Danas: Koliko je novca Srbija do sada izgubila u međunarodnim arbitražama?

 Srbija je u poslednjih 25 godina izgubila više međunarodnih arbitraža i, prema dostupnim podacima, platila preko 100 miliona evra odštete. Međutim, pravi račun je, prema ocenama stručnjaka, verovatno višestruko veći.

Vlada Srbije ovih dana usvojila je Odluku o obrazovanju Komisije za razmatranje pitanja u vezi sa sporovima pred međunarodnim arbitražama.

Kako je navedeno, Komisija ima mandat da razmatra složena pravna i ekonomska pitanja od značaja za zaštitu interesa Srbije pred međunarodnim arbitražama.

Iako nije u potpunosti poznato šta će biti predmet rada ove Komisije, jasno je da su arbitraže postale ozbiljan fiskalni i reputacioni teret za Srbiju. Dok je država u nekim slučajevima uspela da se odbrani u velikom broju, procesi su se završavali obavezom isplate često i desetina miliona evra.

U poslednjih 25 godina, Srbija se više puta našla pred međunarodnim arbitražama kao tužena strana.

Investitori iz različitih zemalja tužili su državu zbog privatizacija, koncesija, ugovornih sporova i navodnog kršenja prava garantovanih bilateralnim investicionim sporazumima. Račun za izgubljene procese, prema dostupnim zvaničnim podacima i onim iz medija, već odavno prešao je 100 miliona evra.

Najčešći predmeti arbitraža su kada investitor tvrdi da mu je država nezakonito oduzela imovinu, narušila ugovor, diskriminisala ga ili povredila njegove investicione garancije…

Neki od najvećih izgubljenih sporova u međunarodnim arbitražama Srbiju su koštali desetine miliona evra.

Domaćoj javnosti možda je najpoznatiji onaj kada je“Mera Investment“, kompanija u vlasništvu porodice Mišković, tužila Srbiju zbog poreskih i regulatornih mera prema njihovoj kompaniji.

Tražili su više desetina miliona evra, a Srbija je spor izgubila i morala da plati oko 30 miliona evra. Pokušaj države da poništi presudu je propao.

Zatim, kompanija „Rand Investments“ pokrenula je spor u vezi sa privatizacijom poljoprivrednog kombinata „BD Agro“. Investitori su tražili čak 87,5 miliona evra, ali su dobili 14,6 miliona.

Dalje, grčka kompanija „Mytilineos“ pokrenula je arbitražu zbog ulaganja u RTB Bor. U postupku protiv Srbije dosuđeno je oko 40 miliona dolara odštete. Kasnije je slučaj završen nagodbom, ali se zna da je Srbija isplatila znatan iznos.

Belgijska kompanija „Zelena N.V.“ protiv Srbije je pokrenula spor u vezi sa preradom životinjskog otpada. Utvrđeno je da je Srbija prekršila sporazum o zaštiti investicija. Iznos odštete nije objavljen, ali je reč o višemilionskoj sumi.

Tu je i primer komercijalnog spora, gde je najpoznatiji ugovorni spor bio sa izraelskom kompanijom „ImageSat International“. Reč je o nabavci satelitske opreme, gde je Srbija izgubila i morala da plati 30,5 miliona evra, plus kamate.

Pored ovih, tu su i brojni slučajevi sa manjim, ali opet milionskim odštetama koje je Srbija platila, kao i oni čiji krajnji ishodi nisu poznati, pa javnost nije saznala koliko smo platili.

Na osnovu dostupnih presuda i nagodbi, u poslednjih 25 godina Srbija je izgubila sporove i isplatila sigurno preko 110 miliona evra, bez uračunatih iznosa iz poverljivih presuda. Međutim, mnogi ekonomisti smatraju da je taj iznos mnogo veći, da ide i preko milijardu evra.

Pored toga, Srbija je neke sporove i dobila, a neki su još uvek u postupku.

Tu je, svakako, najpoznatiji slučaj sa turskom kompanijom „Kent Kart“, koja je pokrenula arbitražu zbog raskida ugovora o „bus-plus“ sistemu elektronskih karata u javnom prevozu Beograda. Tužba je pokrenuta 2024, ali još nema odluke.

Programski direktor Transparentnosti Srbija (TS) Nemanja Nenadić za Danas da problem troškova, koje Srbija plaća u situacijama kada izgubi spor pred međunarodnom arbitražom, ima više aspekata.

