Boško Obradović: Kako do prelazne Vlade?

Već duže vreme u našoj javnosti aktuelna je ideja prelazne Vlade kao rešenje za izlazak iz sveukupne društvene i političke krize u kojoj se nalazimo pod aktuelnom vlašću. Nema sumnje da je sadašnja vlast oličena u Aleksandru Vučiću izgubila legitimitet i poverenje da u budućnosti vodi državu, omogući pravdu i organizuje izborni proces. Potrebno nam je prelazno rešenje koje će prekinuti tekuću uzurpaciju i blokadu svih državnih institucija, uspostaviti red i osloboditi politički život.

To aktuelna vlast ne može i neće učiniti i zato nam je potreban neko drugi od znanja, ugleda i poverenja ko bi to mogao da sprovede. To u praksi znači neko stručan, nepotkupljiv i iznad političkih podela. Stav trenutne vlasti po ovom pitanju je nebitan: oni na to mogu odmah pristati ili će to biti učinjeno nakon njihovog pada sa vlasti.

Tu dolazimo do ključnih pitanja na koja još uvek nema odgovora:

Kako bi trebalo da izgleda ta prelazna Vlada i kako doći do nje?

Ko bi je činio i po kojim kriterijumima?

Pogledajmo najpre međunarodna a nama bliska iskustva u sličnim političkim situacijama:

U Crnoj Gori je 2016. godine formirana prelazna Vlada izbornog poverenja, u kojoj su mesto potpredsednika Vlade i resori finansija, unutrašnjih poslova, rada i socijalnog staranja i poljoprivrede dodeljeni predstavnicima opozicije. Do ovoga se došlo preko lex specialis-a na osnovu Sporazuma između vlasti i opozicije o fer i slobodnim izborima. Ovim posebnim zakonom utvrđena je i kontrola nad radom brojnih državnih institucija, službi i preduzeća u periodu izbornog procesa: opozicija je dobila pomoćnike u drugim ministarstvima, generalnog inspektora u Agenciji za nacionalnu bezbednost, kao i predstavnike u Poreskoj upravi, Fondu za zdravstvo i drugim institucijama u cilju kontrole njihovog rada u toku izbornog procesa.

U Makedoniji je takođe 2016. godine formirana prelazna Vlada u cilju održavanja slobodnih i poštenih izbora. Na osnovu Sporazuma između vlasti i opozicije aktuelna Vlada podnosi ostavku 100 dana pre izbora i formira se tehnička Vlada čiji je glavni zadatak da omogući fer izborni proces, što je postalo ustaljena praksa u makedonskom političkom životu. Tako su predstavnici opozicije postali ministri unutrašnjih poslova i rada i socijalne politike, a dobili su i tri zamenika ministra: za finansije, poljoprivredu i administraciju. Istovremeno, na funkciju glavnog urednika javnog medijskog servisa došao je kandidat koga je predložila opozicija.

U Austriji je 2019. godine formirana prelazna Vlada koju su činili nadstranački stručnjaci, a na čelu je bio bivši predsednik Ustavnog suda.

Da ne zaboravimo da imamo i primer iz domaće prakse: naime, nakon petooktobarskih promena 2000. godine formirana je privremena Vlada koju su činili predstavnici i vlasti i opozicije, s tim što su najznačajnija ministarstva imala kolegijum od tri ko-ministra. To su bili resori unutrašnjih poslova, finansija, pravde i informisanja.

Ako pažljivo pogledamo ove primere iz uporedne prakse možemo doći do dva moguća načina dolaska do prelazne Vlade, koji se međusobno ne isključuju već mogu biti komplementarni:

Na osnovu Sporazuma između vlasti i opozicije, a putem posebnog zakona;

Na predlog predsednika Republike na osnovu Ustava.

U oba slučaja aktuelni saziv Narodne skupštine bira prelaznu Vladu, s tim što je u oba slučaja potrebna i saglasnost predsednika države (u prvom slučaju kroz potpisivanje posebnog zakona, a u drugom slučaju kroz davanje predloga za mandatara). Prelazna Vlada može biti sastavljena od predstavnika i vlasti i opozicije, ili samo od nestranačkih stručnjaka, a može biti i mešovitog karaktera, u zavisnosti od dogovora političkih aktera. Posebna pažnja obraća se na nekoliko najvažnijih ministarstava: unutrašnjih poslova, finansija, pravde i socijalnih pitanja, a opoziciona kontrola može biti raspoređena i po dubini državne uprave. Ono na čemu bi posebno trebalo insistirati jeste da dođe do promena na čelu Javnog medijskog servisa Srbije. U našem slučaju ova prelazna Vlada bi trebalo da se posveti, pre svega, ispunjavanju svih studentskih zahteva i uspostavljanju normalnog rada svih državnih institucija i medija, a onda i sveobuhvatnoj pripremi za slobodne izbore.

Ko bi činio tu Vladu zavisi od daljeg razvoja političke situacije u Srbiji. Sve teže je zamisliti scenario u kome može doći do sporazuma između vlasti i opozicije o privremenoj Vladi izbornog poverenja koju bi činili predstavnici obe strane. Drugi scenario, u slučaju da aktuelna skupštinska većina i predsednik Republike ne prihvataju formiranje prelazne Vlade, vodi u dalje masovne proteste posle kojih će doći do pada aktuelne vlasti, nakon čega bi oni morali da prihvate prelaznu Vladu kao jedini izlaz iz ogromne krize.

Razume se da u teoriji i praksi postoji i treći, revolucionarni scenario kojim bi sadašnja vlast bila svrgnuta i postavljena prelazna Vlada mimo pomenutih ustavnih i zakonskih procedura. Ona bi onda bila izabrana na studentskim, građanskim ili svenarodnim plenumima ili saborima mimo Narodne skupštine, ali bi joj svakako bio potreban naknadni ustavno-pravni legalitet.

Važno je naglasiti da bi značajnu ulogu u predlaganju sastava prelazne Vlade, kako god da se do nje dođe i posebno u varijanti ako bi je činili nadstranački stručnjaci, trebalo da imaju studentski plenumi, odnosno univerzitetska javnost koja je pokrenula presudnu borbu za ozdravljenje našeg društva i države.

S obzirom da su sve druge državne institucije kompromitovane i pod kontrolom vladajućeg režima, možda upravo na Univerzitetu treba potražiti personalna rešenja za predsednika prelazne Vlade i resorna ministarstva iz redova uglednih, poštenih i stručnih ljudi koji iza sebe nemaju političke repove.

Autor je predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri.

(Dveri)