Danica Grujičić u intervjuu za „Danas“: Ova generacija mladih je kao ona koja je 1914. branila Srbiju. Onome ko uništava Apoteku Beograd treba suditi kao najvećem izdajniku

„Ako volite zemlju u kojoj živite, ako volite svoj narod i ako vam je stalo da se ova zemlja razvija, a ova zemlja se može razvijati samo ako mladi u njoj ostanu. Mi imamo situaciju da se pojavila, nekim čudom, jedna generacija mladih ljudi koja odgovara onoj generaciji koja se vraćala iz pečalbe 1914. da brani Srbiju. Mi ako tu generaciju sada izgubimo, nas neće biti. Srbije neće biti. Ovo je biti ili ne biti za Srbiju“, ističe Danica Grujičić u uživo urađenom intervjuu za Danas.

Nekadašnja ministarka zdravlja govorila je o onkološkom sistemu u Srbiji i aktuelnoj društveno-političkoj situaciji u zemlji.

Šta smatrate da je Vaš najveći doprinos kao nekadašnje ministarke zdravlja?

– Oflejbl (off-label), mogućnost ordiniranja lekova. Mogućnost da pacijent dobije ono što je za njega u tom trenutku najbolje, bez obzira da li je taj lek registrovan za njegovu bolest ili ne. I ono što me oduševljava su moje kolege kojima je to značajno, jer ne bi mogli da daju lekove ili bi imali probleme sa porodicama pacijenata. Meni je objašnjavano da to zahteva promenu čitavog zakona, a na kraju se ispostavilo da je potrebno samo jedan član uneti u pravilnik.

Smatrate li da ste mogli više da doprinesete kao ministarka zdravlja?

– Moj tim je mnogo toga uradio, ali je naše vreme u Ministarstvu zdravlja bilo kratko. Nisam ja bila četiri godine, već praktično šest meseci, formalno godinu dana. Uspeli smo da napravimo plan i program ambulanti opšte prakse praktično za celu centralnu Srbiju. Projektna jedinica Ministarstva zdravlja obišla je sve jedinice, ostao je samo Mačvanski region, zatim sve domove zdravlja u okolini Beograda. Takođe, dobili smo Zakon o medicinskoj dokumentaciji, na koji se ponosim, ako ga u međuvremenu nisu promenili.

Po tom zakonu sve IT firme koje prave softvere za zdravstvo moraju da daju ključ za softver i njima se zabranjuje pristup podacima. Takođe, danas kada reč može da se pretvori u tekst, mislili smo da primenimo u ambulantama softver koji govor pretvara u pisani dokument i da doktor, dok pregleda pacijenta, zapravo diktira svoj nalaz, da ne bi kucao. Sve to može, ne odjednom, ali postepeno.

Zašto to nije prioritet?

– Za koga prioritet? To je prioritet za doktore koji znaju medicinu. Ko nam sedi u ministarstvima? To su neupotrebljivi ljudi. Od trista ljudi koji sede u Ministarstvu zdravlja, pet da vredi, da li možete na njih da računate?

Kada ste prestali da podržavate SNS često ste naglašavali u medijima da ste prevareni, apropo toga, ipak, vidimo Vaše kolege koji ulaze u SNS, imamo primer Đura Macuta. Kako vidite njegovu ulogu premijera?

– On je čovek koji ima svoju ličnu kartu, odgovara za svoje postupke. Bojim se da neki ljudi ne shvataju politički trenutak u kom se nalazimo. Njegov izbor je ako želi da bude premijer ili želi da uđe u SNS. Ja sam u startu rekla da ne želim da uđem ni u kakvu partiju, ali sam htela da ih podržim zbog onog dobrog što su uradili.

Šta je bilo dobro što su uradili?

– Mi imamo sada tri puta više aparata za zračenje nego što smo imali pre nekoliko godina, mnogi lekovi su stavljeni na listu koji su bili nedostupni pacijentima i mnogo se brže stavljaju na listu. S druge strane, mnoge su bolnice renovirane, sad da li imaju upotrebnu dozvolu ili ne, nemojte mene to pitati, to neka građevinari završavaju međusobno. Konačno je završena i prva faza Kliničkog centra koji je stajao kao ruina. Ono zbog čega sam sad izrazito protiv ovog režima je pokušaj da se državni univerziteti uruše, a to oni pokušavaju sada da urade. Najbolji primer je moj fakultet. Predsedavajući saveta, nepostojeća funkcija, nezakonito smenjivanje dekanke. Žena sa kojom bi se svaka država ponosila kao naučnikom, medicinarom, kao čovekom koji ima ideju kako voditi u pozitivnom smislu fakultet.

