Hronika | |||
Davor Lukač: Batinaški odredi SNS |
sreda, 18. decembar 2024. | |
Slučaj iz Novog Sada od 13. decembra, kada su četvorica batinaša Srpske napredne stranke izašla iz Poršea i nasrnula na učesnike mirnog protesta, ogolio je činjenicu da u naprednjačkim parastranačkim formacijama ima i policajaca, jer je snimljen i prepoznat pripadnik interventne jedinice zemunske policije Nemanja N. (29). Tek kada je to odjeknulo u javnosti, i nasilnici bili pohapšeni, MUP se oglasio saopštenjem da je njihovom pripadniku N.N „uručeno rešenje o privremenom udaljenju“, što u prevodu znači suspenzija. I onda ide ključna rečenica koja degradira i ogoljuje povezanost MUP-a i batinaša SNS-a: „U trenutku izvršenja krivičnih dela imenovani se nalazio na bolovanju. Inače, imenovani je do sada tri puta disciplinski kažnjavan, a prošle godine je protiv njega podneta i krivična prijava, koja je prosleđena na nadležnost tužilaštvu“. Čovek, dakle, na bolovanju, a ne zna se zašto. Bio je disciplinski kažnjavan, što samo po sebi ne mora da znači da je imao teže povrede radnih obaveza, ali ključno je da je protiv njega pre više od godinu dana podneta krivična prijava. Ko je podneo, da li građani ili nadređeni iz MUP-a, i zbog čega, nije navedeno, ali je vrlo bitno zašto ta prijava čami u nekoj od fioka Tužilaštva. Da li se „slučajno“ zaturila, ili je neko intervenisao? Mnogo toga nije razjasnio MUP, koji je sve prebacio na Sektor unutrašnje kontrole koji je godinama poznat po svojoj neefikasnosti i „sklanjanju“ slučajeva. Vrhunac licemerja Vrhunac licemerja je deo kad se kaže da je Policijska uprava u Novom Sadu „apsolutno zainteresovana za temeljno, objektivno i efikasno rasvetljavanje pomenutog slučaja i da je, u tom cilju, stavila na raspolaganje sva potrebna saznanja i resurse nadležnom javnom tužilaštvu“. U toj istoj Policijskoj upravi u Novom Sadu je brutalno pretučen Ilija Kojić (74), koji je priveden jer je na protestu biber sprejem poprskao jednog od policajaca iz kordona. Uhapšen je bez primene sile, dvojica policajaca u civilu su ga dovela do službenih prostorija. Tu je počelo batinanje posle kojeg su nesrećnom čoveku morali da odstrane testis. Prema saznanjima „Vremena“ on je bio u prostoriji sa tri policajca kad su došla još dvojica iz vrha policijske hijerhije u Novom Sadu i nanela mu povrede po glavi i preponama. Jedan od onih koji su to posmatrali je imao dovoljno savesti da slučaj prijavi Unutrašnjoj kontroli koja je onda morala slučaj da prosledi Tužilaštvu. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, koji dnevno daje izjave tipa „uhapšen džeparoš u tramvaju broj 5 kod pijace Đeram“ i slične trivijalnosti, o tome ćuti – niti navodi inicijale osumnjičenih za policijsku brutalnost, niti da li su suspendovani ili smenjeni načelnik Policijske uprave Novi Sad i komandir nadležne stanice. Potpuni muk, a zna se i zašto. Potpuni muk Muk traje i oko brutalnog ubistva Dalibora Dragijevića u policijskoj stanici u Boru, koje je proglašeno za “smrt zbog srčanog udara”. Sektor unutrašnje kontrole nikako da Tužilaštvu u Nišu dostavi kompletan izveštaj o tom slučaju, sve mu daje na fragmente, jer se očigledno zataškavaju zločinački metodi isleđivanja, kave je primenjivao Gestapo, Specijalna policija Beograda, ili Ustaška nadzorna služba u Zagrebu. Pripadnici nove generacije Uprave kriminalističke policije kao da su se „nadahnjivali“ tim metodama. Patološki nalaz nesrećnog Dragijevića je pokazao da je on tučen bukvalno do smrti, nije bilo dela tela koji mu nije bio povređen, uključujući i prelome mnogih