je sve što Rusi imaju: manje od 20 odsto ukrajinske teritorije.

Tvrdili ste da je ovaj napad, invazija na Ukrajinu, označio kraj Hladnog rata. Možete li da objasnite zašto tako mislite?

Zato što je Hladni rat bio zasnovan na strahu od strašne Crvene armije koja maršira ka Parizu. Jedan od temelja Hladnog rata bila je odbrana Evrope.

Sada znamo da ruska vojska nije u stanju da zauzme čak ni Ukrajinu – dakle, sigurno ne može da zauzme Evropu. A osnova Hladnog rata bila je podela Evrope na Istok i Zapad.

Moram da primetim – neki ljudi se možda ne bi složili sa Vama. Čujemo brojne glasove koji kažu: „U opasnosti smo! Ako Putin uzme Ukrajinu, sledeća je Poljska, ili Baltičke zemlje, ili neko drugi.“

Da, to je svakako argument koji se ponavlja. Ali – on nije uzeo Ukrajinu.

Posle tri godine, to je sve što je postigao. A ja bih, recimo, očekivao da je Crvena armija, da je htela da ponovi scenario Budimpešte, mogla da zauzme celu zemlju za nekoliko meseci.

Najvažniji zaključak iz svega ovoga jeste – ograničenost ruske vojske. Ruska vojska se nije prilagodila savremenom oružju, nije razumela šta znači rat u doba satelita.

A još važnije – vodila je rat kao u Drugom svetskom ratu. Slali su velike mase ljudi na druge mase ljudi, dok su ih sateliti nadgledali i najavljivali njihovo kretanje.

Suprotna strana je unapred znala gde će udariti – i oružje je moglo da ih pogodi.

Očekivali biste da će biti u stanju da deluju efikasno. Dakle, suština ovog rata je u tome kako se rat promenio i šta danas predstavlja vojna moć. Da su Rusi potpuno razumeli tu novu realnost – možda bi bilo drugačije

Rusi su ušli u ovaj rat sa modelom ratovanja koji više ne postoji. Nisu se brzo prilagodili.

Stalno su izvodili masovna kretanja trupa, što je krajnje opasno kada vas posmatraju sateliti i rakete mogu da padnu na vas. To je potpuno drugačije.

Zamislite da vam je neko pre 10 ili 20 godina rekao: Rusi će ući u Ukrajinu – a tri godine kasnije neće uspeti da prodru do njenog centra. Ne biste to očekivali od Rusa.

Očekivali biste da će biti u stanju da deluju efikasno. Dakle, suština ovog rata je u tome kako se rat promenio i šta danas predstavlja vojna moć. Da su Rusi potpuno razumeli tu novu realnost – možda bi bilo drugačije.

Da, ali mogao bih da kažem isto i za Irak i Avganistan.

U oba ta rata vođeno je gerilsko ratovanje – u zemljama u kojima nismo imali suštinske nacionalne interese. Vodili smo ratove, a nismo mogli da se suočimo sa neprijateljem direktno.

Drugim rečima, to su bili ratovi u kojima je neprijatelj bio rasut na sve strane. To je bilo gerilsko ratovanje.

I kao što smo pokazali u Vijetnamu – ne snalazimo se baš najbolje u gerilskim ratovima.

Da, ali sateliti nisu mnogo pomogli u tom tipu rata.

Naravno, jer neprijatelj nikada nije koncentrisao snage.

U Drugom svetskom ratu postojala je frontalna linija. S jedne strane velike jedinice, sa druge strane isto tako – i oni bi se sreli. Danas ne možete da koncentrišete trupe…

U Vijetnamu smo bili veoma uspešni kada su Vijetnamci koncentrisali snage. To nikada nije bio problem.

Problem je bio što skoro nikada nisu to radili. Dolazili bi u grupama od šest, sedam ljudi, napali, pa se povukli.

To nije rat za koji smo bili spremni. I pošto ga nismo dobili – izgubili smo.

Dakle, ako ovo više nije Hladni rat, šta je onda?

Hladni rat je bio vrlo jednostavan – Rusi i Amerikanci podelili su Evropu.

Posle Drugog svetskog rata, evropske imperije su se raspale, a Rusi i Amerikanci su se borili oko tog „ostatka“ – u onome što smo zvali Treći svet.

Sjedinjene Države nisu htele taj Treći svet. Samo nismo hteli da ga Rusi uzmu. Zato smo vodili ratove preko posrednika.

Recimo, 1973. u ratu između Izraela i Arapskih zemalja, mi smo naoružavali Izrael, a Rusi Egipat i Siriju. To je bio proksi rat.

Hladni rat je bio veoma kompleksan sukob, u kome se američke i ruske trupe nikada nisu direktno suočile.

Uvek je neko drugi ratovao. I obe strane su bile veoma oprezne da ne dovedu u direktan kontakt ruske i američke trupe, čak ni u Evropi.

Mislite na zvanične trupe Rusije i SAD?

Da, obaveštajne službe su, naravno, imale svoje „igre“, ali kada je reč o divizijama – nikada se nije desilo da američka divizija napadne rusku diviziju.

