Dejan Šoškić: Trebalo bi zaustaviti velika ulaganja i sprovesti reviziju svih javnih projekata

 „Ključne investicije koje vode progresu zemlje su investicije domaćeg privatnog sektora koje su u Srbiji u višegodišnjem kontinuitetu na vrlo niskom nivou. Šta treba da pomislimo o privrednom sistemu zemlje u kome domaći privrednici ne žele da investiraju? To nam jasno govori o nepovoljnom poslovnom ambijentu za koji su nadležne institucije sistema. Iste one institucije koje su, po oceni međunarodnih analitičara, u kontinuiranom rastakanju od 2014 godine“, kaže u intervjuu za Danas Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i guverner Narodne banke Srbije od 2010. do 2012. godine.

Da li mislite da bi, ukoliko se rat u Persijskom zalivu nastavi, mogli imati ekonomsku krizu kao 2008. ili možda krizu sličnu onim iz osamdesetih izazvanu naftnim šokom?

Ukupne ekonomske posledice postojećeg rata u Persijskom zalivu je teško proceniti dok se rat ne zaustavi i dok se ne vidi ukupna šteta, posebno u domenu štete na proizvodnim, skladišnim i transportnim kapacitetima, kao i dok se ne proceni koliko je vremena potrebno za obnovu porušenog. Kriza 2008 je bila izazvana ozbiljnim propustima u regulaciji finansijskog sistema SAD i prelila se u globalni realni sektor privrede.

S druge strane, naftni šokovi 1973. i 1979. bili su uslovljeni kartelskim ponašanjem proizvođača nafte koji su želeli da se decenijski niske cene nafte iz prethodnih decenija (oko i ispod tri dolara po barelu) podignu na viši nivo (10 do 30 dolara po barelu) koji su proizvođači smatrali adekvatnim. I u jednom i u drugom slučaju nije bilo razaranja proizvodnih i skladišnih kapaciteta, kao ni zatvaranja saobraćajnih ruta. Drugim rečima, nije došlo do smanjivanja sposobnosti proizvodnje i ponude na srednji i dugi rok.

Postojeća kriza već utiče na cene nafte, gasa, vodonika, veštačkih đubriva i, posledično, hrane. Dakle, očekivani rast cena energije i hrane uticaće na rast inflacije direktno kroz neposredni rast cena energije i hrane u indeksu potrošačkih cena, ali i indirektno kroz rast troškova proizvodne energije i transporta u mnogim drugim oblastima proizvodnje roba i usluga kao tzv. Cost-push inflacija.

Dubina ove krize zavisiće umnogome od dužine i destruktivnosti rata u Zalivu. Veće i dugoročnije smanivanje snabdevanja svetskog tržišta proizvodima zalivskih zemalja gotovo sasvim izvesno vodi u globalnu recesiju veće dubine od one iz 2008. ili onih iz 70-ih godina prošlog veka

Rast inflacije, može izazvati i pritisak na rast zarada, koje se onda mogu javiti kao dodatni troškovni pritisak na inflaciju. Upravo kreiranje ove spirale negativnih uticaja gde rast inflacije izaziva rast troškova rada, odnosno plata, koje dalje utiču na rast inflacije, kao i opšte kreiranje inflacionih očekivanja, je ono što će centralne banke težiti da spreče restriktivnom monetarnom politikom. A u uslovima restriktivne monetarne politike privredna aktivnost prirodno teži nižoj dinamici, tj. nižim, često i negativnim, recesionim, stopama privrednog rasta.

Dakle, vrlo verovatno ishodište ove krize je u inflatornim i stagnantornim privrednim tendencijama, tj. u tzv. stagflaciji za koju tradicionalne mere ekonomske politike, po pravilu, nemaju realno rešenje. Dubina ove krize zavisiće umnogome od dužine i destruktivnosti rata u Zalivu. Veće i dugoročnije smanivanje snabdevanja svetskog tržišta proizvodima zalivskih zemalja gotovo sasvim izvesno vodi u globalnu recesiju veće dubine od one iz 2008. ili onih iz 70-ih godina prošlog veka.

Da li Vas brine mogući rast inflacije u Srbiji?

