Биљана Степановић: Србија није подељена само духовно, политички, етички, интересно, економски, већ сада и физички. Београд на води намењен новој напредњачкој „елити“, а сви остали - како се снађу

Нема више илузија, прешло се на нову фазу, да је тако назовемо, политичког брутализма. То је оно чему се од почетка стремило и на чему се радило ево више од деценије. Што смо се пренемагали - пренемагали смо се, за тим више нема потребе.

Велики илузиониста своју улогу строгог и праведног „родитеља“ коме је Србија и само Србија на срцу, игра све теже и све безвољније, приводи је крају.

Како то видимо? Тако што је у два дана послао две – не могу бити јасније – поруке за две циљне групе. Првој, просветарима и пољопривредницима који протестују, гадљиво и бесно је подвикнуо да он на уцене и притиске (како те акције доживљава) неће никад пристати, нек се не надају. Јер куда то води? Ако једном попусти, свима којима се не допада овакав поредак ствари, то је знак да ће протестима и изласком на улице да добију шта хоће. Па није се он ваљда оволико мукотрпно борио да успостави баш овакав поредак, ако ће после да узмиче и дозвољава да му неки незадовољници то кваре? Не, никако.

Да би се боље схватило који је то поредак ствари који ступа на снагу, послата је друга порука, нимало случајно баш за време ових протеста: током гламурозног отварања ултра луксузног хотела Сент Риџис, председник Републике Србије играо је улогу домаћина, а не госта. Поздрављао је арапске пријатеље за које смо мислили да су власници па тиме и домаћини, прекомерно им се удварао, служио их пићем као домаћин куће и све у свему, био је поносан као човек који има прилику да покаже своју имовину, а не као председник једне државе и свих њених грађана у посети неком скупу.

У први мах је све ово деловало крајње неумесно и неувиђавно: неки људи вам на улици траже да их више не лажете него да најзад испуните оно што сте обећали па их преварили (пољопривредници), а неки да им доделите бар просечну плату како би могли да задрже минимум достојанства и раде свој посао, то јест да образују децу (просветни радници). Кад смо већ у златном добу, пара има, прелива се. Ви све њих бахато игноришете. Отварате бљештаве и луксузне хотеле славећи свој пројекат Београд на води који су између осталих и они финансирали, без свог пристанка.

Онда човек помисли – ма не, можда се незгодно поклопило, ово је чак и за Александра Вучића, краља бахатог и неумесног понашања, ипак сувише. Најзад ипак схватите да то није никакав инцидент, већ намера. Србија није подељена само духовно, политички, етички, интересно, економски, већ сад већ и физички. Београд на води, његова естетика, сјај и бљештавило намењени су новој напредњачкој „елити“ коју је Вучић са својом интересном групом створио.

Сви остали, на челу са симболичним и омраженим „кругом двојке“ који ову „елиту“ искрено презире, остали су изван тог новог круга. Возе се распалим аутобусима који чак и експлодирају и отпадају им точкови, ходају неочишћеним улицама поред оронулих фасада, а на некад централним локацијама продају се пљескавице и половна одећа. Секенд хенд. Такви су сад и житељи и купци ове робе.

Њима остаје да животаре, нису се на време правилно определили, чак су и ометали прогрес, а то има своју цену. Могу да се окупљају, могу да протестују, могу да шетају тим својим улицама, кога више брига. А ако претерају па крену да блокирају неку важнију саобраћајницу, е тад наступа БИА, видели су како то иде на примеру пољопривредника. И то је то.

А просветни радници? Коме су они више потребни? Нова елита показала је да се дипломе могу и покуповати, све до доктората, не мора ни да се учи. Нова елита ионако их признаје као праве. Запошљавају се несметано, напредују у животу, богате се, повезују се са себи сличнима, а ови који још мисле да је то образовање толико битно, гурају се на маргину и у новом поретку ствари постају небитни, заједно са наставницима којима је довољно дати тек толико да преживе.

Ако неко од потомака те нове елите баш стварно пожели да се школује, ено по свету онолико лицеја, школа, факултета, плаћање сигурно није проблем. Остали потомци који не би да се замарају тим књигама, имају алтернативу: да возе скупа кола, станују у скупим становима (онолики Београд на води треба напунити) обилазе скупе дестинације и живе живот из снова који су им омогућили напредни родитељи.

Сви остали, како се снађу. Нека се прикључе новој елити, има ту посла ко хоће да ради, нека оду негде ван земље, ко им брани, или нека ћуте и животаре, њихов проблем. Србија иде путем супротним од њихових идеја, побеђени су и морају да преузму судбину губитника.

Да ли ово све звучи сувише дефетистички, губитнички, очајно и безнадежно? Или звучи претерано и нереално? Или нам је оваква судбина пред самим вратима? На та питања свако од нас мора сам да одговори. И да се онда запита: јесмо ли спремни на овакав сценарио, да ли смо својој деци наменили такву будућност? Да ли желимо да наша земља потоне на овакав начин? Па ако не желимо, да видимо шта нам је чинити да заједнички то спречимо. А ако мислимо да су „сви исти“ и да се не вреди борити, онда ништа, даме и господо, другови и другарице и сви остали који сте остали изван круга нове напредњачке елите. Ова нова реалност ће нам ући у куће, колико сутра.

(Н1)