U Americi smo imali jednu čuvenu frazu: „Čuvali smo stražu na Fuldinom prolazu.“

Fulda je bila tačka na kojoj Rusi navodno mogu da napadnu – ali znali smo da neće. Ipak, pretvarali smo se. I ja sam pripadao toj generaciji.

Dakle, šta je ovo sada?

Trenutno, iz američke perspektive – postoji želja da se povučemo iz sveta.

Proveli smo 80 godina izloženi. Vodili smo mnoge velike ratove, manje ratove, svašta nešto.

A Sjedinjene Države su tvrđava. Niko ne može da nas napadne – osim ako Kanađani ponovo ne polude na nas. Ali neće nas napasti.

Nemojte ih ljutiti.

Da, Amerikanci i Kanađani – to vam je kao loš brak. Ne možete ništa da učinite povodom toga.

Ali poenta je – naš interes je, suštinski, na okeanima. Evropljani nikada nisu razumeli šta mi radimo.

Dakle, normalno stanje za SAD je – kontrola mora. Admiral Mahan, naš najveći strateški teoretičar iz 19. veka, govorio je: osnova američke bezbednosti i moći je – kontrola mora.

U Prvom svetskom ratu – mi se nismo uključili dok nemačke podmornice nisu počele da potapaju američke brodove, poput Luzitanije.

U Drugom svetskom ratu pokušavali smo da se uključimo preko „lend-liz“ uredbe – slanjem oružja Britancima, uz dogovor da će, u slučaju da Britanija mora da kapitulira, Kraljevska mornarica preći u američke ruke.

Dakle, iz američkog ugla, to nije bilo pitanje nekakvog moralnog izolacionizma – mi jesmo izolovani. Nalazimo se u drugom hemisferu. Između nas su dva okeana. Kada su nas Japanci napali na Perl Harbor – ušli smo u rat.

A Nemačka je objavila rat nama – mi nismo objavili njima.

Dakle, normalno stanje za SAD je – kontrola mora. Admiral Mahan, naš najveći strateški teoretičar iz 19. veka, govorio je: osnova američke bezbednosti i moći je – kontrola mora.

Vladaj morima. Ne mešaj se u istočnu hemisferu. Mi smo morali – jer su mora bila ugrožena.

Jedna dimenzija koju Evropljani nikada nisu razumeli jeste da mi nismo toliko branili njih – već nismo hteli da Rusi stignu do Šerbura, Bremena ili negde gde mogu da stignu do okeana.

Iz američkog ugla, veliki deo Hladnog rata odnosio se na to kako da zaštitimo linije snabdevanja do Evrope i sprečimo ruske udare na moru.

Iz američkog ugla, veliki deo Hladnog rata odnosio se na to kako da zaštitimo linije snabdevanja do Evrope i sprečimo ruske udare na moru.

Evropljani su na to gledali užim očima – kao da SAD brane liberalnu demokratiju. Jeste, branili smo je – ali smo istovremeno branili i svoju kontrolu nad morima.

Da li još uvek branite liberalnu demokratiju?

Mi više ni ne znamo šta je liberalna demokratija. Nekada je to bila vrlo jasna ideja. Danas je to mnogo složeniji pojam.

Doći ćemo do toga, ali prvo da Vas pitam nešto drugo.
Ako Donald Tramp uspe da zaustavi rat u Ukrajini i zaustavi ovo šta se dešava u Gazi – da li mislite da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir?

Pa, mnogi od onih koji su dobili Nobelovu nagradu za mir – nisu je zaista zaslužili. Tako da, ne znam šta se tim priznanjem uopšte danas slavi.

On je predsednik Sjedinjenih Država. Dao je zakletvu da će braniti američke interese.

Svet je, naravno, šokiran, jer je uvek očekivao da će Sjedinjene Države braniti i njih – da imamo moralnu obavezu da ih zaštitimo od Sovjetskog Saveza, od Kine, od bilo koga.

Ali došlo je do transformacije unutar same Amerike. Mi prolazimo kroz veliku krizu – kakvu imamo otprilike svakih 50 godina – i ekonomsku i društvenu. Institucionalnu krizu.

Savezna vlada ne funkcioniše dobro. Imamo i geopolitičku krizu sa Rusima. I moramo da donesemo odluke – kakav odnos želimo da imamo sa ostatkom sveta?

Ko god da je predsednik u ovom trenutku – postavlja isto pitanje: možemo li sebi da priuštimo da budemo toliko zavisni od kineskog izvoza, dok nas Kina istovremeno otvoreno preti ratom? Kako to može?

Evropljanima Tramp deluje veoma čudno.

Prvo – zbog svog ponašanja i načina na koji govori. Drugo – jer ne sledi obrazac poslednjih 80 godina.

Ali prošlo je 80 godina od kraja Drugog svetskog rata. Već 80 godina Sjedinjene Države sebe vide u ulozi odbrane Evrope od napada. Vodimo ratove neprestano.

Moj sin je bio u Ratnom vazduhoplovstvu. Moja ćerka je bila u Iraku, raspoređena u Vojsku.