Da. Ova inflacija je inflacija izazvana padom ponude. Monetarna politika nema adekvatan lek za te situacije, posebno ako smanjenje ponude opstaje u dužem roku. Sasvim jednostavno: restriktivna monetarna politika ne može proizvesti nedostajuću naftu, gas i druge proizvode zalivskih zemalja.

Kako vam deluje program Srbija 2030-2035 ili bar ono što smo čuli o njemu, pošto takav zvaničan dokument ne postoji?

Deluje mi kao jeftina predizborna reklama bez neposredne veze sa realnošću i strukom.

Država i dalje nastavlja sa projektima kapitalnih javnih investicija. To je u principu dobra stvar za ekonomiju, ali da li one zaista daju toliki doprinos ukoliko se toliko afera „lepi“ za njih, od višestrukog rasta cene projekata pa do one najtragičnije, pada nadstrešnice u Novom Sadu?

Svako investiciono trošenje javnih sredstava u zemlji koja se po percepciji korupcije, po oceni Međunarodne transparentnosti, nalazi na evropskom dnu, nosi ozbiljan rizik koruptivnih zloupotreba tj. proitivzakonitog otuđenja javnog novca (novca svih građana) od strane organizovane kriminalne grupe. Visoka plaćena cena je jedna strana korupcije. Nizak kvalitet nabavljenih proizvoda i usluga je druga strana korupcije. Prva strana korupcije rasipa novac građana koji bi se mogao koristiti za mnoge realne potrebe našeg društva za koje danas nema para.

Nizak kvalitet nabavljenih proizvoda i usluga je druga strana korupcije. Prva strana korupcije rasipa novac građana koji bi se mogao koristiti za mnoge realne potrebe našeg društva za koje danas nema para

Druga strana korupcije isporučuje niži kvalitet koji smanjuje upotrebnu vrednost proizvoda i usluga i ugrožava bezbednost građana. Formalno, te kapitalne javne investicije utiču na rast BDP-a, ali je drugo pitanje koliko od toga imaju koristi građani. Naime, ako BDP posmatramo kao zbir dohodaka rada, tj plata, kapitala (dobit i dividende) i države (neto porezi), i ako pretpostavimo da strane kompanije izvode radove, sa stranim radnicima zaposlenim na tim poslovima, onda dohoci i od rada i od kapitala idu strancima. Dohodak države (neto porezi), ako se sliva u bužet koji se troši na koruptivan način, su onda koristi od takvog prirasta BDP-a za lokalno stanovništvo vrlo ograničeni.

Uz to, ako smo izgradili puteve čije redovno korišćenje tokom godine, građane košta mnogostruko više nego u drugim zemljama Evrope (gde lokalno stanovništvo plati godišnje korišćenje auto puteva pri registraciji vozila ili plati godišnju vinjetu ili ne plati ništa (kao u SAD, Nemačkoj, Španiji i nekim drugim zemljama)), onda se postavlja pitanje svrhe njihove izgradnje, ako ih lokalno stanovništvo zbog visoke cene korišćenja izbegava ili samo povremeno koristi.

Kako vidite to što se udeo domaćih privatnih u ukupnim investicijama opada?

Ključne investicije koje vode progresu zemlje su investicije domaćeg privatnog sektora koje su u Srbiji u višegodišnjem kontinuitetu na vrlo niskom nivou. Šta treba da pomislimo o privrednom sistemu zemlje u kome domaći privrednici ne žele da investiraju? To nam jasno govori o nepovoljnom poslovnom ambijentu za koji su nadležne institucije sistema. Iste one institucije koje su, po oceni međunarodnih analitičara, u kontinuiranom rastakanju od 2014 godine.

I iste one institucije za koje su Ačemoglu, Robinson i DŽonson dokazali da su ključne za privredni razvoj zemalja i za to svoje istraživanje dobili Nobelovu nagradu 2024. U Srbiji bi trebalo zaustaviti velika ulaganja i sprovesti tehničku i ekonomsko-finansijsku reviziju svih javnih projekata. Cilj tehničke revizije bi bio zaštita života i imovine građana Republike Srbije zbog moguće tehničke neispravnosti izgrađenih objekata i infrastrukture. A cilj ekonomsko-finansijske revizije bi bio istinito informisanje javnosti o troškovima i isplativosti urađenih javnih projekata. Ovo su inače stvari koje su normalne u normalnim zemljama, bile su normalne i kod nas, i trebalo ih je sprovesti pre otpočinjanja bilo kakvog javnog projekta i uz slobodnu javnu debatu.