Nedavno ste pozvali određene poslanike SNS-a da osnuju svoju poslaničku grupu. Da li ste u međuvremenu dobili odgovor od njih?

– Od nekoliko. Ne bih želela da navodim njihova imena. Znala sam da oni neće imati snage da to urade. Znaju oni tačno kome sam se ja obratila. Možda ih više nikad neće izabrati za poslanike. To su ljudi koji žive normalnim životima, nijedna od tih žena koje sam prozvala ne izgleda kao starleta, to su majke, neke su sad i bake, njih je bilo negde četrdesetak. Nekoliko njih mi se javilo mejlom. Mislim da im nije bilo lako da glasaju za Generalštab, jer znam njihova ljudska opredeljenja i apsolutno smatram da su u duši bili protiv.

Je l očekujete nekog Vašeg kolegu na studenskoj listi?

– Ja se nadam da da.

Na nedavno održanoj konferenciji pod nazivom „Oba krila zdrava bila“ saopšten je podatak da je Srbija na 1. mestu po smrtnosti, a na 18. mestu po učestalosti oboljevanja od raka u Evropi? Šta je ključna promena koja bi mogla da doprinese poboljšanju ove statistike?

– Reorganizacija zdravstvene službe. Zadatak ranog otkrivanja, prevencije i zdravstvenog obrazovanja stanovništva jeste zadatak primarne zdravstvene zaštite. Moje kolege koje rade u primarnoj zdravstvenoj zaštiti su potuno onemogućene da to rade, jer imaju obavezu da dnevno pregledaju tridesetoro ljudi da bi dobili platu. Misim da je to velika nepravda, a s druge strane je pitanje šta oni imaju na raspolaganju od opreme. Takođe, masa tih ljudi koji rade u primarnoj zdravstvenoj zaštiti nisu ni motivisani, a drugo, ne mogu jer nemaju ni čime. Kada imate čitavu paletu aparata kojom možete nešto da uradite to je jedno, a kada imate stetoskop i merač pristiska, šta drugo i da očekujete.

Kakvu ulogu ima država u unapređivanju onkološkog sistema u Srbiji?

– Apsolutno odlučujuću. Pre svega potrebno je vratiti poverenje u medicinu zasnovanu na dokazima, odnosno vratiti poverenje u lekare. Ubeđena sam da kada bismo potpuno reorganizovali zdravstvenu zaštitu, apsolutno bismo prvo u onkologiji dobili rezultate, jer bismo počeli da otkrivamo u prvoj fazi bolesti.

Šta su najčešći razlozi zbog kojih Srbija zaostaje za drugim zemljama? Da li je u pitanju zdravstvena kultura građana, zdravstveni sistem, kasno dijagnostikovanje ili nešto drugo?

– Životna sredina, to je broj jedan. Uvek imate dva razloga zašto nastaje bilo koja bolest, jedno je genetika i nasleđe, a drugo je životna sredina. Moram da spomenem NATO, ’99. godine kod nas jeste napravljen eksperiment, jer nije slučajnost da je smrtnost od malignih bolesti najveća na Balkanu. Na prvom mestu smo uglavnom mi iz Srbije, a na drugom mestu je najčešće ili Hrvatska, ili Mađarska, ili Crna Gora. Znači, nešto se tu desilo na Balkanu što se nije desilo u drugim delovima Evrope.

Kako bi iskustva drugih zemalja mogla da se primene kod nas?

– Nisu ni druge zemlje mnogo bolje. Svuda se obrazovaniji svet redovno kontroliše i pronalaze se različite vrste karcinoma u početnoj fazi. Mislim da je ono što je uradio i Brisel, ali i SAD, odnosno njihova osiguravajuća društva, jednostavno obesmišljavanjem posla lekara opšte prakse mnogo je doprinelo tome da se ljudi kasno javljaju. S druge strane, imamo životnu sredinu. Takođe, ljudi se sve više okreću prirodnim lekovima. Farmaceutska inspekcija u Srbiji mora da ima bar sto ljudi koji će kontrolistati svaki lek. Zatim, moraju da se kontrolišu apoteke. Apoteke su postale prodavnice.