Svi smo nekad bili u uniformi. Za razliku od Evropljana – ja sam bio tamo, moji prijatelji su bili tamo, svi smo služili.

I sada, u ovom trenutku istorije, postavlja se pitanje: zašto to i dalje radimo? Zašto Evropa ne može sama sebe da brani? Zašto Rusi moraju ovako da se ponašaju? Šta je naš nacionalni interes?

Znali smo šta je naš interes poslednjih 80 godina – blokiranje Rusa, bavljenje Kinezima.

Kad dođem u Evropu, vrlo retko srećem nekog ko je služio u vojsci. Kad odem u Teksas – jedva nađem nekoga ko nije služio. A ja živim u Teksasu. I to je bilo veliko pitanje: zašto mi branimo Evropu? Zašto se oni sami ne brane?

Ali sada se osvrćemo unazad i pitamo se – da li je to zaista istorija Amerike?

Možda bi neki drugi predsednik to radio drugačije od Trampa. Ali povlačenje Amerike – ne znači napuštanje sveta. To znači – prekid zavisnosti. A Evropa je jedan od ključnih problema.

Osamdeset godina posle rata, Evropljani su u potpunosti sposobni da potroše novac da brane sebe. Njihova deca mogu biti u vojsci – ali nisu.

Kad dođem u Evropu, vrlo retko srećem nekog ko je služio u vojsci. Kad odem u Teksas – jedva nađem nekoga ko nije služio. A ja živim u Teksasu.

I to je bilo veliko pitanje: zašto mi branimo Evropu? Zašto se oni sami ne brane?

Zato što ste supersila. Uloga supersile je da brine o svetu, zar ne?

To je lepo što svet tako misli. Ali mi smo, pre svega, nacija. I vodili smo ratove dugo vremena. Biti supersila je naša odluka, ne vaša. Mi nemamo nikakvu obavezu.

Borili smo se zajedno sa Evropom jer je to imalo smisla za nas, ali i zato što su se i Evropljani borili sa nama.

Kada danas pogledamo NATO – šta oni imaju? Zašto nisu jaki kao Sjedinjene Države? Zajedno imaju ogroman BDP. Imaju brojno stanovništvo. Zašto onda 100.000 američkih vojnika stoji tamo, čekajući nekoga ko nikada neće doći – Ruse?

Pitanje je: svet je zdravo za gotovo uzimao da Sjedinjene Države garantuju bezbednost sveta – i zato se drugi nisu pripremili da brane sami sebe.

Možete kriviti Trampa – i svi će ga kriviti – ali to je ključalo ispod američke površine već veoma dugo.

Poznajete li Donalda Trampa lično?

Sreo sam ga jednom, ali ga ne poznajem lično.

Da li biste rekli da postoji pogrešna predstava o njemu – da ljudi imaju sliku koja ne odgovara onome što on zaista jeste?

On je baš to što jeste. I pobedio je na izborima. Ubedljivo – osvojio je i Belu kuću i oba doma Kongresa.

On odražava raspoloženje unutar Sjedinjenih Država u ovom trenutku. Ne celokupno raspoloženje – mnogi mu se protive, glasali su protiv njega, i tako dalje.

Ali u ovom istorijskom trenutku, stigli smo do tačke u kojoj se preispituje šta nacija radi. Preispituje se sve.

I kada se to desi, izgleda kao da kršite norme. A „norma“ je, iz evropske perspektive, bila da oni ne moraju da imaju vojsku – jer će Amerikanci brinuti o njima.

Pa, naravno da to nije moglo da traje večno. Amerikanci su posmatrali svet. Videli šta se desilo u Avganistanu. Setili se Vijetnama. I postavili pitanje: da li moramo i dalje da igramo tu ulogu?

Jedna frakcija u Americi je želela da zadrži taj model. Većina – nije. Ovo nije bio nikakav državni udar, ni čudan lider koji je preoteo kontrolu. Ovo je  izabrani predsednik. On odražava raspoloženje naroda.

Da li je on dobar za Sjedinjene Države? Da li je dobar za demokratiju?

Pa, demokratija se dogodila. On je izabran.

Izabran je jer smo bili u trenutku kada je bio potreban novi model unutrašnjeg funkcionisanja SAD. Tokom kovida smo otkrili da savezna vlada ne funkcioniše. Evo šta se desilo.

Ali on je bio na čelu savezne vlade kada je kovid počeo.

Jeste, i nije mogao da je stavi pod kontrolu. Ali nemojte to svoditi na lični nivo. To je suštinska razlika.

Da je, recimo, poginuo u saobraćajnoj nesreći – pojavio bi se neki drugi „Tramp“.

Ovo je bio društveni pokret unutar Sjedinjenih Država. Savezna vlada imala je dr Faučija, vrlo dobrog lekara, i pitala ga je: „Šta da radimo?“ On je odgovorio: „Svima da ostanu kod kuće dve godine.“

Ali niko nije pitao Ministarstvo finansija – „Šta će to uraditi američkoj ekonomiji?“ Niko nije pitao – „Ako deca od 4 ili 5 godina ne idu u školu i nemaju s kim da se igraju, kako će se razvijati?“

Savezna vlada je bila toliko fragmentisana, sa toliko konkurenata, da niko nije bio u stanju da vodi politiku.