rebara. Stara škola „Jesmo mi radili svašta, na razne načine ljudima izvlačili priznanje, ali nikog do smrti nismo tukli. Malo batina, šamara, pa onda pretnji šta ih sve čeka, njih i porodicu, trpanje u samicu da se malo ‘priseti’, i čovek se slomi“, kaže jedan penzionisani inspektor, koji je radio i u „Titovo i Slobino vreme“. Na pitanje šta je bilo najefektnije sredstvo, a da se ne konstatuju povrede, on navodi telefonski imenik, „kad ga s leđa udariš po uvetu, vidi sve zvezde, a ne pukne bubna opna“. Drugi model bilo je gušenje, kad mu staviš kesu na glavu i držiš dok ne vidiš da ostaje bez daha, a to ima i psihološki momenat. Bilo je tu preterivanja, recimo kad se sa crnom kesom na glavi terao na priznanje za povezanost sa „Makinom grupom“ slikar Dragan Malešević Tapi, pa ga je, pošto je bio srčani bolesnik, „strefio“ infarkt u prostorijama Gradskog SUP-a. Za to niko nije odgovarao. Slučaj iz marta 1995. godine, kada je u prostorijama „29. novembra“ od posledica batinanja umro izvesni Dušan Lukić, od ranije poznat kao kradljivac automobila, a uhvaćen u vršenju tog krivičnog dela dobio je epilog posle 17 godina – dvojica inspektora su osuđena na zatvorske kazne, treći je oslobođen zbog zastare. A oni su mu, da bi iznudili ko zna šta od ranije, navukli na telo policijski pancir i onda ga bejzbol palicom tuklui dok se nije onesvestio. Umro je kasnije u bolnici. Brutalnost koja se prenosi I ovim policajcima, koji su iz Beograda došli u Bor da isleđuju Dragijevića, brata jednog od osumnjičenih za ubistvo male Danke Ilić, izgleda da su inspektori Doran Marković, Goran Jakšić i Jonuz Jonuzi bili uzor. „Ne učimo ih to na Akademiji“, kaže jedan profesor Kriminalističko policijskog univerziteta, i sam nekadašnji inspektor, i dodaje da tu decu, pogotovo kad dođu u male sredine, „pokvare“ starije kolege, koje znaju samo za grubu silu, jer misle da tako stiču autoritet. A primer za njegove reči je divljačko prebijanje Radovana Đenadića iz Lučana u julu, koje bi bilo zataškano da on nije progovorio u javnosti. I šta se desilo – policajci su suspendovani, a izveštaj Sektora unutrašnje kontrole nije video svetlo dana. Po običaju, stavljeno je u neku fioku u nadi da će javnost zaboraviti. Naravno, MUP je u prvoj reakciji na taj događaj saopštio da je Đenadić povrede dobio „ličnom nepažnjom“. Dačić je to posle demantovao, ali nije saopšteno da li je odgovoarao tvorac lažne informacije o „ličnoj nepažnji“, kao ni onaj ko je za Dragijevića obrazložio da je umro zbog srca. Načelnici policijskih uprava Čačak i Bor nisu smenjeni, iako bi trebalo da se to uradi zbog komandne odgovornosti. U slučaju Dragijevića nije odgovarao ni lekar mrtvozornik, koji je napisao da je umro prirodnom smrću. Tolike povrede od batinanja i laik bi mogao da primeti, ali je ta osoba, očigledno u sprezi sa policijom, pogazila Hipokratovu zakletvu. Ni lekarska komora se o tome nije oglasila. Drugo je pitanje kako se danas oseća taj takozvani lekar, kad vidi prezir kolega. Biće zanimljivo i šta će reći ako dođe do suđenja. A inspektori-ubice iz Beograda i danas slobodno šetaju ulicama, pošto nije objavljeno da su suspendovani, možda i dalje rade svoj posao i pitanje je ko će im sledeći pasti šaka, da ga podvrgnu svojim „metodama“. Peconijevo državno obezbeđenje Šlag na svu brutalnost policije je slučaj iz novembra, za koji se naknadno saznalo, kada su četvorica pripadnika Jedinice MUP-a za obezbeđenje ličnosti i objekata, a zadužena za čuvanje „gospodina Peconija“, uzeli sebi za pravo da „nauče pameti“ novosadskog lekara anesteziologa Nikolu