„Prvi je svakako pitanje da li je bilo neophodno da se ugovori međunarodna arbitraža, odnosno da li je bilo moguće da se ugovori arbitraža pred domaćim organima koji se bave tim pitanjima, a tim problemom se bavio i Savet za borbu protiv korupcije“, ukazuje on.

Drugo pitanje je, dodaje, pitanje budžetske transparentnosti.

„Jedna od stvari koja čini budžet Srbije manje transprentnim jeste to što se u okviru troškova budžeta ne vidi jasno ili čak nikako kojim sve rizicima budžet može da bude izložen u slučaju da Srbija ili pojedine institucije ili preduzeća u državnom vlasništvu izgube sporove koji se vode bilo pred međunarodnim ili domaćim arbitražama ili pred domaćim sudovima“, upozorava Nenadić.

Taj podatak se, kako tvrdi, nigde ne navodi.

„Jedan od razloga za to je, pretpostavljam, okolnost da se ne može unapred znati da li će država dobiti ili izgubiti spor i to jeste logično. Međutim, bilo bi korisno da poslanici kada usvajaju budžet znaju, ali i celokupna javnost, visinu tih fiskalnih rizika, koji bi mogli da se vide ako bi u budžetskim dokumentima bio naveden podatak o tome kolika je vrednost tužbenih zahteva one strane koja od države nešto potražuje“, objašnjava Nenadić.

Naš sagovornik podseća da se u budžetu vidi samo određeni iznos koji se planira za isplate po nalozima sudova.

„Taj iznos se kasnije koriguje u odnosu na ono šta bude presuđeno da država treba da plati. Ali nije dovoljno jasno na osnovu čega se ta sredstva planiraju, a mi ustvari nemamo inforamaciju od države koji sve rizici prete ukoliko tužba bude usvojena“, ukazuje on.

Kako pojašnjava, to se ne odnosi samo na strane firme koje vode sporove sa Srbijom pred međunarodnim arbitražama.

„To se jednako može odnositi i na brojne slučajeve kada su zaposleni u državnim organima ili javnim preduzećima vodili sporove zato što su smatrali da im neke naknade nisu pravilno obračunate i u mnogim slučajevima su uspevali da dobiju takve sporove, pa je onda zbog masovnosti te pojave bilo neophodno da se sredstva prenose sa drugih namena ili iz budžetske rezerve“, podseća Nenadić.

On dodaje i treći aspekt, za koji kaže da je dosta osetljivo pitanje.

„To je pitanje da li je bilo opravdano u svakom takvom slučaju da država ulazi u spor ili je bilo izgledno ili vrlo verovatno da će spor izgubiti. U svakom sporu strane mogu da se sporazumeju i da bez suda ili arbitraže dogovore da se plati to što je traženo ili nešto drugo. To je vrlo važno pitanje, ali veoma osetljivo. Moj utisak je da država i preduzeća u državnom vlasništvu veoma često ulaze u sporove, iako je vrlo izgledno da će ih izgubiti, da im neko ne bi zamerio sutra zbog toga što nisu pokušali da ih dobiju. Kao posledica toga država plaća i dodatne sudske troškove ili troškove arbitraže“, zaključuje Nenadić.

Ekonomista Saša Đogović za Danas navodi da ako imamo veliki broj takvih slučajeva, to nije slučajno.

„To govori da imamo deficit institucionalnog delovanja i haotično donošenje odluka, sa stanovišta interesa države. S druge strane, lični ili neki grupni interesi su na vrhu piramide i prilikom donošenja odluka se rukovode tim intresima, pri čemu trpi budžet Srbije i svi poreski obveznici koji pune taj budžet“, upozorava on.

Đogović sumira da se odluke uglavnom donose u skladu sa ličnim intersima, a ne interesima države.

„Pa se isto tako sav teret posle arbitraža, koje se po pravilu rešavaju u korist onih koji ih pokreću, prebacuje na budžet države, a sva korist od takvog donošenja odluka ide onima koji su doneli te odluke“, smatra naš sagovornik.

To, prema njegovim rečima, govori o deficitarnosti poslovnog morala i institucija, kao i „najverovatnije zaobilaženju procedura prilikom donošenja takvih oduka.“

(Danas)