Zapamtite – mi nismo imali saveznu vladu ovakvog tipa pre Drugog svetskog rata.

Ruzvelt je stvorio taj masivni državni aparat da bi pobedio u ratu – i taj sistem je ostao. I funkcionisao je.

Ali s vremenom, neke stvari postaju zastarele. Kupite novi auto – prelep je. Deset godina kasnije – menjate ga.

Morate razumeti osnovnu razliku između SAD i Evrope. Mi smo izmislili svoju zemlju.

Morate razumeti osnovnu razliku između SAD i Evrope. Mi smo izmislili svoju zemlju.

Izmislili smo svoje stanovništvo – ljudi su dolazili iz svih krajeva sveta. Izmislili smo svoj ustav. Vodili smo građanski rat da bismo definisali šta on znači. Navikli smo na preoblikovanje.

Ronald Regan je, na primer, došao na vlast 50 godina ranije i ponovo izumeo finansijski sistem – omogućio da više novca bude dostupno bogatima, manje siromašnima.

Ali zbog toga smo dobili tehnološki bum. Inače ne bismo imali finansijsku osnovu da stvorimo Microsoft i sve te druge kompanije. Dakle, Amerikanci su veoma dobri u tome da menjaju način na koji funkcionišu.

Da li se Amerika sada menja?

Amerika se menja. Sada je oluja. Napisao sam knjigu koja se zove Oluja pred zatišje.

Mi smo usred te oluje. Prvo što se desi – a to se dogodilo i sa Ruzveltom – jeste demontaža...

Samo trenutak. Volite da imenujete oluje. Da li je ovo „oluja Donald“?

Možete je nazvati kako god želite. Ovo je oluja prevaziđenosti.

Način na koji smo se do sada organizovali postao je zastareo u pogledu unutrašnje politike. A Hladni rat je zastareo u načinu na koji se vodio.

I nama u Americi nije problem da se udaljimo od prevaziđenih modela. Ali svet, koji je 80 godina gledao na nas kao na garanta svetske bezbednosti, sada je uznemiren jer mi više ne želimo da igramo tu ulogu. E pa – neka vi garantujete.

Govorili ste o Sjedinjenim Državama kao zemlji koja je izmislila samu sebe. Ali takođe izmišlja i mnoge druge stvari.
Šta je sa proizvodnjom? Kada sam bio dete, „Made in USA“ je nešto značilo. To je bilo prestižno. A sada ste došli iz SAD – da li trenutno nosite nešto što je napravljeno u Americi?

 Nemam pojma. I ne zanima me.

Ali mislite li da je verovatno da trenutno nosite nešto proizvedeno u SAD?

To je jedno od ključnih pitanja. I tu na scenu stupaju sankcije. I carine.

Carine su bile posebno usmerene prema Kini – ali i prema ostatku sveta.

Uzmimo Kinu. Mi smo bili ključni za kineski ekonomski rast. Kina je izvozila ogromne količine u SAD. Ogromne američke investicije su tamo stigle.

Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su želele da obnove Evropu, ceo svet. Obnovili smo Japan. Obnovili smo Nemačku.

I u tom procesu smo stvorili trgovinski sistem koji je koristio celom svetu – otvoren pristup američkom tržištu, povoljni uslovi i sve ostalo. Taj sistem je uspeo. Sada preispitujemo svoje međunarodne odnose.

Uzmimo Kinu. Mi smo bili ključni za kineski ekonomski rast. Kina je izvozila ogromne količine u SAD. Ogromne američke investicije su tamo stigle.

Tako se Kina razvila – uz pomoć SAD. Danas je Kina duboko integrisana u američku industriju – proizvode delove za automobile, sve što je potrebno.

Verovatno i naša odela.

Ali u isto vreme – mi smo u vojnom sukobu sa njima. Kako možemo biti ekonomski zavisni od zemlje sa kojom nismo u ratu, ali smo u neprijateljskoj situaciji?

Kina želi Tajvan. Sa naše tačke gledišta, imamo niz ostrva oko Kine – i Tajvan je jedno od njih. To je naš zaštitni pojas.

Kina želi Tajvan. Sa naše tačke gledišta, imamo niz ostrva oko Kine – i Tajvan je jedno od njih. To je naš zaštitni pojas.

Kini je jasno rečeno: ne možete imati neprijateljski stav prema SAD u vojnom smislu, a istovremeno duboku ekonomsku povezanost.

Setite se arapskog naftnog embarga – koji je bio vezan za Izrael – pa su Arapi prekinuli snabdevanje naftom. A šta ako Kina prekine snabdevanje onoga što mi uvozimo?

Zato Amerikanci sada gledaju kako da postanu samostalniji – i svakako da ne budu zavisni od zemlje koja nas vidi kao vojnog neprijatelja. To je racionalno restrukturiranje.

