Dejan Ilić: Pravda za opoziciju

Šta postane ljudsko biće, radnik, roditelj kad se učlani u stranku? Da li član stranke prestaje da bude ljudsko biće, radnik, roditelj? Možemo to da pitamo i ovako: da li junak prestaje da bude junak ako je član stranke? Možemo i da promenimo perspektivu, recimo ovako: da li se žitelji Srbije dele na ljude prvog i drugog reda, gde je drugi red rezervisan isključivo za članove stranaka?

Dobro, dosta je bilo pitanja, pređimo na temu. Vest kaže da su studenti došli na skup podrške Dragoslavu Ljubičiću. Sa sobom su doneli i transparent – Pravda za Ljubičića. To je bilo pre skupa. Dakle, pre skupa je Ljubičić bio radnik i za njega se tražila pravda. Tražili su studenti pravdu za Ljubičića jer je on izgubio posao u EPS-u zato što je otvoreno podržao studente.

Ljubav između radnika i studenata (i seljaka i nastavnika i advokata i taksista) cveta u proteklih par meseci. Tako sam ja razumeo gest studenata – kao gest ljubavi, saosećanja i solidarnosti. Dirljivo, je l da. Ljubičić je znao da rizikuje posao, ali je uprkos tome podržao studente. Studenti su mu uzvratili podrškom na skupu ispred zgrade EPS-a.

Ljubičić je za studente pre i jedno vreme skupa upravo to – radnik, roditelj i tek probuđeni aktivista. Probudili ga studenti. Samo što nije tako. Ljubičić na skupu nije govorio samo kao radnik, roditelj i simpatizer studenata. Uz svoju ličnu bezrezervnu podršku, Ljubičić je u ime kolektiva čiji je član ponudio studentima i podršku svih drugih članova svog kolektiva.

Što studente nije obradovalo. Naprotiv, razočaralo ih je u toj meri da su odmah otišli sa skupa. I sa sobom poneli pravdu za Ljubičića. Jer, taj kolektiv koji se tako mnogo nije dopao studentima jeste politička stranka. Oh, zar je Ljubičić član stranke na vlasti? Nije, naravno, ali i da jeste, zar ne bi bila dobra vest da se predomislio i prešao na pravu stranu?

Ljubičić je član jedne opozicione stranke. Iz mog ugla, neka mi oproste Ljubičić i njegove stranačke kolege, ta opoziciona stranka nije previše bitna. Bitna je taman toliko da se mirno moglo zanemariti njegovo – za studente tako strašno – priznanje da je član stranke. Najpametnije što su mogli da smisle studenti u trenutku kada ih je žedan pravde Ljubičić razočarao bio je poklič – bez politike.

Na to šta znači slogan „bez politike“ – a ne znači ama baš ništa, barem ne ništa pametno – vratićemo se. Mene sad zanima nešto drugo: kada je rekao da je član stranke, da li je Ljubičić prestao da bude radnik, roditelj… Da li njegova podrška studentima, zbog koje je izgubio posao, prestaje da vredi onog trenutka kada je nesmotreno priznao da je monstrum zvani – član stranke?

Da li u Srbiji koju priželjkuju i sanjaju studenti treba da ima pravde za članove stranke? U oba smisla: kada članove stranaka treba goniti zbog kršenja zakona, kao uostalom i sve druge; ali i kada članove stranaka treba zaštiti od progona jer su, eto, članovi (opozicionih) stranaka. Da li je sve ono što je Ljubičić pre par godina pričao u medijima o stanju u EPS-u i posebno u postrojenjima u Kolubari manje vredno i manje hrabro jer je on – član stranke?

Kako bismo uopšte saznali šta se tamo događa da nije bilo Ljubičića, ili je na to što je pričao trebalo slegnuti ramenima jer istina ništa ne vredi kada nam stiže od članova stranaka? I da li bi sad, recimo, članovi (opozicionih) stranaka trebalo da stanu pred studente s istim transparentom – Pravda za Ljubičića. Ili je to nebitno, jer kad stranke traže pravdu i govore o njoj to ni upola ne vredi toliko koliko vredi kada to urade studenti?