Retko gde imate farmaceuta, iako po zakonu svaka apoteka mora da ima farmaceuta. Opet se vraćam na primarnu zdravstvenu zaštitu, u svakoj ambulanti mora da postoji apoteka koja ima one lekove koji se najčešće koriste. I ovi sada pokušaji da se uništi Apoteka Beograd, to ko uradi njemu treba suditi kao najvećem izdajniku. Poslednjih 25 godina, samo po negde, gde su se na čelu opština nalazili ipak ljudi koji su iz medicinske struke, tu su uspele da opstanu apoteke. Zašto apoteke propadaju? Zato što dobavljači otvaraju svoje privatne apoteke, kojima su lekovi jeftiniji, i Republički fond za zdravstveno osiguranje, koji nabavlja za apoteke to dozvoljava.

Kako to može da se spreči?

– Nažalost, samo promenom vlasti, na miran način, izborima.

Nedavno ste spominjali nuklearnu medicinu i njenu ulogu u lečenju malignih bolesti. Koje su njene najvažnije prednosti u odnosu na druge terapije?

– Nuklerana medicina se kod nas uglavnom koristi za dijagnostiku. Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, i mislim UKC u Kragujevcu, ima dnevnu bolnicu za terapiju. Mi lečimo karcinome štitaste žlezde, određanih vrsta neuroendokrinih tumora. Nuklearna medicina omogućava da se sprovede unutrašnje zračenje, da dostavljanjem bioloških lekova zajedno sa radiofarmakom istovremeno imate i efekat biologije i zračenja u tolikoj dozi kojoj spolja ne možete da sprovedete. S druge strane, to je zračenje koje može da se ponovi više puta.

Nuklearna medicina je već dostupna u Srbiji?

– Dostupna je, ali samo za određene vrste. Mali je broj tumora u kojima mi dajemo terapijske doze radiofarmaka. Prvo mi moramo da imamo naš ciklotron koji će da proizvodi radiofarmake. Već 20 godina stoji započet projekat u Vinči, ideja jeste da postoji jedan manji u Kliničkom centru gde će biti proizvedeni radionuklidi kratkog vremena poluraspada. Vinča bi mogla da bude distributer radiofarmaka dužeg vremena poluraspada za celu Srbiju, pa i region. Nama bi bilo potrebno da se kompletna Vinča obnovi, što mislim da bi bio preduslov da se zaustavi odlazak naših mladih i talentovani ljudi, elektroinženjera, fizičara, nuklearnih fizičara, fizikohemičara i ostalih.

Da li trenutno imamo kadar koji je osposobljen za takav proces i koliko je važno usavršavanje lekara za nove tehnologije?

– Mora sve da se promeni. Prvo nastava na medicinskim fakultetima mora potpuno da se rekonstruiše, drugo način vođenja specijalizacija takođe mora da se menja. Lekarima opšte prakse treba omogućiti da unutar deset godina svi budu specijalisti. Sada dobijate specijalzaciju na osnovu toga da li ste simpatični direktoru ili ne, a da ne govorim da li ste član partije ili niste, što je potpuno sumanuto. Program nastave na Medicinskom fakultetu, program specijalizacija, sve mora da se menja i da se ne zaboravi da mi na Medicinskom fakultetu obrazujemo lekara opšte prakse.

Gde je tu napravljan propust?

– U organizaciji. Uopšte u društvu se sve dugo vuče po inerciji i mora da se pojavi jednostavno neka ekipa koja će to da preseče, ali ta ekipa mora da zna dobro medicinu i mora da zna šta je cij. Cilj je obrazovanje stanovništva, prevencija, rano otkrivanje bolesti. To je trijada koja je apsolutno neophodana.

Kako se može rešiti nedostatak opreme u manjim sredinama?

– Država mora da kupi opremu. Ako ćemo da otvaramo ambulante po selima koji su po 30 kilometara daleko od bolnice, prvo ti lekari koji tu rade moraju da znaju da stave šav, da odrade ranu, da reanimiraju pacijenta, da urade EKG i sve ostalo.

(Danas)