Ali isto pitanje se postavlja i Evropi i NATO-u – zašto Evropa nije spremna da izgradi vojsku koja je potrebna za njenu odbranu? Zašto smo još uvek mi tu...?

Ali podsetimo se – mi nismo povukli trupe iz Evrope. Svih naših 100.000 vojnika je i dalje tamo.

Da, ali voleo bih da ovaj razgovor premestimo iz vojske i ratova – bliže nečijem ormanu kod kuće.
Moje pitanje je: da li biste platili znatno više za odelo napravljeno u Sjedinjenim Državama, umesto za ono uvezeno iz Meksika, Turske ili čak Kine? Ako to ima oznaku koja kaže: da, postajemo nezavisni, ali će to koštati više američkog birača – da li biste to prihvatili?

Reći ću ovako — tražili ste od mene da ne govorim o ratu, ali to nije moguće.

Ja sam bio u vojsci. Mi posmatramo pitanje odbrane kroz prizmu ekonomije.

Naravno, ne želimo više cene. Ne želimo da plaćamo više za stvari, niti želimo da budemo u neprijateljskom odnosu sa Kinom. Sjedinjene Države su veoma dugo u ratovima — u malim, lokalnim, teškim ratovima. Moja ćerka je bila u Iraku.

Nisam bio srećan zbog toga. Dakle, rat je za SAD suviše blizu. Zato postoji težnja da se ti mali ratovi odmaknu od nas — neka se drugi time bave.

A kada je reč o Kini, to nije samo ekonomsko pitanje — to je i vojno pitanje. Ako me pitate da li bih voleo mirno rešenje sa Kinezima — da se dogovorimo, da nećemo ratovati, da sve razumemo...

I ako moje odelo košta 10% više, ili 20% više — naravno, u redu je.

Duplo, recimo duplo. Jer ako se odelo proizvodi u Sjedinjenim Državama, može biti znatno skuplje.

Da, i odgovor je — tada bismo imali bolju zaposlenost, više novca, i tako dalje.

Da li Sjedinjene Države idu tim putem sada?

Sjedinjene Države trenutno testiraju svet. Ono što vidite kroz sankcije, carine, ono što vidite u odnosima sa Ukrajinom i tako dalje — sve su to načini na koje ispitujemo proces povlačenja iz sveta i način na koji će to uticati na nas ekonomski.

Ali mi imamo jednu dimenziju koju Evropa nema — generacije vojnika. Svi smo prošli kroz to. Nije nam se svidelo. Nismo to želeli.

Dakle, ako sebe pitate: Koliko bih više platio za odelo samo da ne bude rata u Beogradu, kao što smo ga imali — a to je bila tragedija — mislim da biste rekli: „Da, platio bih više za to odelo da izbegnem bombardovanje.“

Isto važi i za nas u Americi, ali na drugi način. Svi mi gledamo svet iz dve perspektive.

Ja sam služio na Fuldinom prolazu, gledali smo Ruse i čekali. I sada plaćam malo više — da ne moram to ponovo da radim.

Onda ću vas vratiti na ono što ste rekli o doktoru Faučiju. Koliko bih platio, ili šta bih sve podneo, samo da ne umrem od kovida?

Veoma puno. Jedan od problema sa kovidom nije bio samo sam virus, već i način na koji smo se štitili — što je koštalo decu njihovog detinjstva i dovelo do poremećaja u ekonomiji.

Ali spaseno je mnogo života.

Spaseni su životi — možda. Ali, s druge strane, neki životi su i izgubljeni. Kolaps ekonomije bio je veoma težak. Ekonomija je zaista potonula.

A u isto vreme, postavlja se pitanje — deca koja su sve to preživela, a nisu išla u vrtić, ni u prvi razred, ni u drugi razred — kakav je tu trošak? Poenta je da uvek postoje kompromisi. I kako odrastamo, odlučujemo šta je ono što želimo da radimo.

Jedna od stvari koja je proizašla iz toga jeste — da je savezna vlada neefikasna. Ona ne promišlja sve procese do kraja. Jedna grupa razmišlja o trgovini. Druga o odbrani.

Treća o zdravstvu. A mi moramo da imamo integrisaniju saveznu vladu. I upravo se to sada dešava. Ali sama ideja — da bih više voleo jeftinije odelo, dok posmatram kinesku mornaricu kako prilazi našim obalama — ne. Radije ću platiti skuplje odelo.

Dakle, ne mislite, kao mnogi, da će Kina nadmašiti Sjedinjene Države kao glavna svetska supersila?

Pa... ne znam ni šta „supersila“ danas znači.

Supersila, izgleda, znači da možete da radite šta god hoćete. A jedna od lekcija koju su Sjedinjene Države naučile kao supersila je — da ne mogu da urade baš sve.

Izgubili smo u Vijetnamu. Mi smo, u stvari, stvorili modernu Kinu. Njihov izvoz u SAD i američke investicije u Kinu bili su ključni za njihov ubrzani rast. Ali Kina je i dalje veoma siromašna zemlja.