Prošle godine SDI su prepolovljene. Imamo i taj globalni trend smanjenja investicija zbog deglobalizacije, carinskih ratova, pa i pravih ratova. Da li mislite da privatne investicije mogu da nadomeste taj pad priliva?

Strane direktne investicije ne moraju nužno da padaju u Srbiji i Jugoistočnoj Evropi zbog deglobalizacije. Naime, uočene slabosti dugih i dalekih lanaca snabdevanja u periodu pandemije, otvorile su novu šansu (nearshoring, friendshoring) za zemlje našeg regiona koje su blizu EU. Ta šansa da bi se iskoristila, međutim, zahteva jake institucije i dobro obrazovanu radnu snagu. Kod nas se, kao što vidimo, sistematski radi već godinama unazad i protiv jednog i protiv drugog. Otuda se propušta i ova šansa, kao što smo i mnoge druge šanse propustili. SDI u našu zemlju dolaze sve manje zbog recesije u EU, zbog slabih institucija u našoj zemlji, ali i zbog promašenog i pogrešnog modela privlačenja SDI jeftinom radnom snagom. Naša radna snaga je prestala da bude jeftina, a nije postala sposobnija i potencijalno produktivnija. Otuda se zatvaraju i povlače fabrike koje su ranije došle uz subvencije i takvih novih investicija će biti sve manje. Normalno bi bilo da domaće privatne investicije budu osnova privrednog razvoja zemlje.

Kod nas su, međutim, često prisutna privatna pravna lica koja jedino znanje i kompetenciju imaju u dobijanju poslova sa državom na netransparentan način. Takva preduzeća ne mogu biti nosioci investicija i razvoja, jer realno ne poseduju poslovne kompetencije za konkurentno poslovanje na slobodnom tržištu i za širenje na međunarodnom tržištu

Kod nas su, međutim, često prisutna privatna pravna lica koja jedino znanje i kompetenciju imaju u dobijanju poslova sa državom na netransparentan način. Takva preduzeća ne mogu biti nosioci investicija i razvoja, jer realno ne poseduju poslovne kompetencije za konkurentno poslovanje na slobodnom tržištu i za širenje na međunarodnom tržištu. Druga privatna preduzeća koja poseduju kompetencije, često su u situaciji da dobijaju poslove kao drugi ili treći podizvođači, gde je neko prethodni i iznad njih zadržao profit, a za njih ostavio puko pokrivanje troškova i nisku akumulaciju. Takva preduzeća niti imaju dovoljno svojih sredstava za investicije, niti imaju dovoljno dobre bilanse za eksterno finansiranje njihovog rasta.

Otuda, domaće privatne investicije svakako mogu da nadomeste manji priliv stranih investicija, ali ne u koruptivnom sistemu koji narušava slobodu tržišta i u uslovima rastočenih institucija bez adekvatne i efikasne pravne zaštite u poslovanju preduzeća. U privrednoj istoriji sveta nije zabeležen slučaj postojanja dinamične koruptivne države koja obezbeđuje rasprostranjeno bogatstvo i blagostanje sopstvenom nedovoljno i neadekvatno obrazovanom stanovništvu.

Naprotiv, bogate zemlje sve liče na jedna na drugu. One počivaju na jakim institucijama, odsustvu korupcije i obrazovanom stanovništvu sa adekvatnim znanjima i veštinama, gde se neguju i podstiču odlični univerziteti i instituti i gde su visoka izdvajanja za nauku i obrazovanje. Takva društva, ne samo da omogućavaju relativno bogatstvo svojim stanovnicima, već čine ambijent u kome se rado i kvalitetno živi i u koje dolaze talentovani i visoko obrazovani ljudi iz drugih zemlja.

Na listima raznih međunarodnih institucija beleži se kretanje Srbije ka autokratiji uz rast korupcije. Da li mislite da možemo da ostvarujemo održiv ekonomski napredak u takvim uslovima?

