Danas: Zašto fabrike jedna za drugom beže iz Srbije

 Došli su, kažu, na posao, ali im na fabričkoj kapiji obezbeđenje nije dalo da uđu, već su dobili iscepani papir A4, čak ne ni ceo, na kojem je pisalo da fabrika ide u likvidaciju, i da oni sutra mogu da dođu po svoje stvari. U potpisu je stajalo „ime neke žene“.

Tako je ovih dana završena radna sudbina oko 270 zaposlenih u danskom „Kentauru“ u Vranju, otvorenom pre šest godina, kada se lokalno rukovodstvo pohvalilo da je reč o velikoj investiciji, a i dokazu da „državni vrh, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, dosledno sprovodi politiku ravnomernog razvoja Srbije“. Iz državnog budžeta otvaranje fabrike je subvencionisano sa skoro milion evra namenjenih zapošljavanju radnika.

Samo dan nakon zatvaranja fabrike, ministarka privrede (ime nebitno) izvolela je izjaviti da „Vranje danas zapošljava više nego ikada“, te da je u „poslednjih 13 godina, od kako je na čelu naše države Aleksandar Vučić, slika privrednog ambijenta Srbije promenjena u celosti“. Lakonski je poručila da je „država uz zaposlene“ i da će „učiniti apsolutno sve da oni pronađu novi posao u Vranju“. Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje (ime takođe nebitno) obećanja je zakucao rečima: „Očekujem da će za svakog radnika iz ’Kentaura’ biti pronađeno rešenje“.

Nezvanično se može čuti da je razlog za stavljanje katanca na „Kentaur“ povećanje minimalnih zarada u Srbiji. Iz Vranja su, međutim, nekoliko godina ranije „pobegle“- k’o da je dojava o bombi- i italijanska fabrika „Geoks“ i ruski „Spilit“, iako tada nije bilo povećanja minimalca u sadašnjem iznosu. Kako su izvestili mediji, u „Geoksu“ je bez posla ostalo 1200, a u „Spilitu“ više od 250 radnika, uz obrazloženje da su ih radnog mesta koštali poremećaji u ekonomiji i na tržištu, koji su vodili u gubitke. Obe firme su takođe, dobile državne subvencije- samo „Geoks“, recimo, 20 miliona evra, a da pritom Srbiji kroz poreze i doprinose nije „vratio“ ni trećinu.

Vest iz Vranja je, inače, jedna u nizu onih koje u poslednje vreme belodano govore o posledicama aktuelne ekonomske politike, koja insistira na dolasku stranih kompanija uz pomoć izdašnih subvencija, a koje prelaze i 10.000 evra po jednom radnom mestu, da bi one nakon što ih „potroše“ pokupile mašine i otišle. Samo u Nišu i okolini je poslednjih meseci na ulici završilo oko 3.200 radnika, nakon što su fabrike potpuno ili delimično zatvorili „Beneton“, „DŽonson elektrik“ i „Leoni“, koje su se takođe okitile subvencijama. Lanci i katanci stavljaju se i na kapije sve većeg broja takvih fabrika širom Srbije.

Prema zvaničnim podacima Ministarstva privrede, za državne subvencije firmama, uglavnom stranim, samo prošle godine isplaćeno je više od 93 miliona evra. Za sada niko nje zvanično saopštio koliko je izdvojeno u poslednjih deset i više godina vlasti Srpske napredne stranke, koja je inače došla na krilima zvučnih obećanja, pa i onih da će subvencije biti ukinute, domaće i strane kompanije izjednačene, a tolerancija prema korupciji biti- „nulta“. Nema ni jasnih podataka koliko je ovih firmi otišlo, niti kolika je bila prosečna zarada zaposlenih, koji su, koliko se zna, (pre)često motali kablove za minimalac.

„Đuro, nisam zadovoljan“, rekao je, da prostite, ovih dana predsednik Srbije premijeru, čija je Vlada zadužena za ekonomsku politiku, iako on za to nije nadležan, niti mu je nadređeni.

Radnici pozatvaranih fabrika se za zasada uglavnom prave mrtvi, nejasno se nadajući da će „biti bolje“, te Đuru i predsednika i ne upozoravaju da njihovim radom nisu zadovoljni. Generalnog štrajka u Srbiji nema ni na papiru A4.

Nada je hrana siromašnih, reče skoro neko, u neuspelom pokušaju da objasni zašto ovde radničko trpilo još uvek nije puklo.

(Danas)