Šta mi uopšte tražimo? Tražimo samo da ne moramo da stražarimo u Evropi — neka se Evropljani sami brane. Tražimo od Rusa da ne napadaju Ukrajinu, da ne prete nikome. A Kini kažemo: radimo stalno poslove s vama — šta radite sa ratnim brodovima u Pacifiku?

To su uglavnom zemljoradnici. Kada je Mao Cedung krenuo u Veliki marš, podigao je seljačku vojsku. Današnja kriza u Kini — nezaposlenost, pad privrede zbog gubitka pristupa američkom tržištu — za njih je mnogo ozbiljnija nego za nas.

Drugim rečima, svet koji je stvoren 1945. godine nastao je iz krvi i užasa. A Amerikanci su bili ključni u zaustavljanju tog užasa. Svet koji se sada stvara — mnogo je skromniji u poređenju sa tim promenama iz 1945.

Dakle, postoji osećaj za proporciju koji, po mom mišljenju, mnogi ljudi u svetu — pa čak i u Americi — danas nemaju.

Šta mi uopšte tražimo? Tražimo samo da ne moramo da stražarimo u Evropi — neka se Evropljani sami brane. Tražimo od Rusa da ne napadaju Ukrajinu, da ne prete nikome. A Kini kažemo: radimo stalno poslove s vama — šta radite sa ratnim brodovima u Pacifiku?

A oni odgovaraju: a šta vi radite sa ratnim brodovima u Pacifiku?

Naš odgovor je: radimo isto ono što radimo već ceo jedan vek — ništa. Samo smo prisutni...

Da li biste prihvatili taj isti odgovor od Kine?

Ne. Zato što Kinezi preusmeravaju svoju ekonomiju ka vojnim namenama.

Ali ako Kinezi žele da plove do Australije ili Novog Zelanda — u redu. Mi imamo pravo da sa Kinom ostvarimo bilo kakve ekonomske odnose koji su obostrano prihvatljivi. Ali, Kinezi su veoma zabrinuti ako izgube pristup američkom tržištu.

Da li biste rekli da, kao i sa Rusijom gde ne želite nuklearni rat jer bi uništio obe zemlje, tako treba izbegavati i ekonomski rat sa Kinom, jer bi i on uništio obe ekonomije?

Neće uništiti našu ekonomiju. Učiiniće stvari skupljima. Mi smo bogata zemlja i imamo kapacitete da zamenimo te stvari, iako po nešto višoj ceni. Kina nam je davala prednost u mnogim stvarima — po nižoj ceni.

Ali je to nas koštalo radnih mesta unutar Sjedinjenih Država, i tako dalje.

Dakle, pitanje je: da li ćemo se prilagoditi novoj realnosti, ili ćemo se pretvarati da je Kina i dalje ona ista od pre deset godina?

Kina je sada druga najveća ekonomija na svetu. Ali ne zaboravite, oni imaju ogromnu populaciju, a kada se gleda BDP po glavi stanovnika — brojevi su veoma niski. Kina ima duboke ekonomske probleme

Kina je sada druga najveća ekonomija na svetu. Ali ne zaboravite, oni imaju ogromnu populaciju, a kada se gleda BDP po glavi stanovnika — brojevi su veoma niski. Kina ima duboke ekonomske probleme.

Sjedinjene Države su odigrale ključnu ulogu u razvoju Kine. Postoje dve dimenzije.

Mi ne očekujemo zahvalnost od bilo koga. Ali Kina ne može nastaviti da raste bez pristupa američkom tržištu.

Ideja je — mi činimo jednu četvrtinu svetske ekonomije. Pomisao da bi Kinezi mogli da nas zamene kao partnera... to će morati da se reši pregovorima.

Kinezi su rekli — „ne pregovaramo“ — ali naravno da će pregovarati.

Ono što je Tramp uradio bilo je da pošalje poruku svetu da je ta epoha završena. Sada razgovara sa svima. Pregovara sa svima. On je biznismen. On kaže svima: svet koji je počeo 1945. godine — gotov je.

Što se tiče Kine, ona trenutno prolazi kroz ogromne ekonomske probleme. Seljaci u Kini su veoma, veoma nezadovoljni.

Da, ali Kina se u velikoj meri okreće ka Africi, Rusiji. Postoji i inicijativa Pojas i put, usmerena ka Istočnoj Evropi. Dakle, da li traže alternativna tržišta umesto SAD?

Očajnički. Ali ne postoji alternativa tržištu Sjedinjenih Država.

Evropljani ne mogu da apsorbuju količinu kineske proizvodnje a da pri tome ne unište sopstvene ekonomije.

Mi smo takođe trpeli zbog jeftinih uvoza, ali smo i profitirali od njih.

Imamo mnogo veću ekonomiju, i što je još važnije — nismo podeljeni na male države kao što su Francuska, Nemačka i ostali, koji međusobno konkurišu.

Dakle, postavlja se pitanje: gde Kina može da pronađe tržište slično Sjedinjenim Državama? A odgovor je jednostavan…

Možda mogu da se okrenu sami sebi?

U redu. Poenta je da su Sjedinjene Države sasvim sposobne same po sebi. Kontinentalne SAD su samo malo manje od Evrope.