Ne, naravno. Slušajući zvaničnike naše zemlje o ekonomskim temama, očigledno je da mi nemamo nikakav razvojni model niti volju i razumevanje o tome šta je potrebno za realan, viši i održiv privredni rast. U obilju neistina, zabluda, neznanja i olako datih obećanja kome svedočimo godinama unazad, ne vidi se bilo kakva realna razvojna vizija. Ono što, međutim, vidimo su ogromne i narasle socijalne razlike, kontinuirani apsolutni prirast javnog duga i sve lošije pozicije Srbije na međunarodnim listama koje prate nivo korupcije. Postojeći „razvojni model“ je doveo našu zemlju u poziciju da iz nje svake godine odlazi veliki broj ljudi, a povlače se i zatvaraju svoje fabrike investitori koji su ranije došli.

Nema prostora za rast i razvoj u zemlji iz koje odlaze i rad i kapital. „Ekonomske politike“ koje se godinama unazad sprovode baziraju se na fiksnom deviznom kursu, odsustvu rasta produktivnosti i rastu plata. U takvim uslovima sve što se proizvodi u Srbiji postaje sve skuplje u odnosu na ono što se proizvodi van Srbije. I zato odlaze fabrike, zato se prosipa mleko, zato se uvozi meso…Već nekoliko godina unazad ukazivao sam da to vodi u stagnaciju, rast deficita u platnom bilansu i dodatni rast javnog duga i rasprodaju nacionalne imovine strancima. Na takvim osnovama i u ambijentu oslabljenih i zarobljenih institucija, nema održivog ekonomskog napretka. Uprkos obimnim aktivnostima na izgradnji i realizaciji projekta EXPO, prošle godine smo planirali privredni rast od četiri, a ostvarili smo dva odsto. Videćemo šta će biti ove godine.

Narodna banka drži devizni kurs stabilnim poslednjih desetak godina, kako oni napominju, intervencijama zbog dnevnih oscilacija kursa. Pri tome smo imali veći deo tog vremena zapravo aprecijacijske pritiske. Krajem prošle godine i početkom ove godine, to se promenilo. Šta nas čeka ukoliko i dalje budemo imali stabilan kurs, a pri tome rast odliva kapitala po osnovu SDI i istovremeno slabiji priliv SDI, ako se nastavi trend iz prošle godine?

Aprecijacijski pritisci iz prethodnih desetak godina bili su posledica „jeftinog novca“ na međunarodnom tržištu. Podsetimo se, Evropska centralna banka od 2015. mesečno je „štampala“ u proseku od 60 do 80 milijardi evra. Otuda su ti aprecijacijski pritisci bili sasvim očekivani i svakako nisu bili posledica rasta konkurentnosti naše privrede.

Podsetimo se, sve zemlje Centralne i Istočne Evrope imaju suficit u tekućem delu platnog bilansa. Srbija ni izbliza nije otklonila svoj deficit, niti je on na putu smanjivanja. Otuda je trebalo svima da bude jasno, da ti aprecijacijski pritisci koji su se javili u poslenjih desetak godina nemaju veze sa kvalitetom naše privrede, već sa spoljnim faktorima na koje mi nemamo uticaja. Istovremeno, nije se smelo dopustiti jačanje dinara, ni nominalno ni realno. Nominalno se desilo 2017. godine sa 124 na 117,5 dinara, a realno jačanje se dešava već godinama unazad kada imamo fiksni kurs i višu inflaciju u Srbiji od inflacije u eurozoni.

Ako Srbija želi da istrajava na politici fiksnog kursa, to zahteva da se ostali parametri ponašanja države tome prilagode. Nikakvo povećanje plata bez rasta produktivnosti, i obuzdavanje inflacije na nivo u EU, su ključne pretpostavke održivosti fiksnog kursa.

