Дејан Шошкић: Могли смо да производимо батерије и електричне аутомобиле и без ископавања литијума. Те ствари могу да се купе на светским берзама, у условима глобализације крајње је наивно говорити да је рудник услов нечега

Процене о заради државе уколико се дозволи да Рио Тинто експлоатише литијум у Србији су паушалне, као што су неозбиљне тврдње да би могла да се отвори и фабрика батерија или електричних аутомобила, каже за Н1 бивши гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић. "Ми смо могли да производимо батерије и електричне аутомобиле и без литијума, те ствари могу да се купе на светским берзама", каже Шошкић.

Они који протестују сагласни су – ископавање литијума је штетно. А да ли је економски исплативо? Шта Србија добија када страна компанија експлоатише њено рудно богатство? А шта губи? То је недавно у ауторском тексту за агенцију Фонет анализирао Шошкић.

О томе да ли држава губили или добија од експлоатације литијума, Шошкић у Дану уживо на Н1 каже – то је нешто што треба проценити.

„Са економске тачке гледишта, прва битна разлика која може настати око тога какви су нето ефекти на привреду, буџет, запосленост, зависи од тога ко је заиста власник те активности, те компаније којој је дозвољено да експлоатише наше рудно богатство. Ако је у питању страна компанија, она наравно има права да добије као и свако други, право на експоатацију, али онда сво то природно богатство постаје власништво те стране компаније“, нагласио је Шошкић.

Додаје да је потребно знати како ствари функционишу у економском смислу, да би се знале праве информације и како то све заиста изгледа.

„Једна ствар је ко је власник компаније, да ли ви можете да утичете за додатну инвестицију, за неку фабрику батерија код нас, то је вероватно могуће уколико та страна компанија истовремено у својој структури има фабрике батерија и аутомобила, а које Рио Тинто у овом случају – нема“, наводи Шошкић.

Према његовим речима, не можете очекивати да компанија која експлоатише литијум утиче на друге компаније да доносе своје инвестиционе одлуке због тога што се она прва „договорила са неком тамо земљом о експлоатацији“.

„Ја не видим да постоји било каква извесност о томе (фабрици) сем неких лепи речи. Имали смо их ових година онолико а није се остваривало“, казао је.

Шошкић појашњава и да када нека инвестиција долази у земљу, да се тачно зна колико ће тога бити опредељено за изградњу некретнине потребне за сповођење инвестиције.

„То може имати краткорочни ефекат на локалну грађевинску оперативу, или ако неко прода своју приватну имовину, али су то су све једнократни позитивни ефекти. Али, да ли ће бити дугорочног бољитка и колики ће он бити ако држава престаје да буде власник тог минералног блага“, упитао је гост Н1.

А представља нам се да је пројекат Јадар нешто најбоље што се десило. Министар Томислав Момировић је казао да је у питању развојни пројекат.

„Не видим да је нужно развојни пројекат. Ми не треба да будемо велики познаваоци историје 20. и 19. века да видимо колико се тих рудника и експлоатације рудног богатстава дешавало у Африци, Латинској Америци, Азији, и каква је судбина тих земаља била. Имате ситуације да стране мултинационалне компаније експлоатишу та рудна богатства а да локално становништво и даље живи у сиромаштву“, напомиње Шошкић.

На питање о томе може ли се веровати обећањима власти о бенефитима, Шошкић каже:

„Прво на шта може да се сумња је кад вам неко каже – то ће бити толико и толико, везано за раст БДП. Ко год зна како се БДП калкулише, зна да су ти подаци сумњиви… Јер, без јасног знања колика ће бити цена тога што ће та компанија продавати на тржишту, ви не можете да знате колико је допринос БДП-у те компаније“.

А додаје, будућа цена зависиће од, рецимо, светске тржишне цене тог литијума.

„Али и од политике те компаније, која може да сели новододату вредност из једне земље у другу, па може да се деси да компаније у земљи А, где су мало неповољнији порески услови прода оно што је ту направила компанији у земљи Б и да се порез плати тамо“.

И шта би у том случају Србија добила?

„Ако не плати порез овде, Србији би остало то што би неки људи који раде ту, добили неке плате. Не знам који је то број, ја сам навео начелно ствари које је битно имати код сваког инвестиционог пројекта. Могли бисмо, дакле, да добијемо рудну ренту, плате запосленима и некакав порез ако то предузеће пријављује добит у нашој земљи“, нагласио је Шошкић.

Како је рекао, суштина ствари је да „имате читав низ примера у којима имате врло неразвијене земље у којима се годинама експлоатише рудно богатство, а да локално становништво од тога готово да нема ништа“.

Шошкић каже и да, уколико би се експлоатисало рудно богатство, највећи бољитак по грађане имало би да то ради – државна компанија.

„Једино тако ће користи имати грађани, јер профит остаје овде“, наводи Шошкић.

А на питање зашто онда то ми не радимо, каже:

„То је питање за наше званичнике. И то није питање економске снаге, већ је питање опредељења, где видите своју земљу у међународној подели рада. Ми смо могли да производимо батерије и електричне аутомобиле и без литијума. Те ствари могу да се купе на светским берзама. И данас, у условима глобализације говорити да је рудник услов нечега, ја мислим да је крајње наивно и не одговара реалности“.

Шошкић понавља и оно што је написао у недавном ауторском тексту – да подржава негативан став стручњака на скупу САНУ пре две године о пројекту Јадар.

„Ја нисам стручњак ни за литијум ни за еколошке аспекте рударења, ја се поуздам на то што је скуп научника САНУ закључио пре две године, и мислим да је то врло важан документ да га јавност има у виду приликом изјашњавања о овом пројекту“, закључио је Шошкић.

(Н1)