Rafića, koji je, ne znajući ko su oni, zapitao zašto su parkirali auto na trotoar tako da pešaci ne mogu da prođu. „Objašnjenje“ je dobio u vidu teških povreda koje su mu naneli. I opet je dežurni lekar u policiji konstatovao da mu nije ništa, da bi Radić otišao u Urgentni centar gde je konstatovano da su to „ništa“ teške telesne povrede. Otkud Peconiju državno obezbeđenje, objasnio je Dačić, opet kad je cela stvar „isplivala“ u javnost, pravdajući se da se on obezbeđuje od 15. decembra 2017. godine, a da su četvorica od pet policajaca odmah suspendovana, „oduzeto im je oružje i službena legitimacija“ i terete se za nanošenje teških telesnih povreda“. Otkud obezbeđenje MUP-a Peconiju nije poznato, kao ni razlog, MUP oustalom nije ni dužan da to obrazlaže, to je stvar unutrašnje bezbednosne procene. Ali zašto Peconija prati njih petorica, to je drugo pitanje, jer kad se uzme u obzir da ima obebeđenje 24 sata dnevno, tu je angažovano najmanje 25 ljudi sa sve službenim vozilima, a na račun i trošak građana Srbije. „Koliko ljudi nekog prati, zavisi od trenutne procene, gde ide i šta radi. Ne mora uvek biti isti broj, nekad više, nekad manje, nema šablona“, objašnjava nekadašnji visoki oficir u toj jedinici. On dodaje i da se ne čuva samo ta ličnost u pokretu, nego i po mestu stanovanja, što iziskuje dodatne snage. A pošto nema uslova, onda ljudi stoje i leti i zimi ispred kuće neke od štićenih ličnosti, ili članova njegove porodice, često bez službenog auta. Taj izvor ukazuje i na činjenicu da se članovi obezbeđenja često zbliže sa štićenom ličnosti, poprime njene navike, pa i sami postanu bahati, u stilu „može mi se“. On kao primer navodi ljude koji su obezbeđivali zaštićenog svedoka Ljubišu Buhu Čumeta, ili Čedomira Jovanovića, koji su izlazili iz okvira službene dužnosti. Autor ovog teksta se u to uverio letos, kada su na Terazijama pripadnici Peconijevog obezbeđanja blokirali saobraćaj dok on nije izišao iz restorana „Kasina“ i seo u automobil. Dve službene „škode su išle, jedna ispred, jedna iza, i na semaforu u Kolarčevoj ulici, pošto je bila kolona, četvorica njih su stala oko „audija“, ne dozvoljavajući da mu se ijedno vozilo približi. Slučaj drugi, negde 2010. godine, Jovanović ide u posetu svom tastu u Zemun – policajci koji ga prate ne samo da zaustave saobraćaj u ulici Pregrevica, gde tast Mijat Savić ima vilu, nego zabranjuju prolaz i pešacima, uključujući i decu na rolerima koja se tuda voze. A Jovanović stiže tek posle 10-15 minuta. Na upit zašto to rade, odgovor je bio „odbij“. Slučaj od vikenda, kad snimatelja agencije FoNet Marka Dragoslavića na železničkoj stanici „Prokop“ zaustavlja policajac i traži ličnu kartu, obraćajući mu se sa „ti“. Dragoslavić mu daje dokument, ovaj ga proverava preko „motorole“ i vidi da je „čist“ što se krivičnih dela tiče, ali mu za svaki slučaj mobilnim telefonom fotografiše ličnu kartu, što je protivzakonito. Dragoslavić ga onda pita zašto je to uradio i ne dobija odgovor. Traži od policajca, čije prezime i broj značke je snimio, da mu, u skladu sa članom 66 Zakona o policiji, pokaže službenu legitimaciju, ovaj to odbija i još ga opsuje. To je policija u Srbiji danas – bezobrazluk, bahatost i saznanje da imaju moć. A zakon – koga briga za zakon. Bitno je šta im šef naredi. Mladi ljudi, učesnica protesta, morali bi da znaju: kad god ih policajac zaustavi, bilo u uniformi ili u civilu, treba da se pozovu na član 66 Zakona u policiji, u vezi sa članom 77. Barem će tako policajci morati na kraju da nauče da moraju da kažu razlog zaustavljanja i legitimisanja. |