Realno jačanje dinara nije trebalo dopuštati bez rasta produktivnosti, jer je to direktno smanjivalo sposobnost naše privrede da izvozi i konkuriše stranim proizvođačima na domaćem tržištu. Posebno je štetno bilo dopustiti nominalnu aprecijaciju 2017. Za tim nije bilo nikakve potrebe, a štete od toga su ostale do danas. Zbog toga se, pored ostalog, danas troši više deviznih rezervi na odbranu fiksnog kursa. Ako Srbija želi da istrajava na politici fiksnog kursa, to zahteva da se ostali parametri ponašanja države tome prilagode. Nikakvo povećanje plata bez rasta produktivnosti, i obuzdavanje inflacije na nivo u EU, su ključne pretpostavke održivosti fiksnog kursa.

Uz to, investicije koje se izvode u zemlji treba da budu u inovativne grane i preduzeća sa visokom tehnologijom i proizvodima i uslugama visoko pozicioniranim na lancu vrednosti koje su sposobne za bitno podizanje produktivnosti u našoj privredi. Za to je potrebno ponuditi na tržištu rada stanovnike sa visokim kvalifikacijama i veštinama. I ponovo se vraćamo na tezu da je obrazovanje i nauka osnovna razvojna poluga za dostizanje bogatih zemalja, a mi smo po izdvajanju iz budžeta na ove namene na evropskom dnu.

Vi ste jedan od autora analize ekonomske isplativosti projekta Jadar, odnosno kopanja i prerade litijuma. U analizi ste dali kalkulacije prema kojima su prihodi za državu jako skromni. Istovremeno imamo i širenje rudnika bakra na istoku zemlje i brojna istraživanja drugih ruda. Kako vam izgleda ova rudarska ekspanzija? Da li to može biti generator ekonomskog rasta u narednim godinama?

Vađenje rude tj. eksploatacija prirodnog blaga neke zemlje je legitimna ekonomska aktivnost. Ono što je važno imati u vidu su ekonomske i ekološke posledice tih potencijalnih aktivnosti, kao i posledice na zdravlje zaposlenih. Ako se prirodna blaga već eksploatišu potrebno je da se to odvija na način da od te eksploatacije pre svega ima koristi za našu državu i naše građane.

Decenije i stotine godina eksploatacije rudnih blaga zamalja u razvoju od strane inostranih kompanija, vidimo jasno, nisu donele prosperitet lokalnom stanovništvu. Takođe su jasno vidljive posledice te eksploatacije u smislu ekološke zagađenosti i narušavanja zdravlja ljudi. Istovremeno vidimo da razvijene zemlje sveta, često zatvaraju svoje rudnike, ali i da se eksploatacijom prirodnih blaga bave uz angažovanje državnih preduzeća (npr. Norveška) sa mnogo većim pozitivnim efektima za lokalnu državu i stanovništvo.

Ukratko, sa „rudarskom ekspanzijom“ treba biti vrlo oprezan, posebno sa dodelom naših prirodnih blaga stranim kompanijama. Verujem da bi javna rasprava o ovom pitanju bila vrlo korisna. Puko rudarenje stranih kompanija, sa često stranim zaposlenima i izvoz neprerađene rude, kako se sada dešava na nekim mestima u Srbiji, ima marginalne ekonomske korisnosti za našu državu i građane.

Kako gledate na odnos vlasti prema univerzitetima? Deluje kao da su im fakulteti glavni politički protivnik trenutno? Da li je moguć ekonomski i društveni napredak u takvim okolnostima?

Državni univerziteti i instituti se moraju negovati i razvijati, bolje finansirati i unapređivati, uz jačanje njihove autonomije, da bi odigrali svoju ključnu prosvetnu i naučnu ulogu u stvaranju i razvijanju društva baziranog na znanju. Znanje je nesporno osnovna razvojna poluga koja dovodi do rasta konkurentnosti privrede i uvećanja bogatstva i blagostanja u zemlji.

Svako ko uči druge i prenosi znanje je od posebnog značaja za svako društvo. A oni koji ta znanja stiču, učenici i studenti, su naročita vrednost i budućnost zemlje od kojih zavisi sudbina društva u decenijama koje dolaze. Oko toga mora postojati konsenzus na svim nivoima u jednoj zajednici. Ovo bi prirodno i naročito morao da zna, i u sladu sa tim da postupa, svaki zvaničnik, a posebno onaj koji se bavi politikom.

(Danas)