Izuzetno su moćne. Imamo veliko stanovništvo, vrlo sposoban tehnološki sektor, i sve ostalo. Sve ono što Kina želi — mi već imamo.

Dakle, ideja da su Sjedinjene Države zavisne od sveta — jedna je od onih od kojih Tramp želi da nas odmakne. I mi takođe želimo da se odmaknemo.

Želimo da prestanemo da budemo toliko izloženi svetu — ekonomski, vojno, politički. Mi smo u bezbednoj poziciji.

Mi smo veoma kreativna ekonomija, veoma kreativna zemlja. Izmišljamo stvari, menjamo kulture na osnovu toga. Želimo da smanjimo svoju izloženost i rizik u odnosu na ostatak sveta.

Dakle, kada pitate: „Da li bismo radije platili više za odelo?“ — odgovor je: a šta sve drugo već plaćamo u odbrambenim troškovima i ostalom?

Da li je to poruka koju Tramp trenutno šalje svetu?

Tramp otvoreno poručuje da stara pravila više ne važe. Pregovaraćemo o novim pravilima, ali američki interes biće moja centralna odgovornost.

Mi ne volimo ta vaša nova pravila.

Pa, to vam ne valja.

Pa šta ako Evropa kaže — ne dopada nam se to. Dopada nam se stari model, onaj iz Bajdenovog vremena?

Onda vi radite po svom, a mi po svom — i baš nas briga.

Šta će se, po vašem mišljenju, dogoditi sa Evropskom unijom? Predviđali ste ranije da će se raspasti, da će doći do ozbiljnih problema. Ali ona i dalje opstaje, na neki način.

Postoji, ali koliko zaista utiče na rast pojedinih država — to je pitanje. Kada gledam Evropu, ja vidim dve Evrope. Imamo Zapadnu Evropu, koja je gledala ka Atlantiku i gradila ogromne imperije — čak je i Belgija imala Kongo.

A onda imamo Istočnu Evropu, koja u tim imperijama nije učestvovala.

Kada gledam EU, vidim strukturu u kojoj razvijene, stare zemlje upravljaju. Istočna Evropa je danas najdinamičniji deo kontinenta, možda i sveta. Ima obrazovano stanovništvo, potrebu za rastom i razvojem. Istočna Evropa je drugačija.

EU je napravljena da obezbedi ekonomsku stabilnost. Srbija je zemlja koja eksplodira — u pozitivnom smislu. Ona se razvija, menja. Dok je norma EU stabilnost, norma Istočne Evrope je kreativnost, rast, promena.

Kad pogledam Evropu zapitam se šta je glavni cilj EU. Stabilizacija Evrope. Ali Istočna Evropa ne može da živi u takvoj stabilnosti. Mora da se menja i treba da se menja i kada pogledamo promene u Poljskoj ili ovde u Srbiji...

Kada sam posetio firme u Srbiji, video sam ljude koji znaju više o tehnologiji nego mnogi Amerikanci. I zamislio sam šta će ova zemlja biti za 10–20 godina. Ogroman potencijal. Rođen sam u Mađarskoj, pa imam osećaj šta je Istočna Evropa prošla.

Dakle, rekli biste ljudima u Srbiji — ostanite van udarnih vesti? Bili smo često u naslovima tokom 90-ih. Možda je bolje da se držimo sportskih strana.

Rekao bih — ostanite na ivici tehnologije. Nastavite da školujete mlade da budu brilijantni — kao što već mnogi jesu. Oprostite nam zbog strašne greške koju smo napravili tokom 90-ih u Jugoslaviji. Bio sam tada zgrožen onim što smo uradili. Ali to je istorija.

Oprostite nam zbog strašne greške koju smo napravili tokom 90-ih u Jugoslaviji. Bio sam tada zgrožen onim što smo uradili. Ali to je istorija.

Budite sigurni u sebe — vaš narod je podjednako pametan kao i Amerikanci, Kinezi ili bilo ko drugi. Ne prihvatajte zapadnoevropsku „stabilnost“ kao svoj model. Ne treba da budete stabilni. Treba da rastete. Treba da eksplodirate.

Kada to kažete, moram da postavim i ovo pitanje. Srbija nije uvela sankcije Rusiji. Ima odlične odnose sa Kinom. A u isto vreme teži da postane članica Evropske unije. Da li je to, iz vašeg ugla, „pitak koktel“?

Rekao bih — treba da imate dobre odnose sa svima. Poslednje što vam treba je rat. Koja god ekonomija vam više koristi — bilo Kina, bilo Rusija — ali takođe imajte jasne odnose sa Sjedinjenim Državama.

Ne treba da gledate samo u ministarstvo spoljnih poslova — već u biznismene i preduzetnike koji razvijaju nove proizvode u novom svetu. Jedan od problema  koji je različit nego u SAD je... Ja ne brinem šta kaže Stejt department. Više me zanima šta kaže Microsoft. Jer ima više uticaja na moj život.