Ako čitalac misli da sam ja sad ironičan i da su moja pitanja retorička, grdno greši. Jer, kada seljaci i žitelji Srbije okupiraju zgrade skupština u Bogatiću, Rači i Kraljevu – je l to vredi ili ne vredi, je l to pobuna ili nije pobuna? Ili vredi i pobuna je samo kada studenti blokiraju svoje fakultete, jer to nije politika, dok se ljudi u Bogatiću, Rači i Kraljevu bave, na njihovu nesreću, golom politikom.

(Kao što je gola politika i zauzimanje SKC-a i KCB-a, kad smo već kod toga. Ili pregovori Univerziteta s vladom o finansiranju visokog obrazovanja, što je takođe jedan od – političkih – zahteva studenata. Da kratko objasnim: raspodela budžeta je čisto političko pitanje i ne može biti ništa drugo.)

Šta kažu studenti, zaslužuju li ljudi u Bogatiću, Rači i Kraljevu podršku ili ne? Ili, da njih pustimo na miru, da vidimo gde stoje nastavnici. Kada nastavnici traže da tekuća ministarka prosvete ode s tog mesta, kao i svi ostali članovi njenog tima – da li je to politički zahtev ili nije? Sasvim sigurno jeste. Da li onda, kada to zahtevaju, nastavnici zaslužuju podršku studenata ili ne?

Da ne bude zabune, studenti nisu dužni da bilo koga podrže. Mogu da rade šta god im padne na pamet, barem što se mene tiče. Ali, oni su sami sebe postavili na mesto sudije, i sada dele žitelje Srbije na građane prvog i drugog reda. I da ponovimo – u drugi red idu isključivo članovi (opozicionih) stranaka. Čak je, u tom smislu, i vlast bolje prošla. Njoj se postavljaju zahtevi što je ipak neki oblik komunikacije. Opozicija je, pak, kao parija, isključena iz svih oblika komunikacije/života.

Što je sve u redu, studenti pokrenuli, studenti uspeli, studenti biraju s kim će i pod kojim uslovima. Ali, slogan „bez politike“ je upravo iz ugla samih studenata i njihovih zahteva besmislen. Sami ti zahtevi su politički. I nikada neće biti ispunjeni ako ne bude političkih promena, i to vrlo brzo. Ali, slika koju kreiraju studenti izgleda ovako: mi imamo svoje zahteve, politika nas ne zanima, a neko će se već naći da ih ispuni.

I ko god da ih ispuni, ispuniće ih tako što će se baviti politikom, što je za studente izgleda posao vredan prezira. Tako da su uloge podeljene ovako: imamo zahteve, tražimo da se oni ispune, mi nećemo da prljamo ruke politikom, a ko god da ih ispuni zaslužuje naš prezir, jer naposletku ispunjavaće ih ljudi koji se uprkos svemu bave politikom.

Stvar je u tome što su taj prezir prema politici i zajedno s njim polaganje prava da se postavljaju politički zahtevi, studenti naučili od nas. Kada se priklanjamo studentima i divimo se njihovoj čistoti, to jest političkoj nevinosti, mi zapravo tapšemo sami sebe po ramenima i divimo se samima sebi. To bismo mi: da država radi svoj posao najbolje moguće, a da mi s tim prljavim političkim stvarima nemamo ništa.

Kličući studentima mi tako zapravo aboliramo sebe: upravo je taj prezir prema politici doveo do toga da u proteklih deceniju i po (ili tri i po decenije, kad smo već kod toga) dobijemo i razoreno društvo i uništenu državu. I sad verujemo da ćemo na isti onaj način na koji smo sve izgubili – gadeći se politike – opet sve vratiti. To tako ne ide.

(Peščanik)