Kada sam počinjao, imao sam pisaću mašinu. Sada imam laptop koji nosim svuda. Život mi se više promenio zahvaljujući privatnom sektoru nego javnom. A ovde u Srbiji sam video vrlo pametne ljude koji sarađuju sa Amerikancima.

Dakle, da li biste rekli da danas za SAD — Facebook znači više od USAID-a? Govoreći o „meke moći“ koju je Amerika, čini se, olako prepustila.

Rado, to je bolja reč. Pogledajte, strana pomoć je bila oružje tokom Hladnog rata. Evropske imperije su se raspale. SAD i SSSR su vodili posredničke ratove na Bliskom istoku, u Africi, u Kongu — Čombe, Lumumba i sve ostalo. Mi smo igrali tu igru.

Strana pomoć je bila oružje koje smo mogli da koristimo. Rusi nisu mogli da daju takvu pomoć. Mi nismo želeli te zemlje Trećeg sveta — samo nismo hteli da ih Rusi imaju. Ako je Hladni rat završen, onda strana pomoć više ne jača zemlje, već ih čini zavisnim. Završavaju kao korisnici pomoći umesto kao samostalne države.

Ali, u svakom slučaju, Hladni rat je gotov. Ako Rusi žele Afriku — izvolite.

Ali Kinezi žele Afriku.

Kinezi žele mnogo toga. Kinezi su ubedili svet da su potpuno moćni. Hajde da pričamo o Kini. Ako posetite Šangaj, videćete veliki grad. Ali uđite u unutrašnjost — videćete siromaštvo. 

Kinezi žele mnogo toga. Kinezi su ubedili svet da su potpuno moćni. Hajde da pričamo o Kini. Ako posetite Šangaj, videćete veliki grad.

Ali uđite u unutrašnjost — videćete siromaštvo. Pogledajte koliko toga nisu uradili u sopstvenoj zemlji, a istovremeno se bave drugima.

Kina je važna zemlja. Kina…

Ali ima siromaštva i u Sjedinjenim Državama. Nije sve Njujork i Los Anđeles. Ima dosta siromašnih.

U Njujorku i Los Anđelesu ima više siromaštva nego u Teksasu. To nije neka zabit. Cela zemlja je razvijena. Siromaštva ima svuda. Ne tvrdim da SAD nemaju duboke probleme — naravno da imaju.

Moje pitanje je — da li treba da gledamo na SAD i Kinu kroz njihove najbolje proizvode? Ako Kina postane sposobna da napravi bolji telefon od iPhone-a ili bolju veštačku inteligenciju — da li bi imala prednost nad SAD?

Naravno — i kupite kineski. To će motivisati naše da budu bolji. Bićemo srećni da se takmičimo sa Kinezima.

Ali, s druge strane, ne moramo da ulažemo u njih. Možda i hoćemo. Ali Kina ne može da održava neprijateljski odnos sa SAD. SAD su više puta ponudile saradnju. Ako Kina želi saradnju sa SAD, mora da prestane da priča o Tajvanu. Ne može i jedno i drugo.

Ideja da se mi „plašimo“ Kine — jednostavno nije tačna.

Jedan od naših problema je što se ne takmičimo dovoljno dobro. Ali hoćemo. A drugi je — da smo imali sistem koji nije postojao pre 1945.

Imam još samo dva kratka pitanja, jer smo pri kraju. Prvo — veštačka inteligencija. Vi se bavite prikupljanjem podataka i pravljenjem analiza koje prodajete. Da li mislite da vas veštačka inteligencija može zameniti? Imam čak i vašu sliku koju je napravio AI. Možda vas sledeći put zamenim slikom.

Sliku možeš da napraviš. Ali možeš li da se zaljubiš? Da osetiš strah?

Neki mogu.

Ne. Poenta je u ovome: čovek koji je skovao termin „veštačka inteligencija“ kaže da mu je najveće žaljenje u životu što je upotrebio reč „inteligencija“. To je metod, napredan računarski sistem. Nije inteligencija.

Kada nas dvojica razgovaramo, ne pričamo samo razumom. Pričamo sa strašću, zabrinutošću, emocijama. To je inteligencija. Razum nije isto što i inteligencija.

Dakle, ne plašite se?

Kada gledam u veštačku inteligenciju mislim da je to moćna evolucija računarstva. Ali to nije inteligencija. Inteligencija je kada pišem knjigu, kada razgovaram sa suprugom koja mi kaže: „Piši knjigu, prestani da mi pričaš.“ Životni proces je inteligencija.

Ovo svodi inteligenciju na razum. A život je mnogo više. Taj „razum“ je koristan. To je napredno računarstvo. Ali nije inteligencija. Inteligencija je mnogo složenija.

U redu. Moje poslednje pitanje. Ako biste mogli da budete muva na zidu — na kome zidu i gde biste bili?

Voleo bih da sam muva na zidu Kremlja. Da vidim rasprave, optužbe, ko je zakazao. To bih voleo da vidim. Ali to ne mogu.

Tu bih voleo da budem muva. A onda bih odleteo negde drugo.

Gospodine Fridman, hvala vam. Hvala vam na ovom razgovoru.

Hvala i